Руси су највећа етничка мањина у Украјини . Ова заједница чини највећу појединачну руску заједницу ван Русије у свету. На украјинском попису из 2001. године, 8.334.100 људи идентификовано је као етнички Руси (17,3% становништва Украјине); ово је комбиновани податак за особе које потичу изван Украјине и становништво рођено у Украјини које се изјашњава о руској националности.
Географија мини|Највеће националности у градовима и областима Украјине, према попису из 2001. Руси су у плавом Етнички Руси живе широм Украјине. Они чине значајан део укупног становништва на истоку и југу, значајну мањину у центру и мању мањину на западу.
Запад и центар земље имају већи проценат Руса у градовима и индустријским центрима и много мањи проценат у претежно украјинскофонским руралним областима. Због концентрације Руса у градовима, као и из историјских разлога, већина највећих градова у центру и на југоистоку земље (укључујући Кијев где Руси чине 13,1% становништва) остао углавном русофон In the 2003 sociological survey in Kyiv the answers to the question 'What language do you use in everyday life?' were distributed as follows: 'mostly Russian': 52%, 'both Russian and Ukrainian in equal measure': 32%, 'mostly Ukrainian': 14%, 'exclusively Ukrainian': 4.3%.
Руси чине већину на Криму (71,7% у Севастопољу и 58,5% у Аутономној републици Крим), јужном полуострву које је совјетска влада пренела из Руске СФСР у Украјинску ССР 1954. године.
Изван Крима, Руси су највећа етничка група у Доњецку (48,2%) и Макијевки (50,8%) у Доњецкој области, Терновци (52,9%) у Дњепропетровској области, Краснодону (63,3%) и Свердловску (58,7%) и Краснодонски (51,7%) и Станично-Лугански (61,1%) у Луганској области, Рени (70,54%) и Измаил (43,7%) у Одеској области, Путивлски (51,6%) у Сумској области.Дністрянський М.С. Етнополітична географія України. Лівів. Літопис, видавництво ЛНУ імені Івана Франка.
Историја
Рана историја Један од најистакнутијих Руса у средњовековној Украјини (у то време Пољско-литванске заједнице) био је Иван Фјодоров, који је објавио Острошку Библију и називао се Московљанином.
Године 1599, цар Борис Годунов наредио је изградњу Цареборисова на обалама реке Оскол, првог града и прве тврђаве у источној Украјини. За одбрану територије од татарских напада Руси су изградили одбрамбену линију Белгорода (1635–1658), а Украјинци су почели да беже да би били под њеном одбраном.
мини|Слобода Украјина, историјска регија у Украјини мини|Регионална концентрација етничког руског становништва Украјине 1897. године Више говорника руског се појавило на северним, централним и источним украјинским територијама током касног 17. века, након козачке побуне коју је предводио Богдан Хмељницки . Устанак је довео до масовног кретања украјинских досељеника у област Слобода Украјина, што је претворило из ретко насељене пограничне области у једну од већих насељених области Руског царства . Након Перејаславског споразума, земље украјинских козака, укључујући модерне северне и источне делове Украјине, постале су протекторат царства Русије. Ово је довело до првог значајног, али још увек малог таласа руских досељеника у централну Украјину (првенствено неколико хиљада војника стационираних у гарнизонима,Encyclopedia of Ukraine, Slobidska Ukraina December 14, 2007 од око 1,2 милиона становника који нису Руси). мини| Мапа онога што је било познато као Новоросија (Нова Русија) за време Руског царства - жутом бојом. Укључује територије модерне Украјине, Русије и Молдавије Крајем 18. века, Руско царство је заузело велике ненасељене степске територије бившег Кримског каната . Започела је систематска колонизација земаља у ономе што је постало познато као Новоросија (углавном Крим, Таурида и околина Одесе). Мигранти из многих етничких група (претежно Украјинци и Руси из уже Русије) дошли су у ово подручје.V.M. Kabuzan: The settlement of Novorossiya (Yekaterinoslav and Taurida guberniyas) in 18th–19th centuries. Published by Nauka, Moscow, 1976. Available on-line at Dnipropetervosk Oblast Universal Science Library, 15 November 2007 У исто време, откриће угља у Доњецком басену такође је означило почетак велике индустријализације и прилив радника из других делова Руске империје.
Скоро сви већи градови јужне и источне Украјине основани су у овом периоду: Александровск (сада Запорожје ; 1770), Јекатеринослав (сада Дњепар ; 1776), Херсон и Мариупољ (1778), Севастопољ (1783), Симферопољ ( Новоалександ) ) (1784), Николајев ( Миколајев ; 1789), Одеса (1794), Луганск ( Луганск ; оснивање фабрике у Луганску 1795).
И Руси и Украјинци чине већину миграната – 31,8% и 42,0% респективно. Становништво Новоросије је на крају постало измешано, а с обзиром да је русификација била државна политика, руски идентитет је доминирао у мешовитим породицама и заједницама. Руско царство је Украјинце, Русе и Белорусе званично сматрало малим, Великорусима и Белорусима, који су, према званично прихваћеној теорији у Царској Русији, припадали једној руској нацији, потомцима народа Кијевске Русије.
Почетком 20. века Руси су били највећа етничка група у следећим градовима: Кијев (54,2%), Харков (63,1%), Одеса (49,09%), Николајев (66,33%), Мариупољ (63,22%), Луганск (68,16%), Бердјанск (66,05%), Херсон (47,21%), Мелитопољ (42,8%), Јекатеринослав (41,78%), Кропивњицки (34,64%), Павлоград (34,36%), Симферопољ (45,64%), Феодо.8 %), Јалта (66,17%), Керч (57,8%), Севастопољ (63,46%), Чухујев (86%).
Руски грађански рат у Украјини Први попис становништва Руске империје, спроведен 1897. године, показао је широку употребу (и у неким случајевима доминацију) малоруског, савременог термина за украјински језик,1897 Census on Demoscope.ru on 20th May 2007. у девет југозападних губернија и Кубану . Дакле, када су званичници Централне Раде оцртавали будуће границе нове украјинске државе, узели су резултате пописа у погледу језика и вере као одлучујуће факторе. Етнографске границе Украјине су се тако испоставиле скоро двоструко веће од првобитне државе Богдана Хмељницког која је инкорпорирана у састав Руског царства током 17-18.Stanislav Kulchitsky, "Empire and we", Den, Vol. 9, 26 January 2006. on 7 December 2014.
Током Првог светског рата, снажан национални покрет успео је да добије нека аутономна права од руске владе у Санкт Петербургу. Међутим, Октобарска револуција је донела велике промене за нову Руску Републику . Украјина је постала бојно поље између две главне руске ратне фракције током Руског грађанског рата (1918–1922), црвених комуниста ( Црвена армија) и антибољшевичких белих ( Добровољачка армија ).
Октобарска револуција је такође нашла свој одјек међу широком радничком класом, а неколико совјетских република су формирали бољшевици у Украјини: Украјинска Народна Социјалистичка Република, Совјетска Социјалистичка Република Таурида, Одеска Совјетска Република и Република Доњецк-Кривој Рог.
Влада Русије СФСР је подржавала војну интервенцију против Украјинске Народне Републике, која је у различитим периодима контролисала већину територије данашње Украјине са изузетком Крима и Западне Украјине. Иако су у почетку постојале разлике између украјинских бољшевика,Valeriy Soldatenko, "Donetsk-Krivoy Rog Republic – illusions and practicals of nihilism", Zerkalo Nedeli, December 4–10, 2004. , које су резултирале проглашењем неколико совјетских република 1917. године, касније је, добрим делом због притиска Владимира Лењина и других бољшевичких вођа, проглашена једна Украјинска Совјетска Социјалистичка Република.
Украјинска ССР је била де јуре посебна држава до формирања СССР-а 1922. године и опстала је до распада Совјетског Савеза 1991. године. Лењин је инсистирао да би игнорисање националног питања у Украјини угрозило подршку Револуцији међу украјинским становништвом и на тај начин су успостављене нове границе Совјетске Украјине у мери у којој је 1918. тврдила Украјинска Народна Република Нове границе су у потпуности укључивале Новоросију (укључујући краткотрајну Доњецко-Кривојску Совјетску Републику) и друге суседне провинције, које су садржале значајан број етничких Руса.
Украинизација у раним совјетским временима У свом говору из 1923. посвећеном националним и етничким питањима у партијским и државним пословима, Јосиф Стаљин је идентификовао неколико препрека у спровођењу националног програма партије. То су били „шовинизам доминантне нације“, „економска и културна неједнакост“ националности и „опстанак национализма међу низом нација које су носиле тежак јарам националног угњетавања“."National Factors in Party and State Affairs – Theses for the Twelfth Congress of the Russian Communist Party (Bolsheviks), Approved by the Central Committee of the Party".
У случају Украјине, обе претње су дошле, уз поштовање, са југа и истока: Новоросија са својим историјски снажним руским културним утицајем, и традиционални украјински центар и запад. Ова размишљања су довела до политике украјинизације, како би се истовремено разбили остаци великоруског става и стекли популарност међу украјинским становништвом, признајући тако њихову доминацију над републиком.For more information, see Ukrainization in the UkSSR (1923–1931) Украјински језик је био обавезан за већину послова, а његово учење постало је обавезно у свим школама.
До раних 1930-их ставови према политици украјинизације су се променили унутар совјетског руководства. Стаљин је 1933. године изјавио да је локални национализам главна претња совјетском јединству. Сходно томе, многе промене уведене током периода украјинизације су поништене: школе руског језика, библиотеке и новине су обновљене, па чак и повећан број. Промене су донете и територијално, што је приморало Украјинску ССР да уступи неке територије РСФСР-у. Хиљаде етничких Украјинаца депортовано је на далеки исток Совјетског Савеза, бројна села са украјинском већином су елиминисана Холодомором, док су преостали Украјинци били изложени дискриминацији.Stalin's Genocides (Human Rights and Crimes against Humanity). Princeton University Press, 2010 Lapham, Lewis (February 12, 2011). . Bloomberg. p. 1. Приступљено March 7, 2011. Током овог периода родитељи у Украјинској ССР могли су да изаберу да своју децу чији матерњи језик није украјински пошаљу у школе са руским као основним језиком наставе.
Каснији совјетски период Територија Украјине је била једно од главних ратишта током Другог светског рата, а њено становништво, укључујући и Русе, значајно се смањило. Инфраструктура је била тешко оштећена и за обнову су били потребни људски и капитални ресурси. Ово се погоршало депопулацијом изазваном двема гладима 1931–1932 и трећом 1947. године због напуштања територије са знатно смањеним бројем становника. Велики део таласа нових миграната за индустријализацију, интеграцију и совјетизацију недавно стечених западних украјинских територија чинили су етнички Руси који су се углавном населили око индустријских центара и војних гарнизона.Терлюк І.Я. Росіяни західних областей України (1944–1996 р.р.) (Етносоціологічне дослідження). – Львів: Центр Європи, 1997.- С.25. Ово је повећало удео становништва које говори руски.
Пред крај рата, целокупно становништво кримских Татара (до четврт милиона) је протерано из своје домовине на Криму у средњу Азију, под оптужбама за сарадњу са Немцима. Крим је поново насељен новим таласом руских и украјинских досељеника и руски удео становништва Крима је значајно порастао (са 47,7% 1937. на 61,6% 1993. године), а украјински удео се удвостручио (12,8% 1937. и 23,6% 1993. године).Directory of resources on minority human rights and related problems of the transition period in Eastern and Central Europe. Demographic Balance and Migration Processes in Crimea. June 3, 2007
Украјински језик је остао обавезан предмет изучавања у свим руским школама, али у многим државним канцеларијама предност је дата руском језику, што је дало додатни подстицај унапређењу русификације . Попис из 1979. године показао је да само једна трећина етничких Руса течно говори украјински језик.