Велики чикашки пожар био је пожар који је горео у америчком граду Чикагу, у Илиноису, од 8. до 10. октобра 1871. године. У пожару је погинуло око 300 људи, уништено је отприлике града, укључујући преко 17.000 грађевина, а више од 100.000 становника остало је без крова над главом. Пожар је почео у насељу југозападно од центра града. Дуг период врућих, сувих и ветровитих услова, као и претежно дрвена конструкција у граду, довели су до брзог ширења пожара. Ватра је прескочила јужни крак реке Чикаго и уништила већи део централног Чикага, а затим је прешла главни ток реке, захвативши и северни део града ().
Помоћ је у град стизала са свих страна након пожара. Градска власт је побољшала грађевинске прописе како би зауставила брзо ширење будућих пожара и брзо је обновила град по тим вишим стандардима. Донација из Уједињеног Краљевства подстакла је оснивање Јавне библиотеке у Чикагу.
Узрок thumb|right|Поглед на Чикаго 1871. године пре „Великог пожара” thumb|right|200px|Кућа породице О’Лири, 137 (сада 558) W. DeKoven St. Насеље је било препуно дрвених зграда и индустријских објеката, што је довело до брзог ширења пожара. Снажан североисточни ветар поштедео је кућу и зграде западно од ње. Са стереоскопског снимка А. Х. Абота, чији је студио у улици Н. Кларк 976 (сада 2201) изгорео у пламену. Према речима Ненси Конели, праунуке госпође О’Лири, пожар је наводно избио око 20:30 часова 8. октобра, у или око мале штале која је припадала породици О’Лири и која се налазила уз сокак иза броја 137 у улици Дековен, када је Данијел Саливан случајно оборио фењер док је тражио пиво за забаву. Шупа поред штале била је прва зграда коју је захватио пламен. Градски званичници никада нису утврдили узрок пожара, али брзо ширење ватре услед дуге суше тог лета, јаких ветрова са југозапада и брзог уништења система за пумпање воде објашњавају огромну штету на претежно дрвеним градским структурама. Током година било је много спекулација о једном узроку пожара. Најпопуларнија прича криви краву госпође Кетрин О’Лири, која је наводно преврнула фењер; други наводе да је група мушкараца коцкала у штали и оборила фењер. Постоје и спекулације које сугеришу да је пожар био повезан са другим пожарима на Средњем западу који су се догодили истог дана.
Ширењу пожара допринела је градска употреба дрвета као преовлађујућег грађевинског материјала у стилу познатом као балонска конструкција. Више од две трећине грађевина у Чикагу у време пожара било је у потпуности од дрвета, а већина кућа и зграда имала је кровове од веома запаљивог катрана или шиндре. Сви градски тротоари и многи путеви такође су били од дрвета. Проблем је додатно погоршала чињеница да је у Чикагу пало само кише од 4. јула до 9. октобра, што је изазвало озбиљну сушу пре пожара, док су јаки југозападни ветрови помогли да се летећи жар пренесе према срцу града.
Године 1871, Ватрогасна служба Чикага имала је 185 ватрогасаца са само 17 парних пумпи на коњску вучу да заштити цео град. Почетна реакција ватрогасне службе била је правовремена, али због грешке чувара, Матијаса Шафера, ватрогасци су првобитно послати на погрешно место, што је омогућило пожару да се неконтролисано шири. Аларм послат из подручја близу пожара такође није регистрован у судници где су били ватрогасни чувари, док су ватрогасци били уморни од борбе са бројним малим пожарима и једним великим пожаром у претходној недељи. Ови фактори су се удружили и претворили мали пожар у штали у велику катастрофу.
Ширење thumb|477x477px|Мапа Чикага из 1869. године, измењена да прикаже подручје уништено у пожару (локација штале породице О’Лири означена црвеном тачком и стрелицом) Када су ватрогасци коначно стигли у улицу Дековен, пожар се већ проширио на суседне зграде и напредовао ка централном пословном дистрикту. Ватрогасци су се надали да ће јужни крак реке Чикаго и подручје које је претходно потпуно изгорело послужити као природна противпожарна баријера. Међутим, дуж целе реке налазила су се складишта дрвене грађе, магацини и складишта угља, као и барже и бројни мостови преко реке. Како се пожар ширио, југозападни ветар се појачавао, а температура расла, што је доводило до тога да се грађевине запале од топлоте и од запаљеног отпада који је ветар носио. Око поноћи, пламени отпад је прелетео преко реке и пао на кровове и гасару на јужној страни. Када је ватра прешла реку и брзо се кретала ка срцу града, завладала је паника. Отприлике у то време, градоначелник Розуел Б. Мејсон послао је поруке оближњим градовима тражећи помоћ. Када се судница запалила, наредио је да се зграда евакуише и да се затвореници из подрума ослободе. У 2:30 ујутру 9. октобра, купола суднице се срушила, а велико звоно је пало. Неки сведоци су изјавили да су чули звук са удаљености од једне миље (1,6 km).
Како је све више зграда подлегало пламену, главни фактор који је допринео ширењу пожара био је метеоролошки феномен познат као ватрени вртлог. Како се врућ ваздух диже, долази у контакт са хладнијим ваздухом и почиње да се врти, стварајући ефекат сличан торнаду. Ови ватрени вртлози су вероватно оно што је подигло пламени отпад тако високо и далеко. Такав отпад је пренет преко главног тока реке Чикаго до железничког вагона који је превозио керозин. Пожар је други пут прескочио реку и сада је беснео широм северне стране града.
Упркос брзом ширењу и расту пожара, градски ватрогасци су наставили да се боре са ватром. Недуго након што је пожар прескочио реку, запаљени комад дрвета заглавио се на крову градског водовода. У року од неколико минута, унутрашњост зграде је била захваћена пламеном и зграда је уништена. Са њом су и градски водоводни цевоводи пресушили, а град је остао беспомоћан. Пожар је неконтролисано горео од зграде до зграде, од блока до блока.
Касно увече 9. октобра, почела је да пада киша, али је пожар већ почео да се гаси сам од себе. Ватра се проширила на ретко насељене делове северне стране, након што је темељно прогутала густо насељене области.
Последице thumb|Последице пожара, угао улица Дирборн и Монро, 1871. Када се пожар завршио, тињајући остаци су и даље били превише врели да би се процена штете могла завршити данима. На крају, град је утврдио да је пожар уништио подручје дуго око и широко у просеку , обухватајући површину од преко . Уништено је више од путева, тротоара, 2.000 уличних светиљки, 17.500 зграда и имовина у вредности од 222 милиона долара, што је била отприлике трећина вредности града 1871. године.
Дана 11. октобра 1871, генерал Филип Х. Шеридан је брзо притекао у помоћ граду и постављен је за главнокомандујућег прогласом градоначелника Розуела Б. Мејсона: „Очување доброг реда и мира у граду овим се поверава генерал-потпуковнику П. Х. Шеридану, војска САД.”Како би се град заштитио од пљачке и насиља, уведено је ванредно стање на две недеље под командом генерала Шеридана, са мешовитим снагама редовних трупа, јединица милиције, полиције и посебно организоване цивилне групе „Први пук чикашких добровољаца”. Бивши заменик гувернера Вилијам Брос, и сувласник Tribune, касније се присећао своје реакције на долазак генерала Шеридана и његових војника: „Никада ме нису савладале дубље емоције радости. Хвала Богу, они који су ми најдражи и град су сигурни.” thumb|Генерал Филип Х. Шеридан, који је спасао Чикаго три пута: током Великог пожара у октобру 1871, када је користио експлозив да заустави ширење ватре; поново након Великог пожара, штитећи град; и коначно 1877. током штрајка железничара у Чикагу, дојахавши са удаљености од да успостави ред.
Две недеље Шериданови људи су патролирали улицама, чували складишта помоћи и спроводили друге прописе. Дана 24. октобра, трупе су ослобођене дужности, а добровољци су распуштени.
Од приближно 324.000 становника Чикага 1871. године, 90.000 (око 28% популације) остало је без крова над главом. Пронађено је 120 тела, али би број жртава могао бити и до 300. Окружни мртвозорник је спекулисао да је тачан број немогуће утврдити, јер су се неке жртве можда утопиле или су биле спаљене, не остављајући никакве остатке. У данима и недељама након пожара, новчане донације су пристизале у Чикаго из целе земље и иностранства, заједно са донацијама хране, одеће и других добара. Ове донације су долазиле од појединаца, корпорација и градова. Њујорк је дао 450.000 долара заједно са одећом и намирницама, Сент Луис је дао 300.000 долара, а Градско веће Лондона дало је 1.000 гвинеја, као и 7.000 фунти из приватних донација.The Great Fires in Chicago and The West, by a Chicago Clergyman, Published by J.W. Goodspeed, Chicago, 1871 У Гриноку, у Шкотској (40.000 становника), на градском састанку је на лицу места прикупљено 518 фунти. Синсинати, Кливленд и Бафало, сви комерцијални ривали, донирали су стотине и хиљаде долара. Милвоки, заједно са другим оближњим градовима, помогао је слањем ватрогасне опреме. Храна, одећа и књиге допремљене су возом са целог континента. Градоначелник Мејсон је задужио Друштво за помоћ и подршку Чикагу да води напоре за пружање помоћи граду.
Радећи из Прве конгрегационалне цркве, градски званичници и одборници почели су да предузимају кораке за очување реда у Чикагу. Наметање превисоких цена било је кључна брига, и једном уредбом, град је одредио цену хлеба на 8 центи за векну од . Јавне зграде су отворене као склоништа, а салони су затварани у 9 увече током недеље након пожара. Многи људи који су остали без крова над главом након инцидента никада нису успели да се врате нормалном животу јер су сви њихови лични документи и ствари изгорели у пожару.
Након пожара, А. Х. Берџес из Лондона предложио је „Енглеску донацију књига” како би се подстакло оснивање бесплатне библиотеке у Чикагу, из саосећања са Чикагом због претрпљене штете. Библиотеке у Чикагу су биле приватне са чланаринама. У априлу 1872. године, Градско веће је усвојило уредбу о оснивању бесплатне Јавне библиотеке у Чикагу, почевши са донацијом из Уједињеног Краљевства од преко 8.000 књига.
Пожар је такође покренуо питања о развоју у Сједињеним Државама. Због брзог ширења Чикага у то време, пожар је навео Американце да размишљају о индустријализацији. Са религиозног становишта, неки су говорили да би Американци требало да се врате традиционалнијем начину живота, и да је пожар изазван тиме што су људи игнорисали традиционалну моралност. С друге стране, други су веровали да је лекција коју треба научити из пожара та да градови морају да побољшају своје технике градње. Фредерик Ло Олмстед је приметио да су лоше грађевинске праксе у Чикагу биле проблем: Чикаго је имао слабост према „великим стварима” и волео је да мисли да надмашује Њујорк у градњи. Много се комерцијално рекламирао на крововима својих зграда. Грешке у конструкцији, као и у уметности, у његовим великим, упадљивим зградама морале су бити бројне. Њихови зидови су били танки и преоптерећени грубим и неукусним украсима. thumb|Уводник Chicago Tribune
Олмстед је такође веровао да би са зидовима од цигле и дисциплинованим ватрогасцима и полицијом, број смртних случајева и штета били знатно мањи.
Готово одмах, град је почео да ревидира своје противпожарне стандарде, подстакнут напорима водећих руководилаца осигуравајућих друштава и реформатора за превенцију пожара као што је Артур Ч. Дукат. Чикаго је убрзо развио једну од водећих ватрогасних снага у земљи. thumb|Више од 20 година након Великог пожара, „Светска колумбијска изложба 1893.”, позната као „Бели град”, јер је била осветљена новоизмишљеним сијалицама и електричном енергијом. Власници предузећа и инвеститори у некретнине, попут Гердона Салтонстала Хабарда, брзо су кренули у обнову града. Прва пошиљка дрвене грађе за обнову испоручена је оног дана када је угашена последња запаљена зграда. До Светске колумбијске изложбе 22 године касније, Чикаго је угостио више од 21 милион посетилаца. Хотел Палмер Хаус изгорео је до темеља у пожару 13 дана након свечаног отварања. Његов инвеститор, Потер Палмер, обезбедио је кредит и обновио хотел по вишим стандардима, преко пута првобитног, прогласивши га „Првом ватроотпорном зградом на свету”.