мини| Детаљ фонтане из 13. века у Перуђи, Италија, са баснама Вук и ждрал и Вук и јагње Езопове басне, или Езопица, је збирка басни приписаних Езопу, робу и приповедачу који је живео у старој Грчкој између 620. и 564. п. н. е.. Различитог порекла, приче повезане са његовим именом дошле су до модерних времена кроз бројне изворе и настављају да се реинтерпретирају у различитим вербалним регистрима и у популарним и уметничким медијима.
Басне су првобитно припадале усменој традицији и нису сакупљане око три века након Езопове смрти. До тада су му се приписивале разне друге приче, шале и пословице, иако је део тог материјала био из извора који су били ранији од њега или долазили изван грчке културне сфере. Процес укључивања се наставио све до данас, при чему су неке од басни које нису забележене пре касног средњег века, а друге стигле изван Европе. Процес је непрекидан и нове приче се и даље додају у Езопов корпус, чак и када су то доказно новија дела, а понекад и познатих аутора.
Рукописи на латинском и грчком били су важан начин преношења басни, иако су поетски третмани на европским народним говорима на крају формирали још један вид преношења. По доласку штампања, збирке Езопових басни биле су међу најранијим књигама на разним језицима. Путем каснијих збирки, и њихових превода или адаптација, Езопов углед као баснописца преносио се широм света.
У почетку су басне биле упућене одраслима и покривале су верске, друштвене и политичке теме. Такође су коришћени као етички водичи, а од ренесансе па надаље посебно су коришћени за образовање деце. Њихова етичка димензија појачана је у свету одраслих кроз приказивање у скулптури, сликарству и другим илустративним средствима, као и прилагођавање драми и песми. Поред тога, дошло је до реинтерпретације значења басни и промена у нагласку током времена.
Велики број басни је адаптиран за позориште, музику и друге уметничке форме. мини|Почетак италијанског издања Aesopus Moralisatus, 1485.
Басна као жанр Записано је да је Аполоније из Тијане, филозоф из 1. века нове ере, рекао о Езопу:попут оних који добро једу од најобичнијих јела, он је користио скромне инциденте да поучи велике истине, а након што је сервирао причу, додаје јој савет да се нешто уради или не учини. Тада је, такође, био заиста више везан за истину него што су то песници; јер ови други врше насиље над сопственим причама да би их учинили вероватним; али он је објављивањем приче за коју сви знају да није истинита, рекао истину самим тим што није тврдио да говори о стварним догађајима.Philostratus, Life of Apollonius of Tyana, Book V.14Још раније је грчки историчар Херодот успутно поменуо да је „Езоп баснописац“ био роб који је живео у старој Грчкој током 5. века пре нове ере.The Histories of Herodotus of Halicarnassus. trans. George Rawlinson, Book I, p. 132 Међу референцама у другим писцима, Аристофан је у својој комедији Осе представио главног јунака Филоклеона који је научио Езопове „апсурде“ из разговора на банкетима; Платон је у Федону написао да је Сократ провео време у затвору претварајући неке од Езопових басни „које је знао“ у стихове. Ипак, из два главна разлога – зато што су бројни морал унутар Езопових приписаних басни у супротности један са другим, и зато што су древни извештаји о Езоповом животу у супротности – модерно је гледиште да Езоп није био зачетник свих оних бајки које му се приписују.Aesop's Fables, ed. D.L. Ashliman, New York 2005, pp. xiii–xv, xxv–xxvi Уместо тога, свака басна се приписивала имену Езопа ако није постојао познати алтернативни књижевни извор.Christos A. Zafiropoulos . Leiden, pp. 10–12
У класично доба било је разних теоретичара који су покушавали да разликују ове басне од других врста нарације. Морали су бити кратке;Zafiropoulos, Ethics in Aesop's Fables, p. 4 поред тога, оне су фиктивне, корисне за живот и истинити природи.G. J. Van Dijk . Leiden, p. 57 У њима су се могле наћи животиње и биљке које говоре, иако су људи у интеракцији само са људима присутни у неколицини. Обично би могли да почну контекстуалним уводом, након чега следи прича, често са моралном лекцијом подвученим на крају. Постављање контекста је често било неопходно као водич за тумачење приче, као у случају политичког значења <i>Жаба које су желеле краља</i> и <i>Жабе и сунце</i>.
Понекад су наслови дати касније баснама постали пословични, као у случају убијања гуске која је носила златна јаја или градског миша и сеоског миша. У ствари, неке басне, као што су Младић и ласта, изгледа да су измишљене као илустрације већ постојећих пословица. Један теоретичар је заиста отишао толико далеко да је басне дефинисао као проширене пословице.Francisco Rodríguez Adrados . vol. 1, Leiden. p. 7 У томе имају етиолошку функцију, објашњење порекла као што је, у другом контексту, зашто је мрав злочесто, лопово створење или како је корњача добила свој оклоп. Друге басне, такође на граници са овом функцијом, су чисте шале, као у случају Старице и доктора, намењене похлепним лекарима.
Порекло Контрадикције између већ поменутих басни и алтернативних верзија углавном исте басне – као у случају Дрвосече и дрвећа, најбоље се објашњавају приписивањем свих примера жанра Езопу. Неки су очигледно западноазијског порекла. Савремене науке откривају басне и пословице езопске форме које постоје и у старом Сумеру и у Акаду, већ у трећем миленијуму пре нове ере.John F. Priest, , in . , (October–November 1985), p. Езопове басне и индијска традиција, имају одређена преклапања, иако се често веома разликују у детаљима. Постоји одређена расправа о томе да ли су Грци научили ове басне од индијских приповедача или на други начин, или су утицаји били обострани.
Превод и пренос
Грчке верзије мини|Грчки рукопис басни о Бабрију Када и како су басне стигле у и прошириле се из античке Грчке остаје неизвесно. Неки се не могу датирати раније од Бабрија и Федра, неколико векова после Езопа, а неки чак и касније. Најраније поменута збирка била је Деметрија из Фалерума, атинског беседника и државника из 4. века пре нове ере, који је басне саставио у сет од десет књига за употребу беседницима. Као следбеник Аристотела, он је једноставно каталогизовао све басне које су ранији грчки писци користили изоловано као примере, стављајући их у прозу. Бар је то био доказ онога што су други приписивали Езопу; али то је можда укључивало било које приписивање њему из усмене традиције у облику бајки о животињама, измишљених анегдота, етиолошких или сатиричних митова, можда чак и било које пословице или шале, које су ови писци пренели. То је више доказ моћи Езоповог имена да привуче такве приче него доказ његовог стварног ауторства. У сваком случају, иако се Деметријево дело често помињало у наредних дванаест векова и сматрало се званичним Езопом, сада није сачуван ниједан примерак. Данашње збирке су еволуирале из касније грчке верзије Бабрија, од којих сада постоји непотпуни рукопис од око 160 басни у холијамбским стиховима. Садашње мишљење је да је живео у 1. веку нове ере. Верзија 55 басне у холијамбским тетраметрима Игњатија Ђакона из 9. века такође су вредне помена због свог раног укључивање прича из оријенталних извора.Ashliman, D.L. "Introduction", Aesop's Fables, 2003, p. xxii.
Даље светло на улазак оријенталних прича у езопски канон баца њихово појављивање у јеврејским изворима као што су Талмуд и мидрашка литература. На веб-сајту Јеврејске енциклопедије постоји упоредни списак њих, од којих дванаест подсећа на оне који су заједнички и грчким и индијским изворима, шест је паралелно са онима само у индијским изворима, а шест других само у грчким. Тамо где сличне басне постоје у Грчкој, Индији и у Талмуду, талмудски облик се више приближава индијском. Тако се у Индији прича басна „Вук и ждрал“ о лаву и још једној птици. Када је Исус Навин бен Хананија испричао ту басну Јеврејима, како би спречили њихову побуну против Рима и још једном забили своје главе у чељусти лава (Пост. Р. лкив.), он показује упознатост са неким обликом који потиче из Индије.
Латинске верзије мини| Стуб из 12. века, клаустар саборне цркве Светог Урса, Аоста: лисица и рода Први опширни превод Езопа на латинске јамбске триметре извео је Федар, раније роб кога је ослободио Августов у 1. веку нове ере, иако је бар једну басну већ превео песник Еније два века раније, а друге се помињу у делу. од Хорације. Ретор Афтоније из Антиохије написао је техничку расправу о четрдесетак ових басни и преточио их у латинску прозу 315. године. Значајна је као илустрација савремене и касније употребе басни у реторичкој пракси. Наставници филозофије и реторике често постављају Езопове басне као вежбу за своје научнике, позивајући их не само да расправљају о моралу приче, већ и да вежбају стил и граматичка правила правећи сопствене верзије. Нешто касније песник Аузоније је пренео неке од ових басни у стиховима, које је писац Јулијан Тицијан превео у прозу, а почетком 5. века Авијан је 42 од ових басни ставио у латинске елегике.Progymnasmata: Greek Textbooks of Prose Composition and Rhetoric, Brill 2003
Највећа, најстарија позната и најутицајнија прозна верзија Федра носи име иначе непознатог баснописца по имену Ромул. Садржи 83 басне, датира из 10. века и изгледа да је заснована на ранијој прозној верзији која је, под именом „Езоп“ и упућена једном Руфу, можда написана у периоду Каролинга или чак раније. Збирка је постала извор из кога су током друге половине средњег века превучене готово све збирке латинских басни у прози и стиховима у целини или делимично. Верзија прве три Ромулове књиге у елегијским стиховима, вероватно настала око 12. века, била је један од најутицајнијих текстова у средњовековној Европи. Различито називан (између осталих наслова) као стих Ромулус или елегични Ромул, и приписан Гуалтеру Англицус, био је уобичајен латински текст учења и био је популаран све до ренесансе. Другу верзију Ромула у латинским елегијама направио је Александар Некам, рођен у Сент Албансу 1157.
Интерпретативни „преводи“ елегијског Ромула били су веома чести у Европи у средњем веку. Међу најранијим је био један из 11. века Адемара од Шабана, који укључује нешто новог материјала. Након тога је уследила прозна збирка парабола цистерцитског проповедника Ода из Херитона око 1200. године где басне (од којих многе нису езопске) добијају снажну средњовековну и свештеничку ноту. Ова тенденција тумачења, и укључивање још више неезопског материјала, требало је да расте како су верзије на различитим европским народним говорима почеле да се појављују у наредним вековима. мини|Aesopus constructusитд., издање из 1495. са метричком верзијом Fabulae Lib. I–IV Аноним Невелети Са оживљавањем латинске књижевности током ренесансе, аутори су почели да састављају збирке басни у којима су се упоредо појављивале оне које су традиционално Езопове и оне из других извора. Једна од најранијих је била Лоренцо Бевилаква, такође познат као Лаурентиус Абстемиус, који је написао 197 басни, од којих је првих сто објављено као Hecatomythium 1495. године. Мало од Езопа је укључено. Већина басни у Хецатомитхиуму је касније преведена у другој половини дела Роџера Л'Естражња . неки су се такође појавили међу 102 у латинском читаоцу Х. Кларка, Селецт Езопове басне: са енглеским преводом (1787), од којих су постојала и енглеско и америчко издање.