Меномини су алгонквински народ, који од давнина насељава америчку државу Висконсин. Њихова прапостојбина је обухватала површину од око 40.000 km² данашњег Висконсина и Горњег полуострва Мичигена. Данас насељавају Меномински Индијански Резерват, који се налази у њеној близини. Становништво им је процењено на око 8.700.
Меномини су савезно признати под именом „Меномини Индијанско Племе Висконсина”. Меномини су изгубили савезно признање 1961, јер је од 1940-их до 1960-их спровођена политика асимилације староседелаца. Како би заштитили своје историјско право на лов и риболов изнели су свој предмет „Племе Меномини против Сједињених Држава (1968)” () пред Врховни суд Сједињених Америчких Држава, који је постао значајан случај у индијанском законодавству. Врховни суд Висконсина и Парнични суд Сједињених Држава донели су супротстављене закључке о ефекту укидања права Меноминија на лов и риболов на њиховом бившем резервату. Врховни суд Сједињених Америчких Држава је утврдио да племе није изгубило традиционална право на лов и риболов као резултат укидања савезног признања племена, јер Конгрес није јасно укинуо ова права у свом законодавству.
„Племе” је 1973. године повратило савезно признање законом који је донео Конгрес и поново је успоставило резерват 1975. године. Врховни правни акт „Меноминског Индијанског Плема Висконсина” је устав, којим је утврђено да је врховна извршна власт „племена” влада изабрана на изборима. Њихова прва влада која је изабрана по овом уставу је ступила на дужност 1979. Она је власт преузела од Бироа за Индијанска Питања () 1979. године.
Преглед alt=Меноминији су полагали право на земљу која се на северу простирала до Горњег полуострва Мичигена, на југу до Милвокија и на истоку до Жуте реке, Грин Беја и Шебојгана.|мини|376x376px|Земља на коју су Меноминији полагали право у време потписивања Споразума из Вашингтона (1831). Наслов мапе, Omaeqnomenew-ahkew, на меноминском језику значи „Земља Народа Дивљег Пиринча”. мини|Поглавица Ошкош 1858. године мини|Меноминска ратна тољага са шиљком, која потиче из раног 19. века, експонат Бруклиншког музеја Меномини припадају алгонквинској породици народа, коју чине народи већином насељени око Великих језера и обале Атлантског океана. Један су од народа који од давнина насељава данашњи Висконсин и Горњи Мичиген; насељавали су територију површине од око 40.000 km² у време првог сусрета са Европљанима.History, Menominee Indian Tribe of Wisconsin Верује се да су у тој области били присутни више од 1.000 година. Према неким изворима потичу од носилаца „културе старог бакра” () и других староседелаца који су у овој области били присутни око 10.000 година.
Према меноминском усменом предању Меноминији су одувек били „овде”,"Menominee" , Indian Country, Milwaukee Public Museum они верују да су „Кијаш Мачитивук”, што у преводу значи „Древни”. Њихов резерват се налази 96,5 километара западно од места на коме су према њиховом предању створени. Појавили су се на месту где се река Меномини улива у Грин Беј, залив језера Мичиген, где се данас налази град Маринет..
Њихов аутоним је Мамасекто (), што значи „народ / људи”. Назив Меномини је егзоним, који потиче из оџибвејског језика, из кога је доспео у енглески језик. Англоамериканци су пре Меномина сусрели Оџибве који су као и Меномини алгонквински народ. Од Оџибва су сазнали за постојање Меномина и за њихово оџибвејско име. Оџибвејски назив Манумини (manoominii), што значи „Народ Дивљег Пиринча”, потиче од основне намирнице коју су Меномини користили у исхрани.Campbell, Lyle (1997). . pp. 401, n.134
Меномини су били миран, пријатељски народ, који је био познат по добрим односима са суседима. Када се појавила онеотска култура у јужном Висконсину, Меномини су делили шуме и воду са њима.
Меномини припадају староседелачким народима Североисточних Шума. Са Европљанима су се први пут сусрели средином 17. века у Висконсину, током колонијалног доба. У ово доба су насељавали велики број села које су посећивали француски трговци крзном. Антрополог Џејмс Муни је 1928. проценио да их је 1650. било око 3.000.
Рани француски истраживачи и трговци су их знали под именом Фолс Авуан (), што значи дивља зоб. Овај назив се везује за дивљи пиринач, основну намирницу коју су Меномини користили у исхрани, који су узгајали и сакупљали у дивљини. Меномини су у исхрани користили велики број различитих врста биљака и животиња, при чему је дивљи пиринач, поред јесетре, био један од две најбитније. Дивљи пиринач је као основна намирница у исхрани био од посебног значаја, док је јесетра имала велики значај у меноминској митологији у којој се јављала као „Отац Меномина”. И дан данас се одржавају годишње гозбе на којима се послужују обе ове намирнице.
мини|150px|Меноминска мушка народна ношња из чикашког Филдовог музеја. Меномински обичаји су веома слични оџибвејским. Док је њихов језик сличнији месквачко–сачко–кикапујском језику, који такође припада алгонквинској породици језика.
Пет основних меноминских кланова су клан Медведа, Орла, Вука, Ждрала и Лоса. Сваки од њих је имао традиционалну одговорност и улогу унутар народа. Како је меномински систем наслеђивања био патрилинеарни, деца су друштвени положај наслеђивали од оца и од рођења су припадала клану својих очева. Припадници клана се сматрају рођацима, па свог супружника морају да изаберу изван клана."Menominee Clans depicted at UWSP" , Pointer Alumnus, University of Wisconsin – Steven Point, Spring 2003, pp. 1 and 5, accessed 28 August 2012 Етнолог Џејмс Муни је написао чланак о Меноминима, који је објављен у Католичкој Енциклопедији (1913), у коме је нетачно наведено да је меномински систем наслеђивања матрилинеарни.
Култура мини|Лов на лососе уз помоћ копља и бакље, уљана слика, дело Пола Кејна. На слици је приказан меномински риболовац, који ноћу, из кануа, лови лососе на реци Фокс, уз помоћ копља и бакље. Меномински обичаји укључују обреде прелаза из детињства у пубертет, као и обреде који укључују вишедневни пост и живот у малом осамљеном вигваму. Као део прелаза из детињства у пубертет, деца се појединачно сусрећу са старцима, који им тумаче снове и који их обавештавају о одговорностима одраслих, које ће они преузети кад заврше обред прелаза."Menominee Culture" , Indian Country Wisconsin, Milwaukee Public Museum
Етноботаника Меноминска исхрана је укључивала и амерички дивљи бели лук (-{Allium tricoccum}-). 174 (p. 69) Кртоле врсте Sagittaria cuneata су у исхрани коришћене зими, а припремане су тако што су након кувања, ниске исечених комада кртоле остављане да се осуше. 174 (p. 61) Крупноцветна увуларија (Uvularia grandiflora) је коришћена за лечење рана и отока. 174 (p. 41) Зечји дуван (Pseudognaphalium obtusifolium ssp obtusifolium) је такође коришћен у народној медицини. Taenidia integerrima из породице штитара је коришћена за отклањање дисајних проблема;Smith, Huron H., 1923, Ethnobotany of the Menomini Indians, Bulletin of the Public Museum of the City of Milwaukee 4:1-174, page 56 али и као додатак другим мелемима због свог пријатног мириса.Smith, Huron H., 1928, Ethnobotany of the Meskwaki Indians, Bulletin of the Public Museum of the City of Milwaukee 4:175-326, page 250 Користили су унутрашњу кору балзамасте јеле (Abies balsamea) за отклањање болова у грудима, док су течни балзам користили за прехладе и дисајне проблеме. Унутрашњу кору су користили и као облогу против одређених болести.Smith, Huron H., 1923, Ethnobotany of the Menomini Indians, Bulletin of the Public Museum of the City of Milwaukee 4:1-174, page 45 Такође су користили биљну смолу за чиреве.Densmore, Francis, 1932, Menominee Music, SI-BAE Bulletin #102, page 132
Историја
Меномини су првобитно насељавали велику површину од 40.000 km², која је обухватала део Висконсина и Горњег полуострва Мичигена. Историјски помени Меномина укључују запис оца Фредерика Бараге, словеначког мисионара из Мичигена, који је у свом речнику из 1878. записао:
Мишинимакинаго; — Ово име је дато неким чудним Индијанцима (према казивањима Оџипва [Оџибва]), који веслају кроз шуму, и који се некад могу чути како пуцају, али се никад не могу видети. Од ове речи, је изведено име села Макинак, или Мичилимакинак.
На меноминском језику реч макина значи корњача. Џон Рид Свонтон је у свом делу „Индијанска Племена Северне Америке” () из 1952, у одељку „Висконсин” забележио: „Меномини”, дружина (банда) названа „Мисинимак Кимико Вининивук (), народ Мичилимакинак, у близини старе тврђаве Макинак (Мичиген)”.. Reprinted by the Smithsonian Institution, 1974, 1979, 1984,.
Меномини су потомци Индијанаца позног вудлендског доба, који су насељавали области на којима су раније живели, први становници области језера Мичиген, носиоци Хоупвелске традиције средњег вудлендског доба. Са опадањем Хоупвелске културе, око 800 године нове ере, област језера Мичиген је постала дом Индијанцима позног вудлендског доба.
Први француски истраживачи и трговци крзном затекли су њихове потомке: Меномине, Чипеве (Оџибве), Отаве, Потаватоме, Сауке, Фоксе, Винебагое и Мајамије. Верује се да је француски истраживач Жан Николет први нестароседелац који је дошао на обале језера Мичиген 1634. или 1638..
Први сусрет са Европљанима мини|Потпис меноминског представника на Великом Монтреалском миру из 1701. који прриказује громовиту птицу која држи стабљику дивљег овса (зоби).
Меномини и Винебагои (заједно са дружином (бандом) Потаватома који су се недавно преселили у Висконсин) су 1634. године, били сведоци допловљавања француског истраживача Жана Николета и његовог пристанка уз Црвену обалу, у близини данашњег висконсинског града Грин Беја. Николет, који је тражио северозападни пролаз у Кину, надао се да ће пронаћи и импресионирати Кинезе. Како се кану приближавао обали, Николет је обукао свилени кинески церемонијални огртач, стао на средину кануа и пуцао са два пиштоља.
Француски свештеник, професор, историчар, аутор и истраживач Пјер Франсоа Гзавије де Шарлевоа, водио је детаљан дневник својих путовања кроз Висконсин и Луизијану. Он је 1721. наишао на Меномине, које је назвао Маломин („Народ Дивљег Овса”), што је француски назив који је изведен од оџибвејског имена Меномина:
Након што смо напредовали пет или шест лига, нашли смо се насред малог острва, које се налази у близини западне стране залива и које је скривало од нашег погледа ушће реке, на којем се налази село Индијанаца Маломина, које наши Французи називају „Попл Д'авоан” или Индијанци Дивљег Овса, вероватно због тога што им је та врста жита најзначајнији извор хране. Читав народ се састоји само од овог села и то не превише насељеног. То је заиста велика штета, они су најбољи и најзгоднији мушкарци у целој Канади. Они су чак и крупнијег стаса од Потаватома. Уверен сам да су имали исто порекло и скоро исти језик као Нукејци и Индијанци са водопада.
19. век мини|десно|130px|Amiskquew, a mid-19th century Menominee warrior, from History of the Indian Tribes of North America Првобитно су Меномини били неутрални током Рата из 1812, али су касније постали савезници Британаца и Канађана, којима су помогли да победе америчке снаге које су покушавале да поврате Форт Макинак у бици за острво Макинак (1814). Током наредних деценија, Меномини су били под притиском нових Англоамеричких досељеника на том подручју. Досељеници су прво почели са насељавањем Мичигена, где им је основна делатност постала сеча дрвећа на Горњем полуострву. До средине века, растао је прилив нових досељеника. Током 1820-их су представници Стокбриџ-Мунсија, Индијанаца хришћана из Њујорка, замолили Меномине да им дозволе да се населе на делу њихове земље.