мини| Италијански премијер Ђузепе Конте са руским председником Владимиром Путином у Москви, 24. октобра 2018. Односи Италије и Русије су билатерални спољни односи две земље, оличени у такозваним привилегованим односима.
Поређење земаља Службени назив Руска Федерација Италијанска Република Застава Грб240x240п239x239пиксел|Грб Италије Химна Државна химна Руске Федерације Ил Цанто дегли Италиани Главни град Москва Рим Највећи град Москва Рим Влада Савезна полупредседничка република Унитарна парламентарна уставна република Поглавар државе Владимир Путин Серђо Матарела Председник владе Михаил Мишустин Ђорђа Мелони Службени језик Руски Италијански Подручје 17.124.442 км 2 (6.612.073 квадратних миља) Временске зоне 11 1 Популација 146,009,033 59,126,000 Густина насељености 8,4/км 2 201/км 2 БДП (номинални) 1.710 билиона долара 2.106 билиона долара БДП (номинални) по глави становника $11,654 $34,997 БДП (ППП) 4.328 билиона долара 2.610 билиона долара БДП (ППП) по глави становника $29,485 $43,376 хДИ 0.824 0.892 Валута руска рубља евро
Генерал Русија има амбасаду у Риму и конзулате у Ђенови, Милану и Палерму, а Италија има амбасаду у Москви, конзулат у Санкт Петербургу, два генерална конзулата (у Јекатеринбургу и Калињинграду) и два огранка амбасаде (у Самари и Волгограду). Обе земље су пуноправне чланице Савета Европе и Организације за европску безбедност и сарадњу.
Историја У погледу међународних односа, било је мало интеракције између Италије и Русије, осим улоге коју је Москва контролисала над Комунистичком партијом Италије од 1920. до 1991. године. Заједнице исељеника у једној другој земљи једва да постоје.: at pp. 393.
Италија игра важну улогу јер је ова земља један од кључних партнера Русије у Европи. Ове две земље су годинама имале позитиван дијалог. Као резултат тога, ове државе су успоставиле различита економска партнерства и билатералне политичке споразуме. Италију и Русију повезују културни и историјски односи. Италија је заинтересована да задржи јаке односе из геополитичких разлога.
Руско царство Петар Велики и други руски лидери тражили су културне моделе у италијанским градовима, посебно у архитектури и музици. Италија је за Русе била пример највиших стадијума културе, било класичне, ренесансне или барокне. На пример, Казанска катедрала у Санкт Петербургу делом је направљена по узору на базилику Светог Петра у Риму. Класична руска књижевност 19. и почетка 20. века била је под снажним утицајем ренесансне Италије.Schlafly, "The great white bear and the cradle of culture: Italian images of Russia and Russian images of Italy."
После победе над Наполеоном 1815, Русија је оспорила доминантну позицију Аустрије у северној Италији. Принц Клеменс фон Метерних је успешно одговорио, а руски цар Александар I је коначно поступио 1819–1820.
Петрушка остаје најпознатија луткарска представа у Русији. Италијански луткари су га увели у првој трећини 19. века. Док је већина главних ликова дошла из Италије, убрзо су трансформисани додавањем материјала из руских лубки и интермедија ..
Италијански трговци су цветали у Одеси у 19. веку. Они су помогли развој комерцијалног бродарства у Црном мору. Активно су учествовали у јавном и културном животу града и покренули пројекте за побољшање услова пословања у Одеси..
Руски цар Николај I (владао 1825–1855) био је велики колекционар, покровитељ и промотер уметности. Он је фаворизовао италијанску културу и наметнуо је свој укус и естетску оријентацију делима која је куповао за своју личну уметничку колекцију и за музеј Нови Ермитаж, који је отворио 1852. године..
Као одговор на уједињење Италије, Русија је прекинула дипломатске односе са Сардинијом-Пијемонтом (данас Краљевина Италија) 1861. Међутим, односи су поново успостављени следеће године.
1914. Италија је одбила да прати своје званичне савезнике, Немачку и Аустроугарску, у Први светски рат . Преговарала је о бољем договору са Савезницима, посебно у погледу освајања територије од Аустроугарске . Русија је имала свој интерес у том региону, што је компликовало преговоре, али је њена преговарачка позиција била у великој мери ослабљена великим војним губицима. Британија и Француска успеле су да до априла 1915. натерају Русију да одустане од подршке већини српских потраживања и прихвати услове за улазак Италије у рат, што би ограничило стратешко присуство Русије на послератном Јадрану .
Италијанско-совјетски односи Владе фашистичке Италије Бенита Мусолинија и Совјетског Савеза Јосифа Стаљина признале су једна другу као де јуре владе својих земаља и успоставиле су дипломатске односе 7. фебруара 1924, убрзо након смрти Владимира Лењина . Прелиминарни трговински споразум склопљен је 26. децембра 1921, за који је један историчар приметио да пакт „означава де факто признање Совјетског Савеза“ од стране Италије. Обе државе су 2. септембра 1933. потписале Уговор о пријатељству, неагресији и неутралности, и иако је уговор формално остао на снази до италијанске објаве рата Совјетском Савезу 22. јуна 1941. године, односи су већ деградирали доласком Други итало-етиопски рат и Шпански грађански рат .
Палмиро Тољати је био дугогодишњи лидер Комунистичке партије Италије од 1927. до 1964. године. Остао је у Москви када је Мусолинијева фашистичка влада ухапсила све водеће чланове Комунистичке партије. Коминтерна је, под Стаљиновим вођством, изабрала Тољати за партијског вођу Италије. Остао је у Москви, али је држао партију чврсто на окупу. Током Другог светског рата руководио је италијанским комунистичким отпором и вратио се у Италију 1944. Стаљин није дозволио италијанским комунистима да уложе напор да заузму Италију 1944. до 1945. године. Тољати је остао у блиском контакту са Москвом и постао је главни играч у италијанској политици. Демохришћани су га обично надмудрили са својим америчким савезницима., .
Године 1936. Лига народа увела је економске санкције Италији због њене агресије на Етиопију . Совјетски Савез, који је у то време био у доброј позицији са Лигом, генерално је примењивао санкције нагло смањивши трговину са Италијом, кршећи итало-совјетски пакт .
Италија је прекршила пакт по други пут тиме што је одмах одговорила на захтеве Републике Финске за војну помоћ и опрему за употребу против совјетске владе. Краљевско италијанско ваздухопловство ( Региа Аеронаутица Италиана ) послало је тридесет пет ловаца Фиат Г.50, док је Краљевска италијанска војска ( Регио Есерцито Италиано ) испоручила 94 500 нових М1938 7,35 mm пушке за употребу финске пешадије. Међутим, нови партнер Совјетског Савеза Немачка је пресрела већину помоћи Италије и пустила је тек када је мир био склопљен. У Зимском рату на страни Финске борила се и шачица италијанскиххдобровољаца.
Крајем 1930-их, Немачка је планирала да добије Лебенсраум инвазијом на Совјетски Савез уз подршку Италије, сарадњом са Пољском, пријатељством са Британијом и изолацијом Француске. Италија је благо подржавала, али хитлеров програм је пропао због пољске повучености, британског одбијања помирења 1939. године, совјетске снаге и америчког уласка у рат у знак подршке Совјетима.
Чак и током немачко-совјетског рата, када је Италија била на страни Немачке у борби против Совјета, италијанске трупе су биле познате по томе што су третирале совјетске цивиле много боље него Немци. Након што су Италијани 29. септембра 1943. потписали акт о предаји Савезницима, на Конференцији три силе у Москви, Совјети, Американци и Британци су усвојили Декларацију о Италији за свргавање фашизма у Италији, забрањујући фашистима јавног живота и успостављања „демократских органа”. Совјетски Савез је обновио пуне дипломатске односе са Италијом 25. октобра 1944. Уговор о трговини и пловидби потписан је 11. децембра 1948.Nina D. Smirnova, "Soviet-Italian Relations, 1945–8." in Francesca Gori, ed. The Soviet Union and Europe in the Cold War, 1943–53 (Palgrave Macmillan, (1996), pp. 375–382.
На одлучујућим изборима 1948. умешали су се и Совјети и Американци. Комунисти су започели штрајкове, масовне скупове, нападе на полицијске станице и заузимање фабрика. Американци су одговорили претњом војном интервенцијом у случају комунистичког пуча. Демохришћани су победили на антикомунистичкој платформи, комунисти су били замрзнути са власти на националном нивоу у Италији иако су и даље контролисали локалне самоуправе у индустријским градовима.
Између 1958. и 1968. односи Италије и Совјетског Савеза били су део промена у светској политици између краја стаљинизма и почетка детанта . Кључну улогу у приближавању имао је Аминторе Фанфани, који је у деценији 1958-1968. три пута био премијер и три пута био задужен за спољне послове. У ове две улоге, био је један од најважнијих архитеката оријентације и управљања међународном акцијом Рима у деценији.
У деценији 1958-1968 издвајају се два момента. Прва фаза обухвата временско раздобље трећег законодавног тела у Италији (1958—1963) и, са совјетске стране, последњих пет година хрушчовљевог руководства (отпуштен је у октобру 1964). Током овог петогодишњег периода постављени су темељи билатералних односа између Италије и Совјетског Савеза, како на економском, тако и на политичком, културном и техничко-научном плану. Другу фазу, од краја 1964. до 1968., у СССР-у је карактерисао успон Брежњевљевог руководства, ау Италији почетак органског левог центра са владама Мороа, у оквиру којих је Фанфани имао улогу министра спољних послова. у више наврата. У овој фази дошло је до стабилизације билатералних односа, као и сарадње, иако делимичне и ограничене, у главним међународним питањима. Од друге половине 1963. до краја 1964. године наступио је период успоравања билатералних односа, не толико због директних политичких избора колико због низа важних догађаја у италијанској политици, у совјетској влади и у међународном оквиру, који ставио друге приоритете на две престонице. За нешто више од годину дана, у ствари, у Италији је реализован органски пројекат левог центра, раскол Италијанске социјалистичке партије је завршен и Палмиро Тољати је умро, остављајући Комунистичку партију Италије изненада без вође; у СССР-у је смењен Хрушчов и постављен секретаријат Леонида Брежњева; штавише, умрли су међународни протагонисти детанта као што су Кенеди и Јован XXII .
Између 1958. и 1968. совјетска дипломатија је, осим неколико застоја током најакутнијих међународних криза, водила прилично линеарну политику према Италији, која се није променила ни успоном Брежњевљевог руководства. Процена постигнутих циљева и метода деловања изнета је у тајном извештају московског амбасадора у Риму Никите Рижова министру иностраних послова Громику 1969. године, који гласи: „Последњих година италијанско-совјетски односи су значајно побољшани у Сва поља. Најочигледнији искораци могу се видети у погледу економско-комерцијалних односа и техничко-научних односа, развијених на основу дугорочног трговинског споразума из 1966-1969... ] Амбасада такође сматра да је италијанска специфичност таква да ће у недостатку озбиљне и стабилне економске основе у корену совјетско-италијанских односа, могућности реализације и развоја политичке акције која има за циљ да утиче на италијанску политику у нашу корист бити веома ограничен. Напротив, наша тачна процена економских интереса Италије – који на много начина одређују њену спољну политику – могла би у одређеним околностима донети политички резултат који нам је потребан.“