Ву Ди, Ву или цар Сјао-ву (; 7. јун 156. п. н. е. Чанган — 29. март 87. п. н. е. Чанган) био је седми цар Кине из династије Западни Хан (141—87. п. н. е.) и највећи цар поменуте династије.

Економске и социјалне реформе које су спровели чланови династије Хан, у првом реду управо цар Ву, помогле су да Кина остане уједињена. Канали и реке служили су како за наводњавање тако и за саобраћај, и у том погледу Кина је била много испред Европе. Број становника врло брзо се повећавао. Трговина се стално развијала, тржнице су отваране у свим крајевима земље, па се финансијски систем убрзано развијао. Доба реда и унутрашњег мира омогућило је и да се пољопривреда развија и усавршава техника обрађивања земље. Између осталог, гајио се чај, грожђе и поморанџе.

Све веће благостање утицало је и на друге области живота. Отварале су се школе и образовање је обухватало све већи број људи. Историчари су почели да прикупљају проверене податке из кинеске историје, о династијама Шанг, Џоу и, на крају, о династији Хан. Цар Ву се постарао да обнови књиге које је уништио Ћин Ши Хуанг и помогао је ширење Конфучијевог учења. Цар је чврстом руком управљао Кином, што је земљи донело велике користи. Увео је монопол на руде, бар што се тиче већине која се могле наћи у Кини, као што су гвожђе, сребро, калај, али и иловача. Затим је регулисао ковање новца.

Иако је намеравао да одржи вечни ред и мир, Ву је већи део своје владавине провео у ратовима и због тога постао познат као Ратнички цар. На првом месту, био је увучен у дуги рат са варварским народом Сјонгну, који је живео на северу. Затим је освојио део Манџурије, Кореје, јужну Кину и део Индокине и отпочео ширење према средњој Азији. У тренутку његове смрти, царство династије Хан простирало се на територији које је била велика отприлике као територија Римског царства у доба његове највеће моћи. Освајањима цара Вуа, његовим опсежним административним реформама и улагањима у културу може су углавном захвалити што је династија Хан имала на источни свет јак утицај исто колико је Римско царство имало на западни.

Имена

Име по рођењу цара Вуа било је Лију Че (). Сходно кинеској традицији, за њега се користе постхумно име и храмовно име, док је сам владар користио бројна владарска имена. Цару Вуу додељено је храмовно име Хан Ши-цунг (), давано владарима законодавцима и онима који су одржали успехе својих предака. Постхумно име му је управо било цар Сјао-ву, по којем се у историји и наводи.

Ву је током своје владавине користио чак једанаест владарских имена и сматра се царем који је почео у континуитету да употребљава владарско име, иако су га користили и његови преци, али не тако систематично. На основу владарског имена рачунале су се године, а цар је назив ере мењао приближно на сваких пет година. Прво владарско име које је користио било је Ђијен-јуан (; 140—135. п. н. е.), које су и његова два претходника користила током првих година своје владавине и које значи: Оснивање првог. Сви називи периода имају буквално значење и означавали су владарев слоган, жељу да владавина буде успешна или слично или су осликавали постојећу политичку ситуацију у земљи. Уследила су владарска имена Јуан-гуанг (; 135—129. п. н. е.) и Јуан-шуо (; 129—123. п. н. е.). У Историји бивше династије Хан забележено је да је у 6. години ере Јуан-шуо, чије је значење Први млади месец, цар уловио Ћи-лина, односно белог једнорога. Министри су му предложили да обележи тај добар знак тако што ће променити назив периода. Тако је 123. п. н. е. назив ере промењен у Јуан-шоу (), у значењу Први лов. Уследила су владарска имена Јуан-динг (; 117—111. п. н. е.), Јуан-фенг (; 111—105. п. н. е.), Таи-чу (; 105—101. п. н. е.), Тјен-хан (; 101—97. п. н. е.), Таи-ши (; 97—93. п. н. е.), Џенг-хе (; 93—89. п. н. е.) и Хоу-јуен (; 89—87. п. н. е.).

Порекло и младост мини|лево|Цар Ђинг од Хана, отац цара Вуа и кинески цар (157—141. п. н. е.). Слика настала у периоду после династије Сунг. Лију Че се родио 7. јуна 156. п. н. е. у Чангану, царској престоници династије Западни Хан, као 11. син цара Ђинга и његове тадашње конкубине Ванг Џи. Формална супруга цара Ђинга, царица Бо, била је без деце. Као резултат тога, најстарији син цара Ђинга Лију Жунг, рођен од његове омиљене конкубине госпође Ли, која му је дала три од његова четири најстарија сина, постао је престолонаследник 153. п. н. е. Госпођа Ли, сигурна да ће њен син постати будући цар, постала је арогантна и нетолерантна, нарочито улазећи у сукоб с царем због његовог спавања са другим женама. Њен недостатак такта пружио је прилику Ванг Џи и младом Лију Чеу да стекну цареву наклоност.

Госпођа Ли је ушла и у сукоб са члановима царског клана, који су због тога почели да пружају подршку Ванг Џи. Чак је 151. п. н. е. био уговорен брак између Лију Чеа и Чен Ђијао, кћерке цареве најстарије сестре велике принцезе Гуантао. Принцеза Гуантао почела је непрестано да критикује госпођу Ли пред царем, који је на крају одлучио да је тестира. Једног дана је питао госпођу Ли да ли би се бринула о осталој његовој деци ако би он преминуо, она је му је грубо одрично одговорила. Ово је наљутило и забринуло цара Ђинга. Истовремено принцеза Гуантао је почела отворено да хвали свог будућег зета свом брату, додатно га убеђујући да је Лију Че далеко бољи избор за наследника од Лију Жунга.

Искористивши ситуацију, Ванг Џи је направила последњи корак да победи даму Ли. Пошто је царица Бо била деградирана са тог положаја, убедила је министра да посаветује цара Ђинга да постави госпођу Ли за царицу, пошто је њен син већ био престолонаследник. Цар Ђинг, већ био чврст у ставу да госпођа Ли не сме бити царица, био је бесан и веровао је да госпођа Ли заједно са високим достојанственицима кује заверу. Погубио је министра који је дао тај предлог, свргнуо Лију Жунга са места престолонаследника и протерао га из Чангана 150. п. н е. Госпођи Ли је одузета титула и стављена је у кућни притвор, где је ускоро и умрла. Лију Жунг је био ухапшен 148. п. н. е. због незаконитог одузимања земље царским светилиштима и ускоро је извршио самоубиство док је био у притвору.

Пошто је положај царице био упражњен, цар Ђинг је поставио Ванг Џи. Године 149. п. н. е. Лију Че, сада легално најстарији царичин син, добио је титулу принца Линђијанга и постао је престолонаследник. Изгледа да је отац гајио велику наклоност према сину, јер се дечак показао као врло интелигентан. По очевој смрти 9. марта 141. п. н. е. Лију Че је постао цар, а његова супруга Чен Ђијао царица.

Спољна политика Ратови са Сјонгнуима мини|десно|Камени коњ који гази Сјонгну ратника, првобитно део „духовног пута” у гробници генерала Хуо Ћубинга (умро 117. п. н. е.). Ова гробница је саставни део маузолејског комплекса Маолинг цара Вуа. Висина 168 cm, дужина 190 cm. Музеј Маолинг, Шенси. Цар Ву је био први цар из династије Западни Хан који се бавио пограничним областима. Погранични проблеми попут честих упада војске Сјонгнуа постали су велики за време владавине Вуовог оца. Међутим, чим је ступио на престо, цар Ву је почео да смишља контрамере против Сјонгну племена.

Године 133. п. н. е. цар Ву је прихватио стратегију свог званичника Ванг Хуија, којом је Сјонгну војсци постављена заседа у Мајиу. Међутим, када се Сјонгну војска приближила Мајиу на стотинак лија, један официр војске Хана обавестио их је да се 300.000 Ханових војника крије у долини и да се спрема да нападне Сјонгну војску. Војска Сијунгну племена избегла је ову заседу и брзо се повукла и безбедно прешла границу. Ванг Хуијев план у потпуности је пропао и он је одмах био погубљен. Хан шу о овом догађају каже следеће:

Од тог часа рат између Хана и Сјонгнуа трајао је читавих 40 година. Између 128. и 119. пре. н. е. вођена су три одлучујућа и успешна похода против Сјонгнуа. У прва два похода династије Хан је повратила област Ордоса и успоставила два војна заповедништва, једно у Шуофангу, а друго у Вујуену. Војска Хана такође је повратила планински венац Ћиљен и Гансу пролаз, и на тој територији успоставила четири војна заповедништва: Ђијућуен, Вувеи, Џангје и Дунхуанг. У трећем походу генерал Веи Ћинг (умро 105. п. н. е.) кренуо је на Дингсијанг, генерал Хуо Ћубинг (140—117. п. н. е.) послат је у Даи војно заповедништво. Сваки генерал водио је војску састављену од 50.000 коњаника и неколико стотина хиљада пешака. Војске су се судариле на данашњој Монголској висоравни и Сјонгнуи су претрпели тежак пораз после кога су се повукли северно од пустиње Гоби. Губици на обе стране били су огромни. Војска Хана је изгубила неколико десетина хиљада војника и више од 100.000 коња. После ове битке држава Хан више није имала ни војне ни финансијске снаге да покрене неке веће походе. Сјонгнуи су, такође, претрпели огромне губитке. Како су се ови номадски народи поделили на пет племена која су била у сталном међусобном рату, озбиљније опасности по Вуово царство више није било са те стране.

Зависне државе Како се велики број припадника народа Сјонгну настанио на територији Хана, двор Хана је основао „зависне државе” у северозападним војним заповедништвима са задатком да се брину о потребама овог народа. Административни ниво „зависне државе” био је раван војном заповедништву, а врховни командант имао је задатак да надгледа житеље ових држава. У помоћнике врховног команданта убрајали су се помоћник, капетан и командант батаљона. На територији династије Хан такође су створена подручја за насељавање разних етничких група у новооснована војна заповедништва западних и југозападних области. Цар Ву успоставио је поред источног дела Великог зида пет војних заповедништва: Шанггу, Јујанг, Јоу Беипинг, Лијаоси и Лијаодунг, у која је населио велики број припадника народа Вухуан. Такође је успоставио службу пуковника задужену за заштиту припадника народа Вухуан и надгледања њихових активности.

Интервенције на истоку мини|лево|300п|Експанзија династије Хан за време цара Вуа. Слика приказује правце војних похода, границе царства Хан на почетку Вуове владавине и границе земаља које је Ву покорио. Југоисточно од територије царства Хан постојале су три независне краљевине: Дунг Оу, Мин Јуе и Нан Јуе. По ступању на престо, цару Вуу је краљевина Дунг Оу затражила помоћ, пошто ју је напала краљевина Мин Јуе. Цар Ву је послао војску, па је краљевина Мин Јуе повукла своје снаге. У међувремену, краљ Дунг Оуа затражио је да се пресели у унутрашњост како би био ближи двору Хана. Ву је прихватио ову молбу и дозволио његовом народу да се насели у област река Јангцекјанг и Хуаи. Касније, када је краљевина Мин Јуе напала краљевину Нан Јуе, она је такође затражила помоћ од ханског двора. Цар Ву је поново послао војску против агресорске краљевине. Када је међу поглаварима краљевине Мин Јуе дошло до унутрашњег раздора, цар Ву је искористио прилику, напао ову краљевину и копном и воденим путем, и коначно је покорио. После тога цар је народ из ове краљевине преселио у области око река Јангцекјанг и Хуаи.