Медијавелистика је академска интердисциплинарна студија средњег века.
Институционални развој Појам „средњовековне студије“ академици су почели да усвајају у првим деценијама двадесетог века, у почетку у насловима књига као што је Десет средњовековних студија Г. Г. Колтона (1906), да би се нагласио већи интердисциплинарни приступ историјској теми.
На америчким и европским универзитетима овај термин је пружио кохерентан идентитет центрима састављеним од академика из различитих дисциплина, укључујући археологију, историју уметности, архитектуру, историју, књижевност и лингвистику. Институт за средњовековне студије на колеџу Сеинт Мајкл Универзитета у Торонту постао је први центар овог типа 1929. године;H. Damico, J. B. Zavadil, D. Fennema, and K. Lenz, Medieval Scholarship: Philosophy and the arts: biographical studies on the formation of a discipline (Taylor & Francis, 1995), p. 80. сада је Папски институт за средњовековне студије (ПИМС) и део је Универзитета у Торонту. Убрзо је уследио Средњовековни институт на Универзитету Нотр Дам у Индијани, који је основан 1946. године, али чији корени сежу до успостављања Програма средњовековних студија 1933.MI History , University of Notre Dame Као и код многих раних програма на римокатоличким институцијама, своју снагу је црпио из оживљавања средњовековне схоластичке филозофије од стране научника као што су Етјен Гилсон и Жак Маритен, од којих су обојица редовно посећивали универзитет 1930-их и 1940-их.
Овим институцијама претходило је у Уједињеном Краљевству, 1927. године, оснивање идиосинкратског одељења за англосаксонски, нордијски и келтски језик на Универзитету у Кембриџу. Иако су англосаксонски, нордијски и келтски били ограничени географски (на Британска острва и Скандинавију) и хронолошки (углавном рани средњи век), промовисали су интердисциплинарност карактеристичну за средњовековне студије и многи од њених дипломаца били су укључени у каснији развој средњевековног студија. Студијски програми другде у Великој Британији.Michael Lapidge, 'Introduction: The Study of Anglo-Saxon, Norse and Celtic in Cambridge, 1878-1999', in H. M. Chadwick and the Study of Anglo-Saxon, Norse and Celtic in Cambridge, ed. by Michael Lapidge (Aberystwyth: Department of Welsh, Aberystwyth University, 2015). , pp. 1-58 [=Cambrian Medieval Celtic Studies, 69/70 (2015)].
Са експанзијом универзитета касних 1960-их и раних 1970-их, подстичући интердисциплинарну сарадњу, слични центри су основани у Енглеској на Универзитету Рединг (1965), на Универзитету у Лидсу (1967) и Универзитету у Јорку (1968), а у Сједињеним Државама на Универзитет Фордхам (1971).G. McMullan and D. Matthews, Reading the medieval in early modern England (Cambridge: Cambridge University Press, 2007), p. 231. Новији талас оснивања, можда потпомогнут порастом интересовања за ствари које су средњевековне повезане са неомедиевализмом, укључује центре на Кингс колеџ Лондон (1988), Универзитет у Бристолу (1994), Универзитет у Сиднеју (1997)D. Metzger and L. J. Workman, Medievalism and the academy II: cultural studies (Boydell & Brewer, 2000), p. 18. и Универзитет Бангор (2005).
Студије средњег века су подржане бројним годишњим међународним конференцијама које окупљају хиљаде професионалних медиевиста, укључујући Међународни конгрес о средњовековним студијама, у Каламазу МИ, САД, и Међународни средњовековни конгрес на Универзитету у Лидсу. (of Florida, 1994), p. 23. Постоји велики број часописа посвећених средњовековним студијама, укључујући: Mediaevalia, Comitatus, Viator, Traditio, Medieval Worlds, Journal of Medieval History, Journal of Medieval Military History, and Speculum, орган Средњевековне академије Америке основан 1925. са седиштем у Кембриџу, Масачусетс.. Други део инфраструктуре овог поља је Међународна средњовековна библиографија.
Историографски развој Термин "средњи век" први пут је почео да се користи у писању историје на енглеском језику почетком деветнаестог века. Поглед на државу у Европи током средњег века Хенрија Халама из 1818. сматран је кључном фазом у промоцији овог термина, заједно са Раскиновим предавањима о архитектури из 1853. године.Robert I. Moore, 'A Global Middle Ages?', in The Prospect of Global History, ed. by James Belich, John Darwin, Margret Frenz, and Chris Wickham (Oxford: Oxford University Press, 2016), pp. 80-92 (pp. 82-83)."medieval, adj. and n.", "middle age, n. and adj." Accessed 5 August 2018. OED Online, Oxford University Press, June 2018, www.oed.com/view/Entry/115638; www.oed.com/view/Entry/118142. Accessed 5 August 2018. Термин медијавелиста је, сходно томе, сковао енглески говорници средином деветнаестог века."medievalist, n." OED Online, Oxford University Press, June 2018, www.oed.com/view/Entry/115640. Accessed 5 August 2018.
Европске студије средњовековне прошлости карактерисао је у деветнаестом и раном двадесетом веку романтични национализам, пошто су нове националне државе настојале да легитимишу нове политичке формације тврдећи да су укорењене у далекој прошлости. Најважнији пример ове употребе средњег века била је изградња нације која је окружила уједињење Немачке.Bastian Schlüter, Christian Lübke, Наративи који су представљали европске нације како се модернизују надограђујући, али се и даље развијајући, њихово средњовековно наслеђе, такође су били важни аспекти на којима се заснивају оправдања европског колонијализма и империјализма током ере новог империјализма. Научници средњовековне ере у Сједињеним Америчким Државама су такође користили ове концепте да оправдају своје ширење на запад преко северноамеричког континента. Ове колонијалне и империјалистичке везе значиле су да су средњовековне студије током 19. и 20. века играле улогу у настанку белог супремацизма...
Међутим, почетком двадесетог века такође су се појавили нови приступи повезани са успоном друштвених наука као што су економска историја и антропологија, које је оличила утицајна школа Анналес . Уместо онога што су Аналисти назвали histoire événementielle, овај рад је фаворизовао проучавање великих питања током дугих периода.
Након Другог светског рата, улога медијевализма у европском национализму довела је до значајног смањења ентузијазма за средњовековне студије у оквиру академије – иако су националистичке примене средњег века и даље постојале и остале су моћне. Удео медиевиста на одељењима за историју и језике је опао,Robert I. Moore, 'A Global Middle Ages?', in The Prospect of Global History, ed. by James Belich, John Darwin, Margret Frenz, and Chris Wickham (Oxford: Oxford University Press, 2016), pp. 80-92 (pp. 83-84). што је охрабрило особље да сарађује у различитим одељењима; проширено државно финансирање и подршка универзитета за археологију, доносећи нове доказе, али и нове методе, дисциплинарне перспективе и истраживачка питања; а привлачност интердисциплинарности је расла. Сходно томе, средњовековне студије су се све више окретале од производње националних историја, ка сложенијим мозаицима регионалних приступа који су радили на европским оквирима, делимично у корелацији са послератном европеизацијом.
Усред овог процеса, од 1980-их наовамо средњовековне студије су све више одговарале на планове постављене критичком теоријом и културолошким студијама, при чему су емпиризам и филологија били оспоравани или упрегнути у теме попут историје тела.Caroline Bynum, “Why All the Fuss about the Body? A Medievalist's Perspective”, Critical Inquiry 22/1, 1995, pp. 1-33.
Референце
Спољашње везе The Medieval Academy of America The Medieval Review Medieval Studies links from Voice of the Shuttle Medieval Studies projects from British Academy Medieval Studies
Категорија:Историографија Категорија:Средњовековна историографија