Сакаџавеја (; мај 1788 – 20. децембар 1812. или 9. април 1884. године) била је жена Лемхи Шошона, која је у тинејџерским годинама помогла експедицији Луиса и Кларка у истраживању територије Луизијане. Сакаџавеја је путовала са експедицијом хиљадама миља, од Северне Дакоте до Тихог океана, помажући у успостављању културних контаката са америчким староседеоцима и доприносећи експедицијском познавању природне историје у различитим регионима.

Национална америчка асоцијација за право гласа жена почетком 20. века усвојила је Сакаџавеју као симбол женске вредности и независности, подигавши неколико статуа у њено сећање и учинивши много да се испричају њена достигнућа.

Младост Поуздане историјске информације о Сакаџавеји су веома ограничене. Рођена је највероватније 1788. године, у племену Агаидика (звани Лемхи Шошони), у близини данашњег Салмона у Ајдаху. Овај град налази се у близини континенталног развођа Америке, на данашњој граници Ајдахо-Монтана.

1800. године, када је имала око 12 година, Сакаџавеја и неколико друге деце били су заробљени од стране групе Хидатса, у нападу који је проузроковао смрт неколико Шошона: четири мушкарца, четири жене и неколико дечака. Држана је у заточеништву у селу Хидатса, у близини данашњег Вошберна у Северној Дакоти.

Са око 13 година продата је у брак без сагласности са Тусеном Шарбоном, ловцем из Квебека. Такође је купио још једну младу девојку из Шошона, познату као жена-видра (Otter Woman). У неким изворима говори се да је Сакаџавеју освојио коцкањем.

Експедиција Луиса и Кларка мини|250x250п|Путања експедиције Луиса и Кларка. Године 1804, корпус открића стигао је до села Мандан, где су капетани Мериведер Луис и Вилијам Кларк изградили Форт Мандан за зимовање 1804–05. године. Интервјуисали су неколико ловаца, који би могли да тумаче или воде експедицију уз реку Мисури у пролеће. Знајући да ће морати да комуницирају са народима који су живели на извору реке Мисури, пристали су да ангажују Тусена Шарбоноа, који је тврдио да говори неколико домородачких језика, и једну од његових жена, која је говорила Шошоне језик. Сакаџавеја је у то време била трудна са својим првим дететом.

Кларк је 4. новембра 1804. године забележио у свом дневнику:

Шарбоно и Сакаџавеја преселили су се у тврђаву експедиције недељу дана касније. Кларк јој је касније дао надимак „Џејни“. Луис је забележио рођење Жан Батиста Шарбоноа, 11. фебруара 1805. године. Припадници корпуса дали су дечаку надимак „Помп“ или „Помпи“.

У априлу је експедиција напустила Форт Мандан и кренула уз реку Мисури у пирогама. Сакаџавеја је 14. маја 1805. године сачувала предмете који су испали из преврнутог чамца, укључујући дневнике и записе Луиса и Кларка. Команданти корпуса, који су хвалили њену брзу реакцију, назвали су реку Сакаџавеја, у њену част, 20. маја 1805. године. До августа 1805. године, корпус је лоцирао племе Шошона и покушавао да тргује за коње, ради преласка Стеновите планине. Искористили су Сакаџавеју за тумачење, потом открили да је вођа племена Камивејт њен брат. мини|250x250п|Сакаџавеја, Луис и Кларк стижу до кампа Шошони племена. Луис је забележио њихово поновно окупљање у свом дневнику:

Шошони су пристали да замене коње и да обезбеде водиче, који ће водити експедицију преко Стеновитих планина. Прелазак преко планине је трајао дуже него што се очекивало, а залихе хране експедиције су се смањивале. Када су се спустили у умереније регионе, Сакаџавеја је помогла да се пронађу и скувају корени камазије, како би повратили снагу. мини|250x250п|Чланови енспедиције на реци Колумбији. Аутор слике Чарлс Марион Расел. Док се експедиција приближавала ушћу реке Колумбије, на обали Пацифика, Сакаџавеја се одрекла свог појаса са перлама, како би омогућила капетанима да тргују за крзнени огртач, који су желели да донесу председнику Томасу Џеферсону.

Кларков запис у дневнику за 20. новембар 1805. гласи:

Када је корпус стигао до Тихог океана, сви чланови експедиције, укључујући Сакаџавеју и Кларковог поробљеног слугу Јорка, гласали су 24. новембра о локацији за изградњу зимске тврђаве. У јануару, када је лешина кита пронађена на плажи јужно од Форт Клатсопа, Сакаџавеја је инсистирала да види ову „монструозну рибу“. Приближили су се Стеновитим планинама у јулу 1806. године.

Кларк је 6. јула забележио:

Недељу дана касније, 13. јула, Сакаџавеја је посаветовала Кларка да пређе у слив реке Јелоустоун, сада познат као прелаз Боузман. Касније је овај пут изабран као оптимална рута за севернопацифичку железницу.

Док је Сакаџавеја приказана као водич за експедицију, забележено је да је пружала смернице у само неколико случајева, првенствено у данашњој Монтани. Њен рад као преводилац помогао је експедицији у преговорима са Шошонима. Али, она је такође имала значајну вредност за мисију само својим присуством. То што су жена и беба путовали са њима, демонстрирало је мирољубиву намеру експедиције. Док је путовао кроз садашњи округ Френклин у Вашингтону, октобра 1805. године, Кларк је приметио да „жена Шарбоноа, нашег преводиоца, помирује све Индијанце, јер је, према нашим пријатељским намерама, жена са групом мушкараца знак мира.“ Даље је написао да је она „потврдила тим људима наше пријатељске намере, јер ниједна жена никада не прати ратну групу Индијанаца у овој четврти“.

Док је Кларк путовао низводно од Форт Мандана, писао је Шарбоноу, 20. августа 1806. године:

Каснији живот и смрт

Деца мини|250x250п|Споменик Жан Батисту Шарбоноу. Након експедиције, Шарбоно и Сакаџавеја су провели три године у племену Хидатса, пре него што су 1809. године прихватили позив Вилијама Кларка да се населе у Сент Луис, у Мисурију. Поверили су Жан Батистово образовање Кларку, који је младића уписао у интернат Академије Сент Луис.

Сакаџавеја је родила ћерку Лизет Шарбоно око 1812. године. Лизет је препозната као једногодишња девојчица у документима за усвајање из 1813. године, препознајући Вилијама Кларка као њеног старатеља, који је те године усвојио и њеног старијег брата. Пошто се у Кларковим папирима Лизет касније не помиње, верује се да је умрла у детињству.

Смрт Према Бони Батерфилд, историјски документи сугеришу да је Сакаџавеја умрла 1812. године од непознате болести. На пример, у двенику Хенрија Брекенриџа, трговца крзном, из 1811. године, писало је да Сакаџавеја и Шарбоно живе у тврђави. Брекенриџ је записао да је Сакаџавеја „постала болесна и да је чезнула да поново посети своју родну земљу“. Џон Лутиг, службеник Форт Лизе, забележио је у свом дневнику 20. децембра 1812. године да је „жена Шарбоноа умрла од пегавог тифуса." Рекао је да је "имала око 25 година. Оставила је иза себе фину, новорођену девојчицу." Документи које је поседовао Кларк показују да је Шарбоно већ поверио свог сина Батиста Кларковој бризи, на Кларково инсистирање. мини|Сакаџавеја споменик на верованом месту смрти. У фебруару 1813. године, неколико месеци након Лутиговог уноса у дневник, 15 мушкараца је убијено у нападу домородаца на Форт Лизу, која се тада налазила на ушћу реке Бигхорн. Џон Лутиг, као и Сакаџавејина мала ћерка, били су међу преживелима. Погрешно се мислило да је и Шарбоно убијен, али је живео најмање 76 година. Он је преписао формално старатељство над својим сином и ћерком Вилијаму Кларку 1813. године.

Као додатни доказ да је Сакаџавеја умрла 1812. године, Батерфилд пише:

Последњи забележени документ који се односи на Сакаџавејин живот, појављује се у оригиналним белешкама Вилијама Кларка, написаним између 1825. и 1826. године. Он наводи имена сваког од чланова експедиције и њихово последње познато место боравка. О Сакаџавеји пише: „Сакаџавеја— мртва.“

Нека усмена предања говоре да је Сакаџавеја напустила свог мужа Шарбоноа, прешла Велике равнице и удала се у племену Команчи. Речено је да се вратила Шошонима 1860. године у Вајомингу, где је умрла 1884. године. Међутим, не постоје конкретни докази који подржавају ову причу.

Жан Батист Шарбоно Сакаџавејин син, Жан Батист Шарбоно, имао је авантуристички живот. Познат као дете које је са својом мајком пратило истраживаче до Тихог океана и назад, имао је доживотни статус славне личности. Са 18 година спријатељио се са немачким принцeм, војводом Паулом Вилхелмом од Виртемберга, који га је одвео у Европу. Тамо је Жан Батист живео шест година међу краљевским породицама, док је учио четири језика и наводно имао дете у Немачкој по имену Антон Фриз.

Након што му је новорођени син умро, Жан Батист се вратио из Европе у Сједињене Државе 1829. године. После тога је живео као граничар у западном САД. Године 1846. био је водич за Мормонски батаљон, током изградње првог вагонског пута за Јужну Калифорнију. Док је био у Калифорнији, именован је за судију. Није му се свидео начин на који су староседеоци третирани, па је напустио посао и постао хотелски службеник у Оберну, у Калифорнији.

Након шест година рада у Оберну, Жан Батист је отишао у потрагу за богатством у рудницима злата, у Монтани. Имао је 61 годину и путовање је било превише за њега. Разболео се од упале плућа и умро је у забаченој области близу Данера, у Орегону, 16. маја 1866. године.

Гробно место Питање Сакаџавејиног места сахране привукло је пажњу националних суфражиста, који траже бирачка права за жене, према аутору Рејмонду Вилсону. Вилсон тврди да је Сакаџавеја постала узор, на коју су суфражисти указивали „с поносом“. Још више пажње добила је 1930-их, након објављивања историјског романа о њој.

Вилсон напомиње:

мини|Надгробни споменик Сакаџавеји. У извештају о експедицији, објављеном у мају 1919. године, стоји да је „вајар, господин Бруно Зим, који је тражио модел за статуу Сакаџавеје, која је касније подигнута на изложби куповине у Луизијани у Сент Луису, открио запис о њеној смрти из 1884. године (када је имала деведесет пет година) у резервату Шошони, у Вајомингу, и њен ветром завејан гроб."

Др Чарлс Истмен1925. године ангажовао је Биро за домородачка питања да лоцирају Сакаџавејине посмртне остатке. Истман је посетио разна племена да би интервјуисао старешине који су можда знали или чули за Сакаџавеју. Сазнао је за жену Шошона, у резервату реке Винд, са именом Команча Пориво ('главна жена'). Неки од оних које је интервјуисао рекли су да је говорила о дугом путовању на којем је помагала белцима и да је имала сребрну Џеферсонову медаљу мира, какву је носила експедиција Луиса и Кларка. Нашао је жену Команча по имену Такутине, која је рекла да је Пориво њена бака. Према Такутине, Пориво се удала у племену Команчи и имала још деце, укључујући Такутининог оца, Тиканафа. Пориво је напустила племе након што је њен муж, Џерк-Мит, убијен.

Према овим наративима, Пориво је неко време живела у Форт Бриџеру, у Вајомингу, са својим синовима Базилом и Батистом, од којих је сваки знао неколико језика, укључујући енглески и француски. На крају се вратила у Лемхи Шошоне, у резервату Винд Ривер, где је забележена као „Базилова мајка“. Верује се да је ова жена, Пориво, умрла 9. априла 1884. године.

Истман је закључио да је Пориво Сакаџавеја. 1963. године, на основу ове тврдње, у Форт Вашакиу у резервату Винд Ривер у близини Ландера, у Вајомингу, подигнут је споменик „Сакаџавеји од Шошона“.

Веровање да је Сакаџавеја доживела дубоку старост и умрла у Вајомингу било је широко распрострањено у Сједињеним Државама кроз „Сакаџавеју” (1933), биографију коју је написала историчарка Грејс Рејмонд Хебард, професорка Универзитета у Вајомингу, на основу њеног истраживања, које је трајало 30 година.

Сенди Микелсон препричава налазе Томаса Х. Џонсона, који у својој књизи „Такође се зове Сакаџавеја: Украдени идентитет главне жене” (2007) тврди да је Хебард идентификовала погрешну жену када се ослонила на усмену историју. Критичари су такође довели у питање Хебардин рад јер је Сакаџавеју приказала на начин који је описан као „неоспорно дуга на романтици и кратка на чврстим доказима, пати од сентиментализације индијске културе.“

У популарној култури