Рат и мир () је совјетски ратни драмски филм из 1966–67, чији је косценарист и режирао Сергеј Бондарчук, адаптиран по роману Лава Толстоја из 1869. Рат и мир. Филм, објављен у четири наставка током 1966. и 1967. Бондарчук је у главној улози играо Пјера Безухова, поред Вјачеслава Тихонова и Људмиле Савељеве, који су приказивали принца Андреја Болконског и Наташу Ростову.

Филм је продуцирао Мосфилм студио између 1961. и 1967. године, уз значајну подршку совјетских власти и Совјетске армије која је обезбедила стотине коња и преко десет хиљада војника као статисте. По цени од 8,29 милиона рубљи – што износи 9,21 милион долара по стопи из 1967. године, или 60–70 милиона долара према прекалкулацији за 2019. годину, рачунајући инфлацију рубље. Био је то најскупљи филм снимљен у Совјетском Савезу. Након објављивања, постигао је успех код публике, и остварио је продају 135 милиона биоскопских улазница у СССР-у. Рат и мир је такође освојио Гран при на Московском међународном филмском фестивалу, награду Златни глобус за најбољи филм на страном језику и Оскара за најбољи филм на страном језику. Од свог објављивања, филм се често сматрао највећим епским филмом икада снимљеним, а многи тврде да је његова монументална продукција непоновљива и јединствена у историји филма.

Заплет

I део: Андреј Болконски У Санкт Петербургу 1805. године, Пјер Безухов, ванбрачни син богатог племића, представљен је високом друштву. Његов пријатељ, кнез Андреј Болконски, придружује се царској руској војсци као ађутант генерала Михаила Кутузова у рату Треће коалиције против Наполеона. Пошто га Пјеров отац препознаје, Пјер привлачи наклоност Хелене Курагине и ожени се њом, да би кроз гласине сазнао да је била неверна и да је спавала са Фјодором Долоховим, интимним лицем Хелениног брата Анатола. У међувремену, Андреј учествује у неуспешној кампањи у Аустрији, где је сведок битке код Шенграберна и битке код Аустерлица, тешко је рањен и грешком сматран мртвим. Он се враћа на очево имање у периоду да сведочи како његова жена Лиза умире на порођају.

II део: Наташа Ростова (Војна и мир: Наташа Ростова) Крајем 1809. Наташа, млада грофова ћерка, долази на свој први бал са 16 година. Андреј Болконски се заљубљује у њу и намерава да је ожени, али његов отац захтева да сачекају. Андреј путује у иностранство, а Наташа очајнички жуди за њим. Али тада упознаје згодног Анатола Курагина који се заљубљује у њу и прати је са пуно страсти. Преплављена Наташа одлучује да јој је он дражи од Андреја. У последњем тренутку, она се каје због свог избора и одустаје од планова да побегне са Анатолом. Међутим, Андреј је чуо за њене планове и изјављује да је њихова веридба завршена. Наташа доживљава нервни слом. Пјер, покушавајући да је смири, изненада објављује да је воли.

III део: Година 1812 1812. године Наполеонова армија напада Русију. Цар је именовао фелдмаршала Кутузова да брани земљу. Кутузов тражи од Андреја да му се придружи као штабни официр, али он тражи команду на терену. Пјер се приближава бојном пољу предстојећег сукоба између војски током Бородинске битке, добровољно се јавља да помогне у артиљеријској батерији. Андрејева јединица чека као део резерви, али је погођен гранатом и и он и Анатоли су тешко рањени. У бици учествују стотине хиљада војника, хиљаде коња, стотине топова који пуцају са обе стране. Француска војска приморава руску војску да се повуче остављајући Москву незаштићену. Наполеон напредује на Москву.

IV део: Пјер Безухов Док Руси који се повлаче пале Москву, Ростови беже са свог имања, водећи са собом рањене војнике, без знања и Андреја. Пјер, обучен као сељак, покушава да убије Наполеона, али бива заробљен. Пошто су Французи приморани да се повуку, он је месецима марширао са Великом армијом, док га партизани не ослободе. Француске армије су поражене од фелдмаршала Кутузова у бици код Красноја. Андреј је препознат и доведен на своје имање. Он опрашта Наташи на самрти. Она се поново уједињује са Пјером док се Москва обнавља.

Глумачка подела

Сергеј Бондарчук као Пјер Безухов Људмила Савељева као Наташа Ростова Вјачеслав Тихонов као Андреј Болконски Борис Закхава као Михаил Кутузов Анатолиј Кторов као Николај Болконски Антонина Шуранова као Марија Болконскаја Олег Табаков као Николај Ростов Виктор Станитсин као Иља Ростов Кира Головко као Наталија Ростова Ирина Скобцева као Хелене Курагина Василиј Лановој као Анатол Курагин Ирина Губанова као Соња Ростова Олег Јефремов као Фјодор Долохов Едвард Марцевич као Борис Друбецкој Александар Борисов као ујак Ростов Николај Рибников као Василиј Денисов Виктор Мурганов као Александар I од Русије Лариса Борисенко као госпођа Буриен Георгиј Миљар као Морел Нона Мордјукова као Анисија Ана Тимирјова као старица Борис Хмељницки као ађутант Болконског Валери Јеремичев као Александар Остерман Толстој Борис Смирнов као Василиј Курагин Николај Толкачов као Кирил Безухов Џема Фирсова као Катише Мамонтова Михаил Храбров као Платон Каратајев Николај Трофимов као Тушин Владислав Стржелчик као Наполеон Јанис Грантинс као Лудвиг фон Волзоген Џ. Ејзенталс као Карл фон Клаузевиц Галина Кравченко као Марија Карагина Борис Молчанов као Луј Никола Даву Лев Пољаков као Жак Лористон Родион Александров као Александар Балашов Анастасија Вертинскаја као Лиза Болконскаја Ђули Чохонелидзе као Петар Багратион Вадим Сафронов као Фрањо II Жан Клод Балард као Рамбал Јелена Тјапкина као Марија Дмитријевна Сергеј Јермилов као Петја Ростов Никита Михалков као двојник Петје Ростова током лова (некредитовано) Хербертс Зомерс као гроф Бенингсен Николај Бубнов као Карл Мак фон Лајберих Ангелина Степанова као Анна Сцхерер Ервин Кнаусмилер као Франц фон Вејротер Михаил Погоржелски као Мајкл Андреас Баркли де Толи Леонид Видовски као Паиси Кајсаров Николај Гринко као Десал

Продукција

Почетак Августа 1959. у Совјетском Савезу је пуштена америчко-италијанска копродукција краља Видора Рат и мир, која је привукла 31,4 милиона гледалаца и стекла широку позитивну афирмацију. Предстојећа 150. годишњица француске инвазије 1812. године, као и светски успех Видорове адаптације руског националног епа – у време када су се СССР и Сједињене Америчке Државе такмичили за престиж – мотивисали су совјетског министра културе Јекатерину Фурцеву да почне планирање локалне слике по роману Лава Толстоја.Razzakov. o Vojne. p. 6. У отвореном писму које се појавило у совјетској штампи, потписаном од стране многих филмских стваралаца у земљи, стоји: „Питање части за совјетску биоскопску индустрију је да произведе слику која ће надмашити америчко-италијанску по својим уметничким вредностима и аутентичност“. Према Шпигелу, Бондарчуков је требало да послужи као "контраудар" Видору.

Током 1960. неколико водећих совјетских редитеља предложило је себе да предводе пројекат, укључујући Михаила Рома и Сергеја Герасимова. Али убрзо је једини преостали кандидат био Иван Пирјев. Пошто је његов избор на ту функцију изгледао сигуран, неколико званичника у Министарству културе понудило је то четрдесетогодишњем Сергеју Бондарчуку, који је 1959. године завршио свој редитељски деби, Човекова судбина. Бондарчук није тражио ту позицију и није знао за предлог све док му није стигло писмо из Министарства, али је одлучио да га прихвати и да се бори са Пирјевим.Razzakov.

Федор Разаков је написао да су понуду Бондарчукову да режира договорили бројни Пирјевљеви непријатељи у естаблишменту, који су били одлучни да му не дозволе да добије уносан пројекат. Почетком фебруара 1961. министру је послато писмо којим се одобрава Бондарчук, које је потписало неколико истакнутих личности из биоскопске индустрије. У почетку, Фуртсева је одредила да ће оба кандидата упутити по једног пилота да буде прегледан пред комисијом. Међутим, Пирјев је убрзо повукао своју понуду. Раззаков је веровао да је то учинио након што је схватио да су му шансе мале: Бондарчук, чија је каријера почела тек током одмрзавања, представљао је генерацију младих редитеља које је промовисао Кремљ Никите Хрушчова да замени старе филмске ствараоце из Стаљинове ере. Крајем фебруара, након што је Пирјев признао, министар је одржао састанак и потврдио Бондарчуков статус редитеља.

Развој мини|Сценарио редитеља Рата и мира Владимир Сурин, генерални директор студија Мосфилм, послао је 3. априла 1961. године Фурцевој писмо у коме тражи да се одобри адаптација сценарија за филм у три дела заснованог на књижевном делу Рат и мир, као и да се додели 150.000 совјетских рубљи у средствима. Министар је 5. маја одговорио, овлашћујући почетак писања сценарија и одобравајући 30.000 рубаља. Тог дана је почео рад на филму.Razzakov. o Vojne. p. 224.

Бондарчук је ангажовао Василија Соловјова, драмског писца, као свог помоћника за рад на сценарију. Њих двојица су касније променили ранију премису и одлучили да уместо три направе четири дела.Razzakov. o Vojne. p. 225. Одлучили су да умање или потпуно искључе неколико Толстојевих заплета и тема, како филм не би био превише обиман: смањене су епизоде које се тичу Николаја Ростова и Марије Болконске, а Анатол Курагин је добио нешто бољи третман. Ауторови ставови о филозофији и историји су суштински редиговани.

Дирекција Мосфилма одобрила је завршен сценарио 27. фебруара 1962. године. Дана 20. марта, на пленуму у Министарству културе, којем су присуствовали Сурин и заменик председника Државног комитета за кинематографију Башаков, Фуртсева је одобрила сценарио и затражила од свих релевантних агенција да помогну продуцентима, укључујући и Министарство одбране, које је сматрано централно у пружању подршке пројекту.

Продуценти су именовали три војна саветника: армијски генерал Владимир Курасов постао је главни консултант филма, а помагао је и армијски генерал Маркијан Попов; Генерал-потпуковник Николај Осликовски је доведен као стручњак за коњицу. Совјетска армија би снабдевала хиљаде војника као статисте током снимања.

Више од четрдесет музеја дало је артефакте за потребе филма, као што су лустери, намештај и прибор за јело, како би се створио аутентичан утисак о Русији раног 19. века. Сашивене су хиљаде костима, углавном војних униформи које су се носиле у Наполеоновим ратовима укључујући 11.000 војничких капа. Изливено је 60 застарелих топова и конструисано 120 вагона и колица за производњу.

Предвиђајући потребу за коњицом, линијски произвођач Николај Иванов и генерал Осилковски почели су да траже одговарајуће коње. Док су коњичке формације војске дуго биле укинуте, неколико јединица у Закавкаском војном округу и Туркестанском војном округу задржало је брдску артиљерију са коњском вучом. Поред њих, Министарство пољопривреде је поклонило девет стотина коња, а Московска градска полиција организовала је један одред из свог коњичког пука. Произвођачи су такође морали да организују псе за лов на вукове на имању Ростов. У почетку је било планирано да се користе руски хртови, како је приказано у роману. Шеснаест таквих је добијено од приватних власника, али пси нису имали искуства у лову и били су тешки за руковање. Коначно, мирисни пси које је обезбедило Министарство одбране потерали су вукове – које је обезбедило зоолошко одељење Државног студија за популарне научне филмове – док су их борзоји ухватили

Кастинг