мини|Централни истраживачки институт Сербски за форензичку психијатрију (део зграде у Москви) Постојала је систематска политичка злоупотреба психијатрије у Совјетском Савезу,; ; ; ; ; ; ; ; ; заснована на тумачењу политички опозиционих ставова или неслагања као психијатријског проблема.; То се звало „психопатолошки механизми“ неслагања.
За време руководства генералног секретара Леонида Брежњева, психијатрија је коришћена за онемогућавање и уклањање из друштва политичких противника („дисидената“) који су отворено изражавали уверења која су у супротности са званичном догмом.See Vladimir Bukovsky, Judgment in Moscow (forthcoming spring 2016), Chapter 3, Back to the Future: "Deportation or the Madhouse", Термин „филозофска интоксикација“, на пример, био је широко примењиван на менталне поремећаје дијагностиковане када се људи не слажу са комунистичким вођама у земљи.
Члан 58-10 Кривичног законика из Стаљиновог доба, „ Антисовјетска агитација“, у значајној мери је сачуван у новом Кривичном законику РСФСР из 1958. године као члан 70 „Антисовјетска агитација и пропаганда“. Године 1967, у Кривични закон РСФСР-а је додат слабији закон, члан 190-1 „Ширење измишљотина за које се зна да су лажне, које клеветају совјетски политички и друштвени систем“. Ови закони су се често примењивали у вези са системом дијагнозе менталних болести, који је развио академик Андреј Снежњевски. Заједно су успоставили оквир у коме би се нестандардна уверења лако могла дефинисати као кривично дело и основ, потом, за психијатријску дијагнозу.
Примена дијагнозе „Антисовјетско“ политичко понашање неких појединаца – отворено против власти, демонстрације за реформу и писање критичких књига – дефинисано је истовремено као кривична дела (нпр. кршење чланова 70 или 190–1), симптоми менталне болести (нпр. обмана реформизма) и подложни већ постављеној дијагнози (нпр. трома шизофренија).; У границама дијагностичке категорије, симптоми песимизма, слабе социјалне адаптације и сукоба са ауторитетима сами су били довољни за формалну дијагнозу „троме шизофреније“.
Психијатријско затварање одређених појединаца било је подстакнуто њиховим покушајима да емигрирају, да дистрибуирају или поседују забрањена документа или књиге, да учествују у протестима и демонстрацијама за грађанска права и да се укључе у забрањене верске активности. У складу са доктрином државног атеизма, верска уверења затвореника, укључујући она добро образованих бивших атеиста који су постали присталице вере, сматрана су обликом менталне болести која захтева лечење. КГБ је рутински слао дисиденте психијатрима на дијагнозу, како би дискредитовао дисидентство као производ нездравог ума и избегао срамоту коју изазивају јавна суђења. Високо поверљиви владини документи који су постали доступни након распада Совјетског Савеза потврђују да су власти свесно користиле психијатрију као средство за сузбијање неслагања.; ; види документа у ;
Према Коментару пост-совјетског Закона о психијатријској заштити Руске Федерације, појединци који су били приморани да се подвргну лечењу у совјетским психијатријским медицинским установама имали су право на рехабилитацију у складу са утврђеном процедуром и могли су да траже одштету. Руска Федерација је признала да је пре 1991. психијатрија коришћена у политичке сврхе и преузела одговорност за жртве „политичке психијатрије“.;
Политичка злоупотреба психијатрије у Русији се ипак наставила од пада Совјетског Савеза,; а активисти за људска права и даље могу да се суоче са претњом психијатријске дијагнозе због својих легитимних грађанских и политичких активности.
Дефиниције Политичка злоупотреба психијатрије је злоупотреба психијатријске дијагнозе, притвора и лечења у сврху опструкције основних људских права одређених група и појединаца у друштву.; То подразумева ослобађање и одлазак грађана у психијатријске установе на основу политичких, а не критеријума заснованих на менталном здрављу. Многи аутори, укључујући и психијатре, такође користе термине „совјетска политичка психијатрија“; ; ; ; ; ; ; ; ; или „казнена психијатрија“ да упућују на овај феномен.; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ;
У својој књизи Казнена медицина (1979) Александар Подрабинек је дефинисао појам „казнене медицине“, који се поистовећује са „казненом психијатријом“, као „оруђе у борби против неистомишљеника који не могу бити кажњени легалним путем“. Казнена психијатрија није ни посебан предмет ни психијатријска специјалност, већ је то хитан случај који се јавља у многим примењеним наукама у тоталитарним земљама где се чланови професије могу осећати принуђеним да служе диктату моћи. Психијатријско затварање здравих људи се сматра посебно погубним обликом репресије,; ; а совјетска казнена психијатрија је била једно од кључних оружја како илегалне тако и легалне репресије.; ;
Како су Владимир Буковски и Семјон Глузман написали у свом заједничком Приручнику о психијатрији за неистомишљенике, „совјетска употреба психијатрије као казненог средства заснована је на намерном тумачењу неслагања... као психијатријског проблема“.
Инхерентна способност за злоупотребу Дијагноза менталне болести може дати државну дозволу за задржавање лица против њихове воље и инсистирање на терапији како у интересу притвореника тако иу интересу ширег друштва. Поред тога, добијање психијатријске дијагнозе се може сматрати опресивним. У монолитној држави, психијатрија се може користити да се заобиђу стандардне правне процедуре за утврђивање кривице или невиности и дозволи политичко затварање без уобичајеног одијума који се везује за таква политичка суђења.
У периоду од 1960-их до 1986. године, злоупотреба психијатрије у политичке сврхе је била систематска у Совјетском Савезу и епизодична у другим источноевропским земљама као што су Румунија, Мађарска, Чехословачка и Југославија. Пракса затварања политичких дисидената у душевне болнице у источној Европи и бившем СССР-у нарушила је кредибилитет психијатријске праксе у овим државама и изазвала оштру осуду међународне заједнице. Психијатри су били укључени у кршење људских права у државама широм света када су дефиниције менталних болести проширене на политичку непослушност. Као што научници већ дуго тврде, владине и медицинске институције су повремено класификовале претње власти током периода политичких немира и нестабилности као облик менталне болести. У многим земљама политички затвореници су и даље понекад затворени и злостављани у менталним установама.
У Совјетском Савезу, дисиденти су често били затворени у психијатријским одељењима која се обично зову психушке. Психушка је руски иронични деминутив за „психијатријска болница“. Једна од првих казнених психушки била је Психијатријска затворска болница у граду Казању.A Chronicle of Current Events No 10, 31 October 1969 — 10.10 "The Kazan Special Psychiatric Hospital". Године 1939. прешла је под контролу НКВД-а (тајне полиције и претходника КГБ-а) по наређењу Лаврентија Берије, шефа НКВД-а. Међународни браниоци људских права као што је Валтер Рајх дуго су бележили методе помоћу којих су совјетски психијатри у болницама психушке дијагностиковали шизофренију код политичких неистомишљеника. Западни научници нису испитивали ниједан аспект совјетске психијатрије тако темељно као њену умешаност у друштвену контролу политичких неистомишљеника.
Под Стаљином, Хрушчовом и Брежњевом Већ 1948. године совјетска тајна служба се заинтересовала за ову област медицине. Један од оних који су били одговорни за совјетску тајну полицију, предратни генерални тужилац и државни тужилац, заменик министра спољних послова Андреј Вишински, био је први који је наредио употребу психијатрије као оруђа репресије. Руски психијатар Пјотр Ганушкин је веровао да у класном друштву, посебно у време најтеже класне борбе, психијатрија није у стању да не буде репресивна.; Систем политичке злоупотребе психијатрије развијен је на крају режима Јосифа Стаљина.
Међутим, према Александру Еткинду, казнена психијатрија није била само наслеђе Стаљинове ере. Гулаг, или Главна управа за поправне радне логоре, служио је као ефикасан инструмент политичке репресије. Није постојао убедљив захтев да се развије алтернативна и скупља психијатријска замена. Злоупотреба психијатрије била је природан производ каснијег совјетског доба. Од средине 1970-их до 1990-их, структура служби за ментално здравље СССР-а била је у складу са двоструким стандардом у друштву, а представљала су је два различита система који су углавном мирно коегзистирали, упркос периодичним сукобима између њих:
систем један је био казнена психијатрија. Он је директно служио властима и онима на власти, а на његовом челу је био Московски институт за судску психијатрију систем два су чиниле елитне, психотерапијски оријентисане клинике. Њиме је руководио Лењинградски психонеуролошки институт
Стотине болница у провинцијама комбиновале су елементе оба система.
Ако је неко тада био психички болестан, слали су га у психијатријске болнице и тамо затварали до смрти. Ако је његово ментално здравље било промењиво, али није стално био у лошем стању, он и његова карактеристика [сведочанство послодаваца, Партије и других совјетских институција] били су послати у радни логор или на стрељање. Када су почеле да се праве алузије на социјалистички легалитет, одлучено је да се такви људи процесуирају. Убрзо је постало очигледно да суђење људима који су држали антисовјетске говоре само погоршало ствари за режим. Таквим појединцима више није суђено на суду. Уместо тога, обављени су психијатријски преглед и проглашени су лудим.
Заједничка седница, октобар 1951 Током 1950-их, психијатри Совјетског Савеза су се претворили у медицинску продужену руку совјетске државе. Претеча каснијих злоупотреба у психијатрији у Совјетском Савезу, „Заједничка седница“ Академије медицинских наука СССР-а и Управног одбора Свесавезног неуролошког и психијатријског удружења одржана је од 10. до 15. октобра 1951. године. Догађај је, наводно, био посвећен великом руском физиологу Ивану Павлову и наводно је криво неколико водећих неуронаучника и психијатара СССР-а (међу њима Груња Сухарева, Василиј Гиљаровски, Раиса Голант, Александар Шмарјан и Михаила Гуревича) за практиковања „антипавловске, антимарксистичке, идеалистичке [и] реакционарне” науке, а то је представљено као штетно за совјетску психијатрију.
Током Заједничке седнице, ови еминентни психијатри, покренути страхом, морали су јавно да признају да су њихови научни ставови погрешни и морали су да обећају да ће се придржавати „павловских“ доктрина. Ове јавне изјаве о послушности показале су се недовољним. У завршној речи, Андреј Снежњевски, водећи аутор извештаја о политици заседања, изјавио је да се оптужени психијатри „нису разоружали и настављају да остану на старим антипавловским позицијама“, чиме су нанели „озбиљну штету совјетским психијатријским истраживањима и пракса“. Потпредседник Академије медицинских наука СССР-а оптужио их је да се „марљиво клањају прљавом извору америчке псеудонауке”. Они који су ове оптужбе артикулисали на Заједничкој седници – међу њима Ирина Стрелчук, Василиј Баншчиков, Олег Кербиков и Снежњевски – одликовали су се каријеристичком амбицијом и страхом за сопствене позиције. Није изненађујуће да су многи од њих унапређени и именовани на руководећа места убрзо након седнице.
Заједничка седница је такође имала негативан утицај на неколико водећих совјетских академских неуронаучника, као што су Петар Анохин, Алексеј Сперански, Лина Штерн, Иван Бериташвили и Леон Орбели. Они су етикетирани као антипавловци, антиматеријалисти и реакционари, а потом су смењени са својих позиција. Осим што су изгубили своје лабораторије, неки од ових научника су били подвргнути мучењу у затвору. Московска, лењинградска, украјинска, грузијска и јерменска школа неуронауке и неурофизиологије су током неког периода оштећене због овог губитка особља. Заједничка седница озбиљно је наштетила даљем истраживању у неуронауци и психијатрији у годинама које долазе. Псеудонаука је преузела контролу.