Сенка над Инсмутом () је хорор роман америчког писца Хауарда Филипса Лавкрафта, написана између новембра и децембра 1931. године. Део је Ктулу митова, користећи њихов мотив злокобне подводне цивилизације, и упућује на неколико заједничких елемената митова, укључујући имена места, митска бића и инвокације. Сенка над Инсмутом је једина Лавкрафтова прича која је објављена у облику књиге током његовог живота.

Приповедач је студент на антикварној турнеји по Новој Енглеској. Он путује кроз оближњи оронули лучки градић Инсмут који је описан као јефтинија и потенцијално занимљива следећа етапа његовог путовања. Тамо долази у контакт са необичним људима и посматра узнемирујуће догађаје који на крају доводе до застрашујућих и личних открића.

Радња thumb|Илустрација Инсмута Приповедач објашњава како је покренуо тајну истрагу америчке владе над оронулим градићем Инсмутом у Масачусетсу — бивше луке изоловане од других оближњих градова огромним сланим мочварама — након што је побегао одатле 16. јула 1927. године. Истрага је на крају завршена хапшењем многих мештана, као и подморницом која је избацила више дубинских торпеда ка понорима Ђавољег гребена, што је штампа нетачно пријавила као нападе на кријумчаре алкохола. Приповедач детаљно описује догађаје око његовог првобитног интересовања за град, који се налази дуж руте његовог обиласка Нове Енглеске, коју је спровео као 21-годишњи студент на колеџу Оберлин.

Док чека аутобус који ће га одвести у Инсмут, приповедач у суседном Њуберипорту прикупља информације о историји града од локалног становништва; све имају сујеверан призвук. Град је некада био профитабилна лука и центар за бродоградњу током колонијалног и постреволуционарног периода, али је почео да пропада након Рата из 1812. године. Локални трговац по имену Обед Марш изградио је профитабилну рафинерију злата, али је град само додатно пропао након нереда и мистериозне епидемије која је однела половину становника 1845. године. Марш је такође основао паганску култ назван Езотеријски ред Дагона, који је постао примарна религија града. Непријатељски се третирају спољни и владини званичници, укључујући агенте Бироа за попис становништва и школске инспекторе.

Приповедач сматра да је Инсмут углавном напуштен рибарски град, препун оронулих зграда и људи који ходају карактеристичним клатећим ходом и имају „чудно уске главе са равним носовима и избечене, воденастоплаве очи”. И град и његови становници заударају мирисом мртве рибе. Једини становник који се чини нормалним је службеник продавнице прехрамбених производа из суседног Аркама, који одатле пребачен. Приповедач прикупља много информација од њега, укључујући мапу града и име Задока Алена, старијег мештанина који би му могао дати информације у пијаном стању.

Приповедач упознаје Задока, који му, након што добије флашу вискија, објашњава да је, док је трговао на Каролинским острвима, Марш откривено племе Канака на Понпеју које је приносило људске жртве раси бесмртних рибљих хуманоида познатим као Дубоки. Канаки су се такође размножавали са Дубокима, стварајући хибридно потомство које подсећа на нормалне људи у детињству и раној одраслој доби, али се на крају полако трансформишу у саме Дубоке и напуштају површину да заувек живе у древним подморским градовима. Када су тешка времена пала на град, Маршов култ је приносио сличне жртве Дубокима у замену за богатство у виду великих улова рибе и јединственог накита. Када су Марш и његови следбеници ухапшени, Дубоки су узвратили нападом на град и убили више од половине његовог становништва.

Преживелима није преостало ништа друго него да се придруже култу и наставе Маршове праксе. Мушки и женски становници били су приморани да се паре са Дубокима, стварајући хибриде који након сазревања трајно мигрирају под воду да живе у граду И'ха-нтлеи, који се налази испод Ђавољег гребена. Градом сада доминира Маршов унук Барнабас, који је скоро у потпуности трансформисан у Дубоког. Задок објашњава да ови становници океана планирају да искористе шоготе да освоје или трансформишу површински свет. Задок види чудне таласе како се приближавају доку и говори приповедачу да су их видели, позивајући га да одмах напусти град. Приповедач је узнемирен, али на крају одбацује причу. Када оде, Задок нестаје и никада више није виђен.

Након што му је речено да аутобус има проблема са мотором, приповедач нема другог избора него да проведе ноћ у плеснивом хотелу. Док покушава да заспи, чује звукове на вратима као да неко покушава да уђе. Не губећи време, он бежи кроз прозор и кроз улице док у целом граду почиње лови за њим, приморавајући га с времена на време да имитира необичну шетњу мештана Инсмута док у мраку пролази поред група за претрагу. На крају, приповедач се пробија према железничкој прузи и чује поворку Дубоких који пролазе путем испред њега. Он отвара очи да види створења и открива да имају сиво-зелену кожу, рибље главе са очима које не трепћу, шкрге на врату и пловне кожице на рукама, као и да комуницирају неразумљивим гласовима налик на грактање. Ужаснут, приповедач се онесвести, али се сутрадан у подне буди сам и неповређен.

Након што је стигао до Аркама и обавестио државне власти о Инсмуту, приповедач открива да је његова бака била у сродству са породицом Обеда Марша, иако је порекло њене мајке нејасно. Његов ујак је претходно посетио Аркам да истражи своје порекло пре него што је извршио самоубиство. По повратку кући у Толидо, приповедач почиње да истражује своје породично стабло и открива да је потомак Марша преко његове друге жене Пт'тиа-л'ји, и до 1930. почиње да се постепено трансформише у Дубоког. Почиње да сања своју баку и Пт'тиа-л'ји у И'ха-нтлеију, који је оштећен, али није уништен у нападу подморнице. Објашњавају да ће Дубоки за сада остати под водом, али ће се на крају вратити како би извршили инвазију на површински свет „у виду почасти за којима је жудео Велики Ктулу”.

Након што је накратко угледао шогота у једном од својих снова, приповедач се буди и открива да је у потпуности стекао „изглед Инсмута”. Жели да се убије и купује аутоматски пиштољ, али не може да спроведе свој наум. Док приповедач завршава своју причу, он доживљава психички слом и прихвата своју судбину. Одлучује да свог рођака, који је још више трансформисан од њега, ослободи из санаторијума у ​​Кантону и одведе га да живи у И'ха-нтлеију.

Ликови Роберт Олмстед Олмстед је приповедач и протагониста приче. Он открива Инсмут током обиласка Нове Енглеске док тражи генеалошке информације и проналази више него што је очекивао. Иако је лик неименован у причи, назива се „Роберт Олмстед” Лавкрафтовим белешкама, објављеним у колекцији Нешто о мачкама и друге приче.S. T. Joshi and David E. Schultz, "Olmstead, Robert", , Енциклопедија Х. Ф. Лавкрафта истиче да су Олмстедове путне навике паралелне са Лавкрафтовим — и Лавкрафт би „тражио најјефтинији пут”, а Олмстедова вечера „супа од поврћа са крекерима” типична је за Лавкрафтову нискобуџетну исхрану.S. T. Joshi and David E. Schultz, "The Shadow over Innsmouth", An H. P. Lovecraft Encyclopedia,

Обед Марш Богати поморски капетан, патријарх елитне породице Марш и оснивач Езотеријског реда Дагона. Задок Ален га је назвао човеком који је први позвао Дубоке у Инсмут. Године 1846. затворен је након што су градови у близини Инсмута постали сумњичави према његовој посади. Умро је 1878. године. Према Лавкрафтовој причи, Маршова ћерка Алис је прабака Роберта Олмстеда.Joshi and Schultz, ,

Барнабас Марш Познат као „Стари Марш”, он је унук Обеда Марша и власник рафинерије Марш у време радње ове приче. Његов отац био је Онисифорус Марш, Обедов син од његове потпуно људске жене; иако је Барнабасова мајка, која никада није виђена у јавности, очигледно била припадник Дубоких. Задок Ален каже за њега: "Сад је и Барнабас промењен. Не може више да затвори очи, и сав је расклиман. Кажу да још увек носи одећу, али ће ускоро да пређе у воду.”

Задок Ален Један од ретких потпуно људских становника Инсмута и алкохоличар. Његово пијано блебетање омогућава Лавкрафту да пренесе велики део тајне позадине града протагонисти приче. Рођен 1831. године, Ален нестаје и умире 1927. године, након што га је киднаповао и жртвовао Езотеријски ред Дагона. Енциклопедија Х. Ф. Лавкрафта примећује да Ален подсећа — и да дели своје године рођења и смрти са — Џонатаном Е. Хоугом, песником аматером и Лавкрафтовим познаником. Могућа књижевна инспирација је лик др Хамфрија Латропа у делу Место звано Дагон Херберта Гормана, који је, као и Ален, пијанац који познаје тајну историју свог града.S. T. Joshi and David E. Schultz, "Allen, Zadok", ,

Радник у продавници Неименовани младић од око седамнаест година из Аркама и самим тим у потпуности човек. Његови претпостављени су га пребацили у Инсмут, на неодобравање његове породице и њега, али он не може себи да приушти да напусти посао. Превише је срећан што се сусреће са приповедачем и описује злокобна дешавања у Инсмуту, али младић није свестан шта се заиста дешава у граду. Он прича о бизарним деформитетима који погађају староседеоце и како старија генерација скоро никада није виђена напољу због свог монструозног изгледа. Он такође укратко обавештава приповедача о Езотеријском реду Дагона, и шта он зна о градском друштву, и упућује га на пијанца, Задока Аллена, за више информација. Оно што је најважније, младић црта опсежну мапу града, коју касније Олмстед користи као средство за бекство из Инсмута.

Породично стабло Роберта Олмстеда Ово је породично стабло приповедача, Роберта Олмстеда, како је описано у Сенки над Инсмутом и у Лавкрафтовим белешкама.

Кључ:

Инспирација thumb|Илустрација Ханеса Бока из 1942.

Оба Лавкрафтова родитеља умрла су у менталним болницама, а неки критичари верују да се забринутост због наслеђивања склоности ка физичкој и менталној дегенерацији одражава у заплету Сенке над Инсмутом. Новела такође дели неке теме са његовом ранијом причом, „Чињенице везане за покојног Артура Џермина и његову породицу”.Ronan, Margaret, Foreword to The Shadow over Innsmouth and Other Stories of Horror, Scholastic Book Services, 1971 Ктулу, ентитет из претходних Лавкрафтових прича, је господар морских створења. Ум приповедача пропада када му се пружи увид у оно што постоји изван његове перципиране стварности. Ово је централно начело космицизма, које Лавкрафт наглашава у уводној реченици „Зова Ктулуа”: „Најмилосрднија ствар на свету, рекао бих, неспособност је људског ума да узајамно повеже сав свој садржај.”HP Lovecraft, "The Call of Cthulhu" (1928).

Лавкрафт је засновао град Инсмут на основу својих утисака о Њуберипорту у Масачусетсу, који је посетио 1923. и у јесен 1931. године., Barnes and Noble, Прави Њуберипорт се појављује као суседни град у наративу. Утицај на радњу вероватно је имао Лавкрафтов ужас према мешању раса, који су документовали Лавкрафтов биограф Л. Спраг де Камп и други.