Ђавољи умови () је француски психолошки трилер из 1955. године, редитеља Анрија Жоржа Клузоа, који је заједно са Жеромом Жеронимијем и написао сценарио на основу романа Она, које више нема, аутора Пјера Боалоа и Томе Нарсежака. Главне улоге у филму тумаче Симон Сињоре, Вера Клузо, Пол Мерис и Шарл Ванел. Прича комбинује елементе психолошког трилера, криминалистичке драме и психолошког хорора, а радња се фокусира на жену и љубавницу њеног мужа које заједно кују заверу да га убију.

Клузо је, након што је завршио Нaдницу за страх (1953), откупио права за екранизацију романа, предухитривши тако Алфреда Хичкока да сними филм. Ово остварење иначе је инспирисало Хичкока да сними филм Психо (1960). Роберт Блох, аутор романа Психо, изјавио је у једном интервјуу да су му Ђавољи умови омиљени хорор филм свих времена.

Објављен у Француској у јануару 1955. године, филм Ђавољи умови био је седмо остварење по заради те године, са укупно 3.674.380 продатих улазница. Добио је углавном повољне рецензије француских филмских критичара и освојио две награде „Луј Делик” (за најбољи филм и најбољу глумачку интерпретацију Симон Сињоре). Иако су реакције у Уједињеном Краљевству биле подељене, филм је срдачно примљен код критичара у Сједињеним Америчким Државама, где је освојио награде за најбољи страни филм године по избору Удружења њујоршких филмских критичара и Националног одбора за рецензију филмова. До краја 1956. године постао је француски филм са највећом зарадом икада приказан у Сједињеним Државама до тог тренутка.

Филм је временом стекао статус класика и имао је значајан утицај на хорор жанр, посебно због свог изненађујућег преокрета на крају. Данас се сматра ремек-делом кинематографије, као и једним од најбољих француских филмова и трилера икада снимљених.

Радња Сурови Мишел Деласал води један другоразредни интернат за дечаке у градићу Сен Клу. Међутим, власница школе је његова супруга Кристина, богата и побожна католичка имигранткиња из Венецуеле која у школи ради као наставница шпанског језика. Крхка Кристина болује од хроничне срчане мане. Упркос њеном нарушеном здрављу, Мишел је излаже суровом емоционалном злостављању, понижавајући је и исмевајући је, док истовремено малтретира и ученике. Он је такође у ванбрачној вези са Никол Орнер, другом наставницом у школи, коју такође физички злоставља. Уместо непријатељства, Кристина и Никол су оствариле прилично близак однос, заснован пре свега на њиховој заједничкој мржњи према Мишелу.

Не могући више да подноси његово малтретирање, Никол осмишљава план да убије Мишела. Иако у почетку оклева, Кристина на крају пристаје да јој помогне. Претећи му разводом како би га намамиле у Николин стан у Ниору, граду удаљеном неколико стотина километара, Кристина га ошамућује отрованим вином, након чега га две жене давe у када. Сакривши његово тело у платнену корпу од прућа, односе га назад у школу и бацају у запуштени школски базен. Очекују да ће све изгледати као несрећан случај када тело исплива на површину. Све тече по плану, али тело упорно одбија да исплива. Када се базен испразни, Мишеловом лешу нема ни трага. Убрзо након тога, одело које је Мишел носио када су га удавиле стиже са хемијског чишћења. Пошто јој власница хемијског чишћења уз одећу врати и кључ собе из оближњег хотела који је пронађен у џепу, Кристина одлази у ту собу. Тамо јој чистач говори да је Мишел дуго изнајмљивао ту собу, али да је у њој ретко виђан, као и да у њој ништа није држао од ствари.

Никол у новинама примећује вест да је полиција пронашла леш у Сени. Међутим, када Кристина оде у мртвачницу, схвата да то није Мишелово тело. Тамо упознаје Алфреда Фишеа, пензионисаног полицијског инспектора који сада ради као приватни детектив. Он се укључује у случај, на велико незадовољство Никол.

Кристина, Никол и остали наставници затичу ученика који тврди да му је Мишел наредио да скупља лишће као казну због разбијеног прозора. Оптужујући га да лаже, Кристина му одузима праћку. Под великим стресом, Кристинино здравствено стање се погоршава, а лекари упозоравају да би могла умрети уколико не буде строго мировала у кревету. Када стигне заједничка школска фотографија, на прозору иза ученика види се језива Мишелова силуета. Узнемирена, Никол напушта школу; она тражи од Кристине да пође са њом, али је ова превише болесна и уплашена.

Кристина, савладана страхом, признаје све Алфреду. Он јој не верује, али одлази да истражи базен. Исте ноћи, Кристина чује необичне звуке и лута школом. Када схвати да је неко прати, она бежи назад у своју собу. Тамо затиче Мишелово тело потопљено у кади пуној воде. Мишел утом устаје из каде, а Кристина доживљава смртоносни срчани удар. Открива се да су Мишел и Никол од самог почетка све изрежирали — Мишел је глумио осветољубивог духа како би Кристину преплашио до смрти. Међутим, Алфред чује њихово славље и разоткрива њихову заверу, саопштавајући им да ће бити осуђени на 15 до 20 година затвора, у зависности од одлуке судије.

Након скандала, школа се затвара. Док деца и наставници одлазе, исти онај дечак који је раније разбио прозор, разбија још један. Када га упитају како је вратио своју праћку, дечак одговара да му је Кристина дала.

Улоге thumb|Пол Мерис и Симон Сињоре у филму

| Симон Сињоре || Никол Орнер |- | Вера Клузо || Кристина Деласал |- | Пол Мерис || Мишел Деласал |- | Шарл Ванел || Алфред Фише |- | Жан Брошар || Плантиво |- | Тереза Дорни || госпођа Ербу |- | Мишел Серо || господин Ремон |- | Жорж Шамара || др Лоази

Референце

Спљашње везе

Les Diaboliques есеј Теренса Рафертија на сајту -{The Criterion Collection}- Les Diaboliques есеј Денија Перија на сајту -{The Criterion Collection}-

Категорија:Филмови 1955. Категорија:Филмови на француском језику Категорија:Француски хорор филмови Категорија:Француски црно-бели филмови Категорија:Психолошки трилери