Арванити ( ) су двојезична етничка група становништва у Грчкој албанског порекла. Традиционално говоре арванитски језик, албанску језичку варијанту, уз грчки. Њихови преци су први пут забележени као досељеници који су дошли у данашњу јужну Грчку крајем 13. и почетком 14. века. Били су доминантни елемент становништва у деловима Пелопонеза, Атике и Беотије све до 19. века. Они себе називају Арванити (на грчком) и Арберор (на свом језику). Арванити се данас самоидентификују као Грци као резултат процеса културне асимилације и не сматрају себе Албанцима. Арванитски језик је у стању исцрпљивања због промене језика ка грчком и великих интерних миграција у градове и накнадног мешања становништва током 20. века.
Порекло Име Арванити и његови еквиваленти данас се користе како у грчком (Αρβανιτες, облик једнине Αρβανιτης, женски род Αρβανιτισσα), тако и у самом арванитском језику (Arbëreshë или Arbërorë). У стандардном албанском (Arvanitë, Arbëreshë, Arbërorë) користе се сва три имена. Име Арванити и његове варијанте су засноване на корену арб/алб старог етнонима који су у једном тренутку користили сви Албанци за себе. Односи се на географски појам, прво посведочен код Полибија у облику имена места Арвон (Αρβων), а затим поново код византијских аутора 11. и 12. века у облику Арванон (Αρβανον) или Арвана (Αρβανα), који се односи на на место у данашњој Албанији. Назив Арванити првобитно се односио на становнике тог краја, а потом и на све оне који говоре албански. Алтернативни назив Албанци може бити етимолошки повезан, али је мање јасног порекла. Вероватно је у некој фази помешано са оним "Арбанитаи" због фонолошке сличности. У каснијој византијској употреби, термини "Арбанитаи" и "Албанои", са низом варијанти, коришћени су наизменично, док су се понекад исте групе називале и класицистичким именима Илири. У 19. и раном 20. веку, Алвани (Албанци) су коришћени претежно у формалним регистрима, а Арванити (Αρβανιτες) у популарнијем говору на грчком, али су оба коришћена неселективно и за муслиманске и за хришћанске албанофоне унутар и изван Грчке. У самој Албанији, самоименовање Арванити је замењено новим именом Shqiptarë од 15. века, што је иновација коју нису делиле албанске мигрантске заједнице на југу Грчке. Током 20. века постало је уобичајено да се за народ Албаније користи само Αλβανοι, а за Грке-Арваните само Αρβανιτες, чиме се наглашава национална одвојеност између ове две групе.
Постоји проблем у којој мери термин Арванити такође укључује мале преостале хришћанске албанске групе становништва у Епиру и Западној Македонији. За разлику од јужних Арванита, наводи се да ови говорници користе име Shqiptarë и за себе и за албанске држављане иако ове заједнице данас такође заступају грчки национални идентитет. Ова реч се такође користи у неколико села у Тракији, где су Арванити мигрирали са планина Пинда током 19. века. Међутим, они такође користе име Арванитис говорећи на грчком, док извештаји Евромозаика (1996) примећују да група данас одбацује ознаку Чама. Лингвистички етнолози поистовећују данашње албанско/арванске дијалекте северозападне Грчке са дијалектима Чама, и стога их класификује заједно са стандардним тошким албанским, за разлику од „арванитског албанског правог“. Ипак, извештава се да се на грчком епирски варијетети такође често подводе под „Арванитски језик“ у ширем смислу. Процењује се да је број епирских албанофона 10.000. За арванитику се каже да укључује и вањске дијалекте којима се говори у Тракији. thumb|250px|Венецијански зидом опасан град Нафплио где се куће Албанаца могу видети изван зидина и замкови њихових суседних заједница Грка могу видети унутра почетком 16. века. Историја Арванити у Грчкој потичу од албанских досељеника који су се током средњег века доселили на југ из области данашње јужне Албаније. Ови албански покрети у Грчкој први пут су забележени крајем 13. и почетком 14. века. Разлози за ову миграцију нису сасвим јасни и могу бити вишеструки. У многим случајевима Албанце су позивали тадашњи византијски и латински владари. Наређено им је да насељавају подручја која су била у великој мери депопулације због ратова, епидемије и других разлога, а запошљавани су као војници. Такође се верује да су неки каснији покрети били мотивисани да избегну исламизацију након османског освајања.
Групе Албанаца доселиле су се у Тесалију већ 1268. године као плаћеници Михаила Дуке. Албанска племена Буа, Малакаси и Мазараки описана су као „непокорни“ номади који су живели у планинама Тесалије почетком 14. века у „Историји“ цара Јована VI Кантакузина. Он описује да их је било око 12.000 а такође пише и о пакту који су склопили да служе византијском цару и одају му почаст око 1332. у замену за коришћење низијских области Тесалије у летњим месецима. Албанске групе добиле су војне поседе Фанари 1330-их година и до краја 14. века и османског преузимања региона биле су саставни део војних структура Тесалије. Двојица њихових војсковођа познатих у византијским изворима као Петар и Јован Севастопулос контролисала су мале градове Фарсалу и Домокос. Османска контрола почела је крајем 14. века заузимањем Ларисе 1392–1393. и консолидовала се почетком 15. века. Ипак, османска контрола је током овог периода била угрожена групама Грка, Албанаца и Влаха који су се налазили у планинским областима Тесалије.
Главни таласи миграција у јужну Грчку започели су од 1350. године, достигли врхунац негде током 14. века, а завршили су око 1600. Албанци су прво стигли до Тесалије, затим Атике и на крају до Пелопонеза. Једна од већих група албанских досељеника, од 10.000, населила је Пелопонез за време владавине Теодора I Палеолога, прво у Аркадији, а потом у јужнијим областима око Месеније, Арголиде, Елиде и Ахеје. Око 1418. стигла је друга велика група, вероватно бежећи из Етолије, Акарнаније и Арте, где је албанска политичка моћ била поражена. После османског продора 1417. године, друге групе из Албаније прешле су западну Грчку и можда су се инфилтрирале у Ахају. Насељени Албанци су практиковали номадски начин живота заснован на сточарству и раширили се у мала села. thumb|200px|left|Идентификована албанска насеља на Пелопонезу, према османском пореском катастру из 1460–1463. Многа од ових насеља су од тада напуштена, док су друга преименована. Од 580 насељених села, 407 се наводи као албанска, 169 као грчка, а четири као мешовита; просечан број породица које су живеле у албанским селима био је 3,5 пута мањи него у грчким. Албанци су се 1453. године подигли на устанак против Томе и Димитрија Палеолога, због хроничне несигурности и плаћања данка Турцима; придружили су им се и локални Грци, који су до тада имали заједничког вођу у Манојлу Кантакузину. Након османског освајања, многи Албанци су побегли у Италију и населили се првенствено у селима Арбереше у Калабрији и на Сицилији. С друге стране, у настојању да контролишу преостале Албанце, Османлије су током друге половине 15. века усвојиле повољну пореску политику према њима, вероватно у наставку сличне византијске праксе. Ова политика је прекинута почетком 16. века.
Током грчког рата за независност, многи Арванити су играли важну улогу у борбама на грчкој страни против Османлија, често као национални грчки хероји. Са формирањем модерних нација и националних држава на Балкану, Арванити су постали саставни део грчке нације. Године 1899, водећи представници Арванита у Грчкој, укључујући потомке хероја независности, објавили су манифест позивајући своје суграђане Албанце ван Грчке да се придруже стварању заједничке албанско-грчке државе.
Током 20. века, након стварања албанске националне државе, Арванити у Грчкој су се много снажније дистанцирали од Албанаца, наглашавајући уместо тога своју националну самоидентификација као Грка. У исто време, сугерише се да су многи Арванити у ранијим деценијама задржали асимилациони став што је довело до прогресивног губитка њиховог традиционалног језика и померања млађе генерације ка грчком. У неким временима, посебно под националистичким режимом од 4. августа под Јоанисом Метаксасом 1936–1941, грчке државне институције су следиле политику активног обесхрабривања и сузбијања употребе арванитског језика. У деценијама након Другог светског рата и Грчког грађанског рата, многи Арванити су били под притиском да напусте свој језик у корист једнојезичности у националном језику, а посебно катаревуса језика који је остао званична варијанта грчког до 1976. Овај тренд је углавном преовладавао током грчке војне хунте 1967–1974.
Демографија Османски порески катастар 1460–1463 евидентирао је опорезиво становништво Пелопонеза по домаћинствима (хане), нежењама и удовицама. Конкретно, било је 6.551 (58,37%) грчких и 4.672 (41,63%) албанских домаћинстава, 909 (66,25%) грчких и 463 (33,75%) албанских нежења и 562 (72,05%) Грка и 218 (27,95%) албанских домаћинстава. Грци су углавном живели у великим селима и градовима, а Албанци у малим селима. Наиме, од 580 насељених села, 407 се наводи као албанска, 169 као грчка, а четири као мешовита; међутим, грчка села су имала у просеку 3,5 пута више породица него албанска. Многа од ових насеља су од тада напуштена, док су друга преименована. Млетачки извор из средине 15. века процењује да је у то време на Пелопонезу живело 30.000 Албанаца. Током османско-млетачких ратова, многи Албанци су умрли или су били заробљени у служби Млечана; у Нафпактосу, Нафплију, Аргу, Метону, Корону и Пилосу. Штавише, 8.000 албанских стратиота, већина њих заједно са породицама, напустило је Пелопонез да би наставили војну службу под Млетачком републиком или Напуљском краљевином. На крају османско-млетачких ратова, велики број Албанаца је побегао са Пелопонеза на Сицилију. У другој половини 19. века, од око 730.000 (по грчком попису из 1879. године) становника Пелопонеза и три суседна острва Порос, Хидра и Спецес, Арванити су укупно бројали 90.253 (или 12,3%) према Алфреду Филипсону; док је у критичком одговору на Филипсонову студију исте године, Христос Корилос подржао 50,352 (или 6,9%) за Пелопонез и 20,685 за три горе поменута острва, укупно 71,037 (или 9,7%). Средином 19. века, Јохан Георг фон Хан је проценио њихов број широм Грчке на између 173.000 и 200.000.
Не постоје званични подаци о броју Арванита у Грчкој данас (не постоје званични подаци о етничкој припадности у Грчкој). Последњи доступни званични подаци пописа потичу из 1951. Од тада, процене броја Арванита су се кретале од 25.000 до 200.000. Следи резиме процена које се веома разликују:
Попис из 1928.: 18.773 грађана који се изјашњавају као "албанофони" у целој Грчкој. Попис из 1951: 22.736 „Албанофона“ Фурикис (1934): око 70.000 Арванита само у Атици Трудгил/Цаварас (1976/77): око 140.000 у Атици и Беотији заједно Сасе (1991): процењује се да 50.000 говорника Арванитике у целој Грчкој.Sasse, Hans-Jürgen (1991): Arvanitika: Die albanischen Sprachreste in Griechenland Часопис Етнолог, 2000: 150.000 Арванита, који живе у 300 села. Савезна унија европских националности, 1991: 95.000 „Албанаца Грчке“ Међународна група за права мањина, 1997: 200.000 Арванита Грчке Јан Маркус (2001): 25.000 Арванита у Грчкој
Као и остало грчко становништво, Арванити су емигрирали из својих села у градове, а посебно у главни град Атину. То је допринело губитку језика код млађе генерације.
Насеља