мини|Заробљени мајмун у Шангају мини|Кокошке држане унутар кавеза за батеријски узгој на фабричкој фарми
мини|200px|upright|Паршванатха, 23. Тиртханкара, обновио је џаинизам и ахимсу у 9. веку п. н. е., што је довело до радикалног покрета за права животиња у јужној Азији. мини|upright=0.8|Тамилски филозоф Валувар из око 5. века н. е., у свом делу Тирукурал, учио је ахимсу и морално вегетаријанство као личне врлине. Плоча на овој статуи Валувара у уточишту за животиње у Јужној Индији описује Куралова учења о ахимси и ненасиљу, сумирајући их дефиницијом веганства.
Права животиња су филозофија према којој многе или све свесне животиње имају моралну вредност независну од њихове корисности за људе, и њиховим најосновнијим интересима — попут избегавања патње — треба пружити исту пажњу као и сличним интересима људских бића., гл. 2; Taylor (2009), гл. 1. Аргумент из граничних случајева често се користи да би се дошло до овог закључка. Овај аргумент тврди да ако се људским бићима попут одојчади, сенилних особа и когнитивно онеспособљених дају морални статус и негативна права, онда се и животињама мора дати иста морална пажња, јер животиње не поседују ниједну познату морално релевантну карактеристику коју људи у граничним случајевима немају.
Широко говорећи, а посебно у популарном дискурсу, израз „права животиња” често се користи синонимно са „заштита животиња” или „ослобођење животиња”. Уже, „права животиња” се односи на идеју да многе животиње имају основна права да буду третиране с поштовањем као појединци — права на живот, слободу и слободу од мучења — која не могу бити надјачана разматрањима укупне добробити., гл. 3. Као и људска права, права животиња усредсређују се на појам слободе.
Многи заговорници права животиња противе се додељивању моралне вредности и основних заштита само на основу припадности врсти.Упореди на пример сличну употребу термина 1938: Ову идеју, познату као спесијеизам, сматрају предрасудом ирационалном као и свака друга, и држе да животиње не треба сматрати власништвом нити их користити као храну, одећу, забаву или теглеће животиње само зато што нису људи.Да је централни циљ права животиња укидање имовинског статуса животиња, види Sunstein (2004), стр. 11ff. За спесијеизам и основну заштиту, види Waldau (2011). За храну, одећу, субјекте истраживања или забаву, види Francione Културне традиције попут џаинизма, таоизма, хиндуизма, будизма, шинтоизма и анимизма такође заговарају различите облике права животиња.
Паралелно са дебатом о моралним правима, правни факултети у Северној Америци данас често предају право животиња, а неколико правних научника, попут Стивена М. Вајза и Гарија Л. Франсионеа, подржава проширење основних законских права и правног лица на нељудске животиње. Животиње које се најчешће разматрају у аргументима за правно лице су хоминиди. Неки академици за права животиња подржавају ово јер би то срушило баријеру врсте, док му се други противе јер моралну вредност заснива на менталној сложености, а не само на свесности.О курсевима права животиња у Северној Америци, види . Animal Legal Defense Fund. Приступљено 12. 7. 2012. За расправу о животињама и правном лицу, види Wise (2000), стр. 4, 59, 248ff; Wise (2004); Posner (2004); . За аргументе и контрааргументе о додељивању правног лица само великим човеколиким мајмунима, види Garner (2005), стр. 22. Такође види Sunstein, Cass R. (20. 2. 2000). . , 29 земаља донело је забране експериментисања на хоминоидима; Аргентина је заробљеном орангутану доделила основна људска права 2014. године. Изван примата, дискусије о правима животиња најчешће адресирају статус сисара (упореди харизматична мегафауна). Остале животиње (сматране мање свесним) добиле су мање пажње — инсекти релативно мало (изван џаинизма) и животињама налик бактеријама готово никако.Концепт "права бактерија" може се појавити у комбинацији са презиром или иронијом: Огромна већина животиња нема законски призната права.
Критичари права животиња тврде да нељудске животиње нису способне да склопе друштвени уговор, и стога не могу имати права; став који је сажео филозоф Роџер Скратон, који пише да само људи имају дужности, и стога само људи имају права. Други аргумент, повезан са утилитаристичком традицијом, тврди да се животиње могу користити као ресурси све док нема непотребне патње; животиње могу имати неки морални статус, али сваки интерес који могу имати може бити надјачан у случајевима упоредно већег добитка за укупну добробит омогућену њиховом употребом, иако оно што се рачуна као "неопходна" патња или легитимно жртвовање интереса може значајно да варира., стр. 11, 16. Такође види Frey (1980); а за приказ Фреја, види . Одређени облици активизма за права животиња, попут уништавања фарми крзна и лабораторија за тестирање на животињама од стране Фронта за ослобођење животиња, привукли су критике, укључујући и из самог покрета за права животиња, и подстакли Конгрес САД да донесе законе, укључујући Закон о тероризму предузећа за животиње, који омогућава гоњење ове врсте активности као тероризма.
Историја и позадина Озбиљна расправа о правима животиња почела је у Европи 18. и 19. века, али поштовање животиња може се наћи у већини култура и традиција, укључујући хиндуизам, будизам, џаинизам и неке афричке и староседелачке културе. У западном свету, Аристотел је сматрао да животиње немају разум"Animal Rights." Encyclopædia Britannica. 2007. и да постоје ради људске употребе, иако су други антички филозофи веровали да животиње заслужују благо поступање. Главне религиозне традиције, првенствено индијске или дхармичке религије, противиле су се окрутности према животињама. Док су научници попут Декарта сматрали животиње несвесним аутоматима,Waddicor, M. H., Montesquieu and the Philosophy of Natural Law (Leiden: Martinus Nijhoff Publishers, 1970), .Parker, J. V., Animal Minds, Animal Souls, Animal Rights (Lanham: University Press of America, 2010), p. . . . а Кант порицао директне дужности према животињама,Kant, Immanuel Џереми Бентам је наглашавао њихову способност да пате.Bentham, Jeremy. 1780. "Of the Limits of the Penal Branch of Jurisprudence". pp. 307–335 in . Payne and Sons. Објаве Чарлса Дарвина на крају су нарушиле картезијански поглед на животиње.Spencer, J., Love and Hatred are Common to the Whole Sensitive Creation': Animal Feeling in the Century before Darwin," in A. Richardson, ed., After Darwin: Animals, Emotions, and the Mind (Amsterdam and New York: Rodopi, 2013), . Дарвин је приметио ментални и емоционални континуитет између људи и животиња, указујући на могућност животињске патње. Покрет против вивисекције појавио се крајем 19. и почетком 20. века, значајно вођен женама. Од 1970-их надаље, растуће научно и активистичко интересовање за поступање са животињама имало је за циљ подизање свести и реформисање закона ради побољшања права животиња и односа људи и животиња.
У књизи The Sage Handbook of Promotional Culture and Society, Едвардс и др. пишу: „није изненађујуће што није потребан консензус да би се признало да, ако биће може да пати, онда је погрешно наносити му патњу, без обзира на врсту.” Према речима Џеремија Бентама, није битна когнитивна способност или капацитет бића, већ да ли могу да осећају и стога доживљавају патњу. Научни консензус да су нељудске животиње не само свесне већ и свесне, и стога способне да осећају и стварају ментална стања у складу с тим, потврђен је Кембриџском декларацијом о свесности из 2012, која каже да „нељудске животиње поседују неуроанатомске, неурохемијске и неурофизиолошке супстрате свесних стања заједно са способношћу испољавања намерних понашања.” Ово даље укључује не само деловање (способност доношења избора и субјективност, тј. личност или појединачне, диференциране особине) већ и концепт смрти. Ово се може илустровати понашањем експлоатисаних животиња (као у пољопривреди, раду, научним лабораторијама), посебно њиховим отпором манипулацији и затварању, укључујући покушаје бекства када се укажу прилике.
У религији
За неке је основа права животиња у религији или обожавању животиња (или уопштено обожавању природе), при чему неке религије забрањују убијање било које животиње. У другим религијама, животиње се сматрају нечистим. хиндуистичка и будистичка друштва напустила су жртвовање животиња и прихватила вегетаријанство од 3. века п. н. е. Једна од најважнијих санкција џаинистичке, хиндуистичке и будистичке вере је концепт ахимсе, или уздржавања од уништавања живота. Према будизму, људи не заслужују повлашћени третман у односу на друга жива бића. Дхармичко тумачење ове доктрине забрањује убијање било ког живог бића. Ова дхармичка веровања индијских религија одражавају се у древним индијским делима Толкапијам и Тирукурал, која садрже одломке који проширују идеју ненасиља на сва жива бића.
У исламу, права животиња су рано призната шеријатом. Ово признање засновано је и на Курану и на хадису. Куран садржи много референци на животиње, наводећи да оне имају душе, формирају заједнице, комуницирају са Богом и обожавају га на свој начин. Мухамед је забранио својим следбеницима да науде било којој животињи и тражио је од њих да поштују права животиња. Без обзира на то, ислам дозвољава једење одређених врста животиња.
Према хришћанству, све животиње, од најмањих до највећих, су збринуте и вољене. Према Библији, "Сва ова створења чекају Господа, да им да храну на време. Он им даје, они примају; Он отвара руку своју, и насите се блага."Приче Соломунове 30:24 и NW; Псалам 104:24, 25, 27, 28 Даље каже да Бог "даје храну стоци, и гавранчићима који вичу."Пс 147:9
Филозофски и правни приступи
Преглед
мини|180px|Марта Нусбаум, професорка права и етике на Универзитету у Чикагу, заговорница је приступа способности правима животиња. Два главна филозофска приступа етици животиња су утилитаристички и приступ заснован на правима. Први представља Питер Сингер, а други Том Реган и Гари Франсионе. Њихове разлике одражавају разлику коју филозофи праве између етичких теорија које процењују исправност неког чина на основу његових последица (консеквенцијализам/телеолошка етика, или утилитаризам), и оних које се фокусирају на принцип иза чина, готово без обзира на последице (деонтолошка етика). Деонтолози тврде да постоје радње које никада не бисмо смели извршити, чак и ако неизвршавање доводи до горег исхода.
Постоји неколико позиција које се могу бранити из консеквенцијалистичке или деонтолошке перспективе, укључујући приступ способности, који заступа Марта Нусбаум, и егалитаристички приступ, који су испитивали Ингмар Персон и Питер Валентин. Приступ способности фокусира се на оно што појединци захтевају да би испунили своје способности: Нусбаум (2006) тврди да животињама треба право на живот, извесну контролу над околином, друштво, игру и физичко здравље., pp. 388ff, 393ff; такође види Nussbaum (2004), p. 299ff.
Стивен Р. Л. Кларк, Мери Миџли и Бернард Ролин такође разматрају права животиња у смислу дозвољавања животињама да воде живот прикладан њиховој врсти.: види Clark (1977); Rollin (1981); Midgley (1984). Егалитаризам фаворизује једнаку расподелу среће међу свим појединцима, што интересе оних у лошијем положају чини важнијим од интереса оних у бољем положају.; Vallentyne (2007). Други приступ, етика врлине, сматра да приликом разматрања како да делујемо треба узети у обзир карактер актера и какви морални делатници треба да будемо. Розалинд Херстхаус предложила је приступ правима животиња заснован на етици врлине., p. 98ff; Hursthouse (2000a); Hursthouse (2000b), p. 146ff. Марк Роуландс предложио је контрактаријанистички приступ.
Утилитаризам