Сулиоти је била етничка група у Грчкој албанског порекла тј. албанска племенска заједница у области Сули у Епиру од 16. века до почетка 19. века, који су се својим учешћем у грчком рату за независност поистоветили са грчком нацијом.
Ова етничка групација је настала из албанских породица и родова који су се у касном средњем веку населили у висоравни Теспротије и основали аутономну конфедерацију која је доминирала великим бројем суседних села у планинским областима Епира, где су се годинама успешно одупирали османској власти. На врхунцу своје моћи, у другој половини 18. века, процењује се да је конфедерација Сулиота бројала до 4.500 становника. Након револуције, мигрирали су у нову независну Грчку и населили се у њој и асимиловали се у грчки народ. Сулиоти су били следбеници Васељенске Цариградске Патријаршије. Говорили су сулијским дијалектом албанског и научили грчки кроз интеракцију са онима који говоре грчки. Познати су по својој војној способности, отпору локалном владару Али-паши, а касније и по доприносу грчкој ствари у револуционарном рату против Османског царства под вођама као што су Маркос Боцарис и Кицос Цавелас. Први историјски извештај о побуњеничким активностима у Сулију датира из 1685. Током 18. века, Сулиоти су проширили своју територију утицаја. Чим је Али-паша постао локални османски владар 1789. одмах је покренуо узастопне експедиције против ове етничке групе. Међутим, бројчана надмоћ његових трупа није била довољна. Опсада против Сулиолита је појачана од 1800. и децембра 1803. Сулиоти су закључили примирје и пристали да напусте своју домовину. Већина њих је прогнана на Јонска острва и са избијањем грчког рата за независност били су међу првим заједницама које су се наоружавале против Османлија. Након успешне борбе за независност, населили су се у деловима новоосноване грчке државе и асимиловали се у грчку нацију, при чему су многи достигли високе положаје у грчкој влади, укључујући и ону премијера. Припадници дијаспоре учествовали су у националним борбама за инкорпорацију Сулиота Грчкој, као што су побуна 1854. и Балкански ратови (1912–1913) са османском влашћу која је окончана 1913.
Постојбина Сулиоти (грчки: Σουλιωτες; албански: Suljotë) су добили име по насељу Сули, које се налази на врху брда у модерној Теспротији, Грчка. Сули је постепено постао назив читавог региона где се налазе четири главна насеља Сулиота (Сули, Аварико, Киафа, Самонива). Сули као регион није посведочен ни у једном извору пре 18. века. Франсоа Пукуевиле, француски путописац, историчар и конзул у Јањини, и други у његовој ери, имали су теорију да је ово подручје била древна постојбина Селоа, старогрчког племена које је насељавало регион у антици. Ова хипотеза је подстакнута и предложена у контексту успона романтизма у Европи и идеолошког повратка у античку прошлост. Таква гледишта су била слабо прихваћена у историографији и већ су одбачена већ када је Христофорос Пераивос објавио дело Историја Сулија (1815). thumb|Слика Сулија
Порекло топонима Сулиота је и даље питање. Христофорос Пераивос је име приписао једном османском званичнику у региону који је погинуо у бици против Сулиота, који је дао своје име овом насељу у коме је живела ово етничка група. У савременој историографији, ова теорија се сматра митом који је осмишљен да повеже име Сулија са наративом о борби његових становника против османских званичника. Историјски гледано, ово гледиште је одбачено јер би имплицирало да Сулиоти нису имали назив за своје главно село и регион пре убиства једног османског званичника. Такође се мислило да је Пераивос сам измислио овај мит. Крајем 19. века се појавило веровање да Сули потиче од једног од најранијих вођа албанских кланова који су се настанили у овој области и дали му своје име, као што је била навика у племенским насељима. Историчар Фурикис је одбацио порекло топонима из личног имена и предложио да он једноставно потиче од албанске речи сул (планински врх) која се као географски топоним налази у другим областима где су се насељавали средњовековни албански родови. Може се тумачити и као 'стражарска станица', 'видиковац' или 'планински врх'. Фурикисов став је најчешће прихваћена теорија у савременој историографији. Грк Псимоули сматра етимолошке аспекте у теорији Фурикиса прихватљивим, али одбацује гледиште да је топоним Сули произашао из геоморфологије региона, јер ниједно од четири насеља није постављено на врх планине или је неки видиковац, већ је на надморској висини од не више од 600 м. Аутор напомиње да иако планински врхови који окружују Сули имају албанске топониме, ниједан од њих није заправо назван сул од стране кланова који су се ту населили. Отуда Псимоули предлаже да се „Сули“ или „Сиули“ односи на лично име – прво име родоначелника албанске имигрантске групе која се тамо настанила – као што се десило у другим насељима.
Језгро Сулиoтa чинила су четири села (грч. Τετραχωρι), а то су: Сули (такође познат као Какосули), Аварико (такође познат као Наварико), Киафа и Самонива. Временом се конфедерација проширила и укључила још седам села (грчки: Επταχωρι). Потоњи је постао спољни одбрамбени прстен у случају напада. Обе групе села су се такође заједнички називале Сули. На врхунцу своје моћи, 1800. године, вође народа су процениле да њихова заједница броји око 20.000 становника. Васо Псимоули процењује укупну популацију од око 4.500 за сва села. Од тога, процењује се да је у „ептахорима” живело до 1.250, међу којима је 500 наоружаних, организованих у 18 кланова, док је осталих 3.250, у 31 клану, живело у „тетрахорима” и обезбеђивало око 1200 наоружаних људи. Неколико околних села, која су постала део конфедерације Сулиота, били су познати као Парасули. Они су се могли придружити Сулиотима у оружаним операцијама, али нису имали представника у влади конфедерација Сулиота. У случају да су показали разлику у ратовању, добили су дозволу да се населе у селима где је већински живели Сулиоти и уживали су иста права и дужности као и они. thumb|Мапа Сулија (1835)
Историја Већина научника се слаже да су се први становници Сулиота населили средином 16. века као групе пастира. Најранији становници су дошли из јужне Албаније и равница Теспротије. Васо Псимоули сматра да је Сули изабран за место сталног насељавања од стране једне од две албанске имигрантске сточарске популације које су стигле у ово подручје организоване у велике сродничке групе средином 14. века, у време после смрти Стефана Душана и демографско опадање грчког аграрног становништва услед куге. Једна албанска имигрантска група, група Мазреку, могла је да стигне у област са севера преко Вагенетије (обални појас између Јонског мора и планине Пинд), док је друга са југа преко Рогоје (тврђава код Превезе). Аутори који су путовали овим регионом крајем 18. и почетком 19. века тврде да је почетно језгро кланова који су формирали Сулиоте постепено расло и ширило се у другим насељима. Према Џорџу Финлеју, ова популација се повећала од других имигрантских кланова који су им се придружили. Савремени извори тврде да је постепено насељавање породица и племена различитог порекла у Сули мало вероватно, због недостатка извора који сведоче о напуштању села у 17. веку, као и због ограничене способности пашњака Сулија да одржавају стоку, и самим тим се хране, и затвореном карактеру племенске организације, која није отворена за масовно прихватање других етничких група.Ψιμούλη, Βάσω Δ. (2006). Σούλι και Σουλιώτες. Ιστορία και Πολιτική (4th ed.). Athens: Βιβλιοπωλείον της Εστίας., стр. 133 Становништво се налазило у унутрашњости Теспротије и већи део 16. века остало је подаље од куге и војних догађаја који су погодили приобални Епир. Ово је била ера демографског пораста за ову област. Кланови су били пастирске заједнице. Демографски притисак, услови животне средине и недостатак пашњака постепено су стварали друштвене услове, што је навело многе кланове да се упусте у пљачку и рације на друге кланове Сулиота и првенствено на суседне, равничарске сељачке заједнице као средство за борбу против недостатка средстава за живот. У 18. веку, повремена употреба пљачки као средства за живот постала је институционализована активност кланова који су систематски нападали сељаке у равници. Цена оружја у 17. веку је опала што је знатно олакшало набавку оружја, а природни одбрамбени положај кланова Сулиота у њиховим насељима на брдима отежавао је непосредну интервенцију османских власти.
Друштво Сулиоти су били организовани у патрилинеарне кланове које су на албанском звали фаре. Чланство у фари одлучивало се искључиво по патрилинеалности. Сваку фару су формирали потомци заједничког родоначелника чије је лично име постало кланско име целе фаре. Предводио га је један вођа клана који је био његов представник, иако је ова пракса била под сталним упитом јер вођа можда није била прихватљив од стране свих чланова фара. Сваки клан је даље подељен на братства. Као такав, временом је имао тенденцију да се грана у нове кланове који су се формирали како је првобитни растао и више није могао да одржава своју кохезију као једна јединица под једним вођом. Припадници фара су уживали привилегије насељавања у одређеним селима и имали су право да заједнички користе одређена природна добра (извори, пашњаци) која су јој била додељена. Сви поглавари кланова окупили су се у генералној скупштини коју је Ламброс Куцоникас записао на грчком као Πλεκεσια, што је термин који се може повезати са албанским саветом стараца. Ово је деловало као највиша политичка структура друштва Сулиота која је била одговорна за решавање спорова, формулисање племенских закона, арбитражу између кланова у спору и спровођење одлука савета против чланова заједнице. То је био простор где су различити фари сулиотског друштва преговарали једни са другима о свом положају у друштву. Сабор је одржан у отвореном дворишту поред цркве Светог Ђорђа у Сулију. Одлуке нису биле записане, већ су договорене усменим заклетвом бесе на коју су се обавезали сви поглавари кланова. Концепт бесе је био основа за споразуме не само унутар друштва Сулиота, већ је функционисао као основа за све споразуме које је клан склапао са странцима, укључујући непријатељске снаге у време рата. Како је сваки клан деловао аутономно од опште скупштине својих вођа, могли су да потпишу споразуме са другим клановима који су били у супротности са споразумима које је заједница Сулиота потписала и то је био чест узрок трвења међу клановима ове етничке групе. thumb|Василис Гудас - Луј Дупре