мини|десно|Црква и џамија у Ђаковици, мјесто у којем живи доста ларамана.
Ларамани () израз је који се на албанском односи на криптохришћане који су се званично придржавали ислама, али су наставили да практикују хришћанство у домаћинству током османске власти. Израз је изведен из албанског придјева -{i larmë}-, који значи „шарен, пјегав, дволичан”, метафора за „двовјерје” (-{l'arë}-), референца на ларамане који слиједе и хришћанство (тајно) и ислам (формално).
Феномен је био широко распрострањен у средњој и касној османској ери међу сјеверним и јужним Албанцима, а настао је након половичних преобраћања у контексту противхришћанског прогона, да би се избјегло плаћање пореза и да би се стекле предности као што је запошљавање у влади. Док је Православна црква обично толерисала криптохришћане у својој пастви, став Католичке цркве је варирао у зависности од мјеста и времена између допуштања свештеницима да тајно посјећују домове ларамана и категоричног одбијања сваког ко се назива муслиманом у јавним светим тајнама. Правно, османска држава је ларамане сматрала муслиманима према милетском систему по којем су грађани различитих конфесија постојали у различитим правним категоријама. Поједини ларамани су често имали два имена, једно муслиманско и хришћанско, а виђени су као мјешавина хришћанских и муслиманских обреда.
Временом су многе лараманске заједнице постале потпуно муслиманске. У 19. вијеку различите лараманске заједнице, нарочито криптокатолици на Косову, отворено су се изјашњавали о свом хришћанству, и захтијевали су да их османска држава поново правно призна као хришћане. Иако је у неким случајевима овај захтјев био одобрен, ларамани из Стубле код Витине су били прогањани када су одбили да се врате у ислам и депортовани су у Анадолију, све док османске власти нису дозволиле њихов повратак под притиском великих сила. У неким дијеловима Косова и средње Албаније, постојале су заједнице које су остала лараманске у 20. вијеку, а у 21. вијеку забиљежени су случајеви на Косову и Метохију гдје су се појединци који тврде да су ларамани формално придружили (или „вратили”) католичкој заједници.
Данас, феномен ларамана је остао непотпуно схваћен. Док неки стручњаци, као и црквени званичници, сматрају да су ларамани остали у потпуности хришћани према вјеровању и да ислам исповиједају због потребе, док су други указали на практична разматрања која подупиру овај феномен. Други су примијетили постојање појединаца који су подједнако исповиједали и хришћанство и ислам. Лараманско наслијеђе на Косову и Метохији симболизује перцепцију „западног” идентитета упркос интеграцији у „источни” османски систем.
Историја
мини|Брдска црква у Тетију, селу којег су основали католици како би сачували своју вјери током османске ере.
Током 1600-их, Османлије су организовале усаглашену кампању исламизације која се иначе није примјењивала у остатку Балкана, како би осигурали лојалност побуњеног албанског становништва. Иако је било извјесних случајева насилног преобраћања, обично се то постизало економским подстицајима — нарочито је повећан порез намијењен хришћанима. Док је порез наметнут албанским хришћанима током 1500-их износио око 45 акчи, средином 1600-их је износио 780 акчи.
Преобраћање у ислам је такође помогло тешко стање Католичке цркве у том периоду, која није имала довољно особља са често неписменим свештеницима. Док су у првој деценији 17. вијека средња и сјеверна Албанија остале чврсто католичке (према извјештајима Ватикана, муслимана у сјеверној Албанији није било више од 10%), до средине 17. вијека 30—50% сјеверне Албаније се преобратило у ислам, док је до 1634. већи дио данашњег Косова и Метохије такође прешао у ислам. Након неуспјеле млетачке завјере да се заузме Скадар уз помоћ мјесних католика 1645. услиједио је талас прогона католика који је довео до већег броја превјеравања, као и бјекства албанског становништва у млетачку Далмацију. Након што је османска војска сломила још један промлетачки устанак 1649, услиједио је нови талас прогона и отпадништва, а католички мисионари су приморани да напусте територију данашње Албаније.
Криптокатолицизам За вријеме брзог опадања броја албанског католичког становништва услијед преласка у ислам, појавио се криптокатолицизам. Први конкретни докази о криптохришћанству код Албанаца датирају из 1610, иако су сигурно постојали и прије тога. Доказима је свједочио барски надбискуп Марин III Бици, који је имао јурисдикцију над Албанијом, који је посјетио село Калевач код Драча и извијестио да је шеснаест кућа у селу „муслиманских”, али да су ипак имали свештеника, јер су све жене биле хришћанке. Бицију је пришао човјек који је исповиједао ислам, али му је рекао да у свом срцу још увијек држи хришћанску вјеру, и да жели да живи и умре у њој. Бици је примијетио да је ово био један од многих таквих случајева, а на османским територијама то је прије свега било распрострањено у Албанији, гдје су се читава села одметнула да би избјегла плаћање пореза.
Малколм биљежи један извјештај фра Керубина из 1637, који је био дио фрањевачке мисије, у којем биљежи домаћинство у којем су практиковани католицизам, ислам и православље, и да су племенски (фис) и други породични односи били друштвено важнији од религијских разлика, са разним племенима укључујући Краснићије, Тачије и Берише. Током тридесетих и четрдесетих година 20. вијека, и даље је постојао значајан број проширених албанских домаћинстава на Косову мјешовите католичке и муслиманске вјере; на празнике, католици су се традиционално уздржавали од конзумирања свињетине или вина из обзира према својој муслиманској браћи, али су и једни и други пили ракију.
Став Католичке цркве Скенди биљежи да је неко вријеме питање да ли треба давати свете тајне лараманима изазвало „акутну полемику” унутар црквене јерархије. Напомиње да су неко вријеме узастопни скопски надбискупи сматрали да свештеницима треба дозволити да свете тајне дају и лараманима и да им пружају „сву помоћ која им је потребна”.
Албански црквени сабор мини|усправно|десно|Папа Климент XI је био папа римски од 1700. до 1721. године. Рођен у племићкој породици Албани италијанског и албанског поријекла, а зазвао је Албански сабор да би зауставио талас превјеравања на ислам и православље.
Ђовани Франческо Албани је постао папа Климент XI 1700, био је албанско-италијанског поријекла и веома заинтересован за добробит својих католичких албанских сродника, а постао је познат и по томе што је сачинио -{Illyricum sacrum}-. У страху да ускоро више неће остати католика у његовој албанској прапостојбини, сазвао је Албански црквени сабор () како би пронашао начине да спријечи даљу апостазу у Албанији и сачува католицизам у земљи. Покрајински црквени сабор се састао у Љешу у сјеверној Албанији 1703, да би коначно одлучио о допуштењу светих тајни лараманима. Сабор () је наредио да они који су се споља понашали као муслимани, али су приватно били хришћани — посебно они који су јавно јели месо у дане поста и носили очигледна муслиманска имена — морају јавно да се одрекну ислама и искажу своје хришћанство, иначе би им било забрањено да примају свете тајне.
Папа Бенедикт XIV мини|усправно|десно|Папа Бенедикт XIV је одредио да свете тајне буду ограничене на католике који су јавно исказали своју вјеру, али је његов проглас можда има нежељени ефекат превјеравања многих криптокатолика у праве муслимане.
Апостолски визитатор Николић је 1743. извијестио папу Бенедикта XIV о стању „цркве Србије”, за коју Скенди примјећује да је била територија призренске и скопске бискупије, и „на различите начине повезана са ужом Албанијом”, тим прије што је становништво било углавном албанско и било под јурисдикцијом Бара. Николић је напоменуо да у „Србији и Албанији” има на хиљаде „тајних католика” и да иако су се покрајински синоди и Света конгрегација за ширење вјере сложили да такви католици не могу да учествују у светим тајнама, бискупи и мисионари им то и даље дозвољавају. Николић се плашио да ће их ситуација на крају „срцем и душом” окренути исламу, и тражио од папе да изда наредбу -{chiaro e chiarissimo}- да се таквим хришћанима ускрате свете тајне; папа Бенедикт XIV је то учини 2. фебруара 1744. године. Без обзира на то, папин декрет је дозволио свештеницима да крсте дјецу криптохришћана, нарочито пред смрт.
Западна Македонија Фетва којом је предвиђена оштра казна за оне који су споља исповиједали ислам, али су тајно наставили да буду хришћани издата је 1568. године.
Сува Река Грегор Мазреку из католичке мисије у Призрену извијестио је 1650. да је свих 160 хришћанских кућа Суве Реке постало муслиманско, док је 36—37 жена остале хришћанке, а мјештани су му рекли да „у нашим срцима ми смо хришћани; само смо промијенили имена [тј. усвојили муслиманске имена] да не бисмо плаћали порезе који су наметнули Турци”. Мјештани су Мазреку рекли да желе да тајно дође код њих ради исповијести и причешћа. Наводно, исламизовани католици су се вјенчали само са хришћанкама, јер нису жељели да „хришћанско име” нестане из њихове куће.
Велики турски рат мини|усправно|десно|Петар Богдани је био католички албански интелектуалац који је предводио проаустријски албански устанак крајем 17. вијека, након којег је велики број Албанаца протјеран и превјерен, што је довело до раста ларамана.
Током Великог турског рата (1683—1699), албанске католичке вође Петар Богдани и Тома Распасани окупили су Албанце католике и муслимане из Скопског и Призренског санџака ради проаустријске ствари, а помогли су и млетачком генералу Данијелу Делфину. Оштре репресалије услиједиле су након повлачења аустријске и млетачке војске. Велики број католика је побјегао на сјевер гдје су многи „умрли, неки од глади, други од болести” недалеко од Будимпеште. Послије сеобе Срба 1690, пећки паша је приморао Албанце католике на сјеверу Албаније да се преселе у празне равнице јужне Србије и приморао их да тамо пређу на ислам.
Витина мини|усправно|лево|Католичка црква Светог Јосипа у Стубли код Витине.
Албанска криптокатоличка заједница ларамана постојала је у Летничкој жупи, са средиштем у Стубли код Витине. Заједница је настала од Албанаца католика са сјевера Албанске висоравни који су се доселили на Косово почетком 18. вијека, који су се преобратили у ислам да би осигурали бољи положај у односу на мјесне Србе. Према албанским католичким свештеницима и црквеним историчарима, они су били само формално муслимани, који су се превјерили да би избјегли репресалије или плаћање хришћанског пореза (џизија итд.).
Напори да се заједница врати католицизму почели су 1837; међутим, тај напор је насилно угушен — мјесни османски паша је затворио ларамане. Након што је велики везир признао криптокатолике у Призрену, Пећи и Ђаковици 1845, 25 ларамана из Летничке жупе је отишло у Гњилане да убиједе пашу и кадију да их признају као католике; паша је то одбио и покушао да их убиједи да се предомисле. Када су рекли да су у ствари католици, затворио их је у Скопљу и Константинопољу.
Неколико мјесеци касније, вратили су се са званичним ферманом којим су признати као католици, али су поново затворени. Пошто се муслиманска елита на Косову плашила да би њихов прелазак на католицизам могао имати домино ефекат. Као средство одвраћања, они су депортовани у зиму и прољеће 1845. и 1846. у Анадолију, гдје су многи умрли.
Враћени су домовима у новембру 1848. након дипломатске интервенције великих сила. Танзиматске реформе 1856. побољшале су ситуацију и није пријављена никаква озбиљна злоупотреба. Највећи дио враћања ларамана отвореном католицизму догодио се између 1872. и 1924. године. Скопски бискуп словеначког поријекла Јанез Франчишек Гнидовец (1924—1939) уложио је енергију у то подручје и изградио цркву у Дунаву, криптокатоличком средишту на Црној гори; штавише, мјесни католици су настојали да помогну преосталим лараманима и њиховом формалном превјеравању у католицизам. Потешкоће су настале због противљења како мјесних муслимана, тако и југословенских власти.