Црвена куга () је постапокалиптични роман америчког писца Џека Лондона, првобитно објављен у листу The London Magazine 1912. године. Књига је постала познатија 2020. године, због сличности са пандемијом ковида 19, посебно имајући у виду да ју је Лондон писао у време када се у свету путовања нису дешавала брзо као данас. Међутим, за разлику од ковида 19, у овој причи, жртве су умирале у року од сат времена, а смртност црвене куге је била практично 100%.

Радња Радња се одвија 2073. године, шездесет година након што је неконтролисана епидемија, позната као црвена куга, опустошила планету. Џејмс Смит је један од преживелих из ере пре црвене куге и још увек је жив у области Сан Франциска, а путује са својим унуцима Едвином, Ху-Хуом и Зечјом Усном. Његови унуци су млади и живе као првобитни ловци-сакупљачи у готово опустелом свету. Њихов интелект је ограничен, као и језичке способности. Едвин пита Смита, кога зову „Грензер”, да им прича о болести која се назива скарлетна куга, црвена куга или црвена смрт.

Смит препричава причу о свом животу пре куге, када је био професор енглеског језика. У 2013. години, годину дана након што је „Морган Пети именован за председника Сједињених Држава од стране одбора магната”, болест се појавила и брзо се проширила. Пацијенти би постали црвени, посебно у лицу, и њихови екстремитети би трнули. Жртве су обично умирале у року од 30 минута од првих симптома. Упркос њиховим напорима, доктори и научници нису могли да пронађу лек, а они који су то покушали такође су убијени од стране болести. Унуци доводе у питање Смитово веровање у „клице” које изазивају болест, јер се не могу видети голим оком.

Смит сведочи својој првој жртви куге док се налази на факултету и подучава студенте, када лице младе жене добија црвену боју. Она брзо умире, а паника обузима кампус. Смит се враћа кући, али његова породица одбија да му се придружи јер се плаше да је заражен. Убрзо, епидемија захвата регију и становници почињу да праве нереде и убијају једни друге. Смит се састаје са колегама у згради Хемијског факултета свог колеџа, где се надају да ће сачекати да проблем прође. Убрзо схватају да се због безбедности морају преселити на друго место, па крећу на север.

Убрзо, цела Смитова дружина подлеже болести и он остаје као једини преживели. Живи три године сам у друштву једног понија и два пса. На крају, његова потреба за друштвеном интеракцијом га приморава да се врати у област Сан Франциска у потрази за другим људима. Коначно открива да је створена нека врста новог друштва са неколико преживелих, који су се разбили на племена.

Смит брине да је он последњи који се сећа времена пре куге. Присећа се квалитета хране, друштвених класа, свог посла и технологије. Како схвата да му време истиче, покушава да својим унуцима пренесе вредност знања и мудрости. Његови напори су, међутим, узалудни, јер деца исмевају његова сећања на прошлост, која им звуче потпуно невероватно.

Историја публикације Црвена куга је написана 1910. године, али није објављена све до серијализације у часопису The London Magazine за мај–јун 1912. године. Издавачка кућа Macmillan ју је објавила 1915. у форми књиге.

Џек Лондон је објавио Црвену кугу у облику књиге у тренутку своје каријере који су биографи и критичари назвали његовим „професионалним падом”, од септембра 1912. до маја 1916. године. У том периоду је престао да пише кратке радове и прешао на дужа дела, укључујући књиге Џон Берлејкорн (1913), Побуна Елсинора (1914), Звездани ровер (1915), између осталих.

Црвена куга је касније поново штампана у издању часописа Famous Fantastic Mysteries из фебруара 1949. године.. Retrieval on May 4, 2020. Читаоци су били импресионирани чињеницом да је Лондон предвидео страхове атомског доба.

Лондон је делимично био инспирисан приповетком Едгара Алана Поа из 1842. „Маска црвене смрти”, иако сам вирус има различите симптоме. И Поова и Лондонова прича спадају у жанр апокалиптичне фикције, са универзалном кугом која је скоро уништила човечанство. Други примери укључују приче „Последњи човек” Мери Шели (1826), „Земља живи” Џорџа Р. Стјуарта (1949), „Свој Андромеда” Мајкла Крајтона (1969), „Упориште” Стивена Кинга (1978), „Опустошење” Ренеа Барјавела (1943)...

Референце

Спољашње везе

Категорија:Романи 1912. Категорија:Амерички научнофантастични романи Категорија:Романи Џека Лондона