Михаило Сретеновић (Уб, 16. фебруар 1866 — Београд 1934) је био српски књижевник, писац за децу и учитељ. Заједно са Браниславом Нушићем и Браном Цветковићем 1905. године покренуо је прво дечије позориште у Београду, Мало позориште, у којем су наступала деца. Иако је рад позоришта трајао релативно кратко (1905 — 1907), овај пројекат је имао дугорочан утицај на развој дечијег театра у Србији. Такође је био оснивач и уредник дечијег часописа Зорица. Његов рад обухвата приповетке из народног живота, књиге за децу, драмске текстове и педагошку делатност, чиме је оставио трајан траг у развоју српске културе краја 19. и прве половине 20. века.
Биографија Михаило Сретеновић рођен је 16. фебруара 1866. године у Убу. Основно и стручно образовање стекао је у Србији, а Учитељску школу завршио је у Београду након чега је радио као учитељ у бројним местима широм ондашње Србије, од Охрида до Лазаревца. Ова педагошка пракса имала је пресудан утицај на његов књижевни рад, посебно на формирање опуса намењеног деци. У Београду је био активан и као уредник више часописа, међу којима су Мала Србадија, Зорица и Учитељ, чиме је значајно допринео развоју дечије и педагошке периодике у Србији. Поред уредничког рада, остао је активно везан за просветну службу током читавог живота. Са Браниславом Нушићем учествовао је у оснивању Мало позориште, првог дечјег позоришта у Београду почетком 20. века, што се у историји српског позоришта сматра једним од кључних момената у институционализацији дечије сцене.
Књижевни рад
Књиге за децу и младе Сретеновић је аутор бројних књига за децу, међу којима се истичу Црни дани забелешке једног гимназиста и Моје радовање. Његови текстови одликују се једноставним стилом, јасном морално-васпитном поруком и прилагођеношћу дечјем узрасту. Међу најпознатијим делима за децу налазе се:
Кроз Мачву путовања ученика (1900) Не бежи од школе, читанка (1905) Не бежи од школе - драма (1921) Моје радовање (1921) Пепељуга бајка у 2 чина (1921) Пред вилинским дворима бајка (1921) Чапкун страдање једног немирка (1921) Црни дани забелешке једног гимназиста (1922) Рачунски задаци, уџбеник за други разред (1924) Миомир (1924) Милкица (1924) Кажнени краљевић бајка са певањем (1924) Немушти језик бајка у једном чину (1924) Голубић комадић у једном чину (1925) Ружица књига за децу са сликама (1926) Очарани краљевић бајка у два чина (1926) Весели малишани (1927) Јелисавка Обилића мајка - бајка (1929) Мала граматика за ученике другог разреда, трећег и четвртог (1926, 1928, 1930) Звездица књига за децу са сликама (1936, постхумно).
Приповетке и романи У књижевности за одрасле Сретеновић је написао низ приповедака и романа инспирисаних сеоским животом, у духу реализма Јанка Веселиновића, чији је утицај био препознатљив, али са мање уметничке снаге. Међу најпознатијим делима су: Девојачки гроб - слика из сеоскога живота (1897) Милићев гроб (1898) Последњи осмејак - прича из учитељскога живота (1898) Добриловски учитељ (1899) Најлепши пар сличица из занатлиског живота (1899) Радетића Мара (1895) Жртва дужности (1901) Јетрве слика из сеоског живота (1910) Светли дани - забелешке једног четвртка (1913) Поуке за домаћице (1920) Мала позорница (1921) Синовац (1922) Свет (1923) Бисерка (1924) Смиља (1924) Стојадин (1926) Родитељски грех - приповетке из сеоског живота (1926).
Ова дела су била популарна у широј читалачкој публици, нарочито крајем 19. и почетком 20 века.
Драмско стваралаштво
Сретеновић је био и плодан драмски писац. Његове драме и сценски текстови често су имали историјску и родољубиву тематику, али и изражену педагошку функцију. Међу значајнијим драмама издвајају се:
Први српски устанак (1904) У подне сцена из дечијег живота (1904) Сеоба Срба (1905) Јосиф библијска (1906) Косовка девојка (1921) Немања историјска (1922) Сенковић Иво (1922) Цар Душан (1922) Ђакон Авакум (1923) Памет и срећа (1924) У уредништву Звезде (1927) Моравка шала једночинка (1928) Цар Ћира (1931).
У овим делима доминирају патриотске теме и дидактички приступ, док је драмска структура често подређена идејно-васпитној функцији.
Позоришни рад Мало позориште Посебан значај Сретеновићевог рада огледа се у оснивању дечијег позоришта у Београду заједно са Браниславом Нушићем и Браном Цветковићем. Ово позориште је започело рад 1905. године под називом Мало позориште, извођењем његовог комада Цар Душан Силни. Позориште је било усмерено ка дечјој публици и образовно-васпитном раду, а Сретеновић је био један од главних аутора репертоара, поред Нушића. У оквиру тог рада изводили су се његови комади као што су Ђакон Авакум, Први српски устанак и Не бежи од школе.
Родино позориште и каснији утицај И након његове смрти, значај Сретеновића у дечијем позоришту остао је препознат. У оквиру Родиног позоришта између 1937. и 1941. године, његови комади наставили су да се изводе као део традиције дечије сцене коју је помогао да се успостави. Критика тог времена истицала је да је дечије позориште у Србији у великој мери наставило пут који су утемељили Нушић и Сретеновић почетком века.
Критичка рецепција Савремена и каснија критика сагласна је да је Сретеновић био значајан као педагошки и дечји писац, али да је његов књижевни домет ограничен уметничком једноставношћу и дидактичком функцијом. Боривоје Стојковић наглашава да његови драмски текстови: „имају много причања, празних апотеоза и мало драмске радње“. Ипак, историјска вредност његовог рада огледа се у чињеници да је био један од првих аутора који је систематски градио корпус српске дечје драмске књижевности и активно учествовао у стварању институције школског и дечјег позоришта.
Смрт и наслеђе Михаило Сретеновић преминуо је 1934. године у Београду. У Међуопштинском историјском архиву у Шапцу чувају се његове фотографије, писма и рукописи, што сведочи о трајном историјском интересовању за његов рад. Његов књижевни и педагошки допринос данас се посматра као део ширег процеса формирања српске дечије књижевности и позоришта.
Референце
Литература
Категорија:Рођени 1886. Категорија:Умрли 1934. Категорија:Убљани Категорија:Српски књижевници Категорија:Српски учитељи Категорија:Српски писци за децу