Драгомир Јанковић (Београд, 13. август 1867 − Београд, 24. март 1942) је био српски књижевник, дипломата, позоришни критичар и преводилац. Два пута је био секретар Министарства иностраних дела.
Каријера Даргомир је 1899. дипломирао на историјско филолошком одсеку Велике школе, а после студирао филозофију у Бечу, Берлину, Лондону и Паризу. Био је аташе посланства Србије у Лондону, секретар Министарства иностраних дела у два наврата (1898−1900) и (1903−1906), био је драматур и управник Народног позоришта у Београду, на тој позицији наследио је Милована Глишића. Такође је био посланик Србије у Берлину.
Књижевни рад Драгомир је писао приповетке и огледе из књижевности, а најпознатији је по својим позоришним критикама. Чланке је објављивао у Отаџбини, Виделу и Српском књижевном гласнику. Као преводилац превео је роман Давид Коперфилд Чарлса Дикенса, Задовољства у животу од Лобокова, једну Шекспирову драму (није штампана) и две комедије Александра Диме Сина, као и Сентиментално путовање Лоренса Стерна и Дарвин Ла Дантеа Феникса.
Дела
Слике из живота З, Надничарка (1898) Гетеов свет (есеј) рукопис Вуле Пупавац (критика) рукопис
Референце
Категорија:Рођени 1867. Категорија:Умрли 1942. Категорија:Српски књижевници Категорија:Српски позоришни критичари Категорија:Дипломате Србије Категорија:Српски преводиоци Категорија:Књижевници из Београда Категорија:Дипломате из Београда Категорија:Преводиоци из Београда Категорија:Управници Народног позоришта у Београду