Оливија Шекспир (девојачко Такер; Острво Вајт, 17. март 1863 – Лондон, 3. октобар 1938) била је британска књижевница и покровитељка уметности. Написала је шест књига које су описане као романи о брачним проблемима. Њена дела су се слабо продавала, понекад по само неколико стотина примерака. Последњи роман, Ујка Хилари, сматра се њеним магнум опусом. Написала је две драме у сарадњи са Флоренс Фар.
Рођена је у породици пензионисаног генерала-ађутанта и била је слабо формално образована. Међутим, била је начитана и развила је љубав према књижевности. Године 1885. удала се за лондонског адвоката Хенрија Хоупа Шекспира, а 1886. родила је њихово једино дете, кћи Дороти. Током 1894. њена књижевна интересовања довела су до пријатељства са Вилијамом Батлером Јејтсом које је постало физички интимно 1896. Јејтс је изјавио да их „очекује много срећних дана“, али се афера завршила 1897. године. И поред краја везе, Јејст и Шекспирова су остали доживотни пријатељи и често су се дописивали. Октобра 1917. Јејтс се оженио са Џорџи Хајд Лис, нећаком Оливије Шекспир и Доротином најбољом пријатељицом.
Она је почела да организује недељне салоне које су посећивали Езра Паунд и други модернистички писци и уметници 1909. године, и постала је утицајна у лондонском књижевном друштву. Оливијина ћерка Дороти Шекспир удала се за Паунда 1914. године, упркос непостојању благослова родитеља. Након њиховог брака, Паунд је користио средства добијена од Оливије да пружа материјалну потпору Томасу Стернсу Елиоту и Џејмсу Џојсу. Када је Дороти родила сина Омара Паунда у Француској 1926. године, Оливија је преузела старатељство над дечаком. Живео је са њом до краја њеног живота, дванаест година касније (1938).
Младост и брак Оливијин отац, Хенри Тод Такер, рођен је у Единбургу и придружио се британској индијској војсци као заставник, са 16 година. Унапређен је у чин генерала-ађутанта у Бенгалу, али се пензионисао 1856. у 48. години живота, због лошег здравља. Годину дана након повратка у Британију оженио је Харијет Џонсон (р. 1821) из Бата. Пар се преселио на острво Вајт где су им рођене две ћерке: Флоренс 1858. и Оливија 17. марта 1863. године. Убрзо су се преселили у Сасекс где је рођено њихово треће дете, син Хенри, 1866. Током 1877. породица се преселила у Лондон и одгајала своје ћерке у друштвеном свету који је подстицао уживање у разоноди и доколици.
Оливија је често посећивала бројне рођаке у земљи, и постала је посебно драга свом рођаку Лајонелу Џонсону — једином од многих ујака и рођака који се нису придружили војсци — који је касније постао песник и пријатељ В. Б. Јејтса. Вероватно је да је Оливија имала мало формалног образовања; можда је била образована од стране тутора, и чини се да је постала начитана у младости.
1885. Оливија се удала за Хенрија Хоупа Шекспира, човека којег је Теренс Браун у књизи The Life of W.B. Yeats: A Critical Biography описао као „достојног“, али „досадног“. Рођен у Индији 1849. године, потицао је из породице произвођача ужади из Источног Лондона из 17. века. Као и Оливија, потекао је из војне породице, иако мањег престижа и богатства од Такерових и Џонсонових.
Хенри је похађао Хароу, студирао је право и придружио се једној адвокатској канцеларији 1875. Пар се венчао 8. децембра 1885, а медени месец провели су у Булоњу и Паризу. Оливијин отац их је обдарио удобним приходима у облику повереништва (траст). Девет месеци након венчања њихово једино дете, Дороти, рођена је 14. септембра 1886; Оливија је убрзо схватила да је брак лишен страсти. Јејтсов биограф Александар Џефарис пише: „себе није постављала у центар, била је несебична, дубоко маштовита и саосећајна и, све док није упознала Јејтса, изгледа да је прихватила као чињеницу свој несрећни брак без љубави“.
Оливијин супруг је раскинуо своје правно партнерство касних 1880-их — његов партнер је можда проневерио поверења клијената — и основао сопствену фирму. Харвуд пише да је Шекспиров став према ситуацији показао извесну дозу „плахости“ са његове стране и дефинитивну „несклоност сценама“. Током овог периода Оливија је прекинула дружења са супругама официра и почела је да пријатељује са књижевницама: Валентин Фокс (несрећно удата за произвођача пива из Кента) и Перл Крејги, разведеном америчком списатељицом која је објављивала под именом Џон Оливер Хобс.
В. Б. Јејтс
Пријатељство десно|мини| Портрет В. Б. Јејтса из 1896, рад његовог оца, Џона Батлера Јејтса Дана 16. априла 1894, у пратњи Перл Крејги, Оливија је присуствовала књижевној вечери поводом представљања Жуте књиге и седела је насупрот В. Б. Јејтса. Он се недавно вратио из посете Мод Гон у Паризу, Јејтс је био у Лондону ради продукције своје драме The Land of Heart's Desire. Њих двоје нису представљени те вечери, али се Јејтс, вероватно преко Лајонела Џонсона (који се напио и понашао недолично на вечери), распитивао за жену која је седела преко пута. Јејтс је био дубоко ганут, касније је у својим мемоарима о сусрету написао: „Приметио сам наспрам себе .... жена велике лепоте ... Била је изврсно одевена ...“
Убрзо након тога, Оливија је присуствовала игрању The Land of Heart's Desire, и била је дирнута представом. Желела је да упозна „високог и црнокосог” песника и замолила је Џонсона да позове Јејтса на чај 10. маја 1894, додајући својим рукописом позиву: „Биће ми драго да те видим”. У својим Мемоарима Јејтс ју је описао као „Дајана Вернон“, пишући: „У овој књизи не могу да јој дам право име — Дајана Вернон звучи пријатно мојим ушима и биће подесно као и било које друго“. Брзо су успоставили снажно пријатељство, а Оливија је саосећајно слушала о његовој опсесивној љубави према Мод. Када је Јејтс касније описао њихово пријатељство, написао је: „Рекао сам јој о својој љубавној тузи, заиста је то била моја опсесија, никад ме не напуштајући ни дању ни ноћу“. У филму The Last Courtly Lover, Глорија Клајн сугерише да су Оливија и Јејтс започели пријатељство засновано на дискусијама о књижевности и његовој спремности да прегледа њен рад.
Џон Унтерекер у делу Faces and False Faces, види пријатељство као најважнији аспект у њиховом односу, објашњавајући, „она је у Јејтсу, као и он у њој, нашла особу која може да разговара о књижевности и идејама ... била је једна од ретких особа са којом је могао бити потпуно опуштен”. Упоређујући разлику између Мод и Оливије, он пише: „Мод Гон је пружила Јејтсу тему за поезију, 'занимљив' живот којем се надао, а Оливија Шекспир му је понудила одмор”.
Према Клинеу, Јејтс је упоредио Оливију са Дијаном, а Мод са Јеленом Тројанском; привлачиле су га тамнопуте жене, описујући Оливијину кожу као „мало тамнију него што би била кожа Гркиње, а коса јој је била веома тамна“. Књижевник Хамфри Карпентер пише да је Јејтсов утисак о Оливији био утисак о жени „дубокe културe, која зна француски, енглески и италијански и чинило се да је увек била у доколици. Њена природа је била нежна и контемплативна, и била је задовољна, изгледало јој је да нема више у животу осим доколице и разговора њених пријатеља“. Ипак, радила је на свом трећем роману, Сат лепоте. Вероватно је Јејтс прочитао рукопис, предложио ревизије и можда је допринео карактеризацији. Клајн верује да су њих двоје започели пријатељство засновано на дискусијама о књижевности; Јејтсов биограф Фостер додаје да их је спојио заједнички интерес за окултизам. За Јејтса, који је тада имао 30 година, важан аспект њиховог пријатељства била је прилика за сексуални однос са женом, нешто што тада није искусио.
У августу се Јејтс вратио у Ирску. Наставио је преписку са Шекспировом, пишући јој о томе да је Мод недавно родила ћерку Изол. У својим писмима Оливија је можда била искрена о својим осећањима према њему; априла 1895. написао јој је: „Не жалим се више на твоје писање о љубави, него што бих се жалио на сликара портретисту који се држи портрета“.
Љубавна афера Јејтс је одложио посету Оливији у Лондону за месец дана; уместо тога се бринуо за Џонсона, који је био умешан у случај Вајлд и постао алкохоличар због чега је умро. Чинило се да је Јејтс убедио себе да Оливија и њен рођак деле ману, написавши: „Ево исте слабости за коју сам мислио ... Њена лепота ... мрачна и мирна, носила је племенитост поражених ствари... Требало ми је две недеље да одлучим шта да радим”. Направио је план да помири своју жељу са оним што је веровао да је њена настраност: тражиће да она остави мужа и да живи са њим. До тада је њихов однос био платонски.
Јејтс је коначно посетио Оливију у њеној кући на Порчестер скверу неколико недеља касније како би представио своје добро осмишљене намере, али, на његово збуњеност, Оливија му је изјавила да га воли. Несигуран у себе, узео је још једно одсуство, током којег је одлучио да ће, ако је Мод недостижна, или недоступна стицајем околности, имати Оливију. Због Јејтса, Оливија је била спремна да изгуби ћерку, финансијску сигурност, друштвени положај и наклоност своје породице. Иако је њен муж имао основа да тужи Јејтса и тиме уништи његову репутацију, њена најбоља узданица да не дође до потпуног краха, била је Шекспирова снажна несклоност прављењу јавних сцена. Онда је Јејтс поново изгубио живце, предлажући да свако тражи савет од пријатеља („спонзора“). Вероватно је одабрао Флоренс Фар за свог спонзора, док је Оливија одабрала Валентин Фокс - Харвуд нагађа да су спонзори саветовали њих двоје да наставе са афером, можда на Јејтсову нелагоду.
Петнаестог јула 1895. Јејтс и Оливија су отпутовали у Кент да посете Валентина Фокса; Харвуд каже да би путовање било, емотивно говорећи, веома интензиван излет. О путовању железницом, Јејтс је написао у својим мемоарима, „када је на нашем првом заједничком путовању железницом – требало да проведемо дан у Кенту – она ми је дала дуг страствени пољубац љубави, био сам запрепашћен и помало шокиран”. Наставили су да деле страственије пољупце у уметничким галеријама и у њеном дому.
Још увек узнемирен због понашања Лајонела, Јејтс се обратио Артуру Сајмонсу ради дружбовања и преселио се у собу поред његове у октобру 1895. Једног дана док је био заокупљен и размишљао о Мод, закључао се непосредно пре него што су Оливија и њен спонзор стигли у посету; чим је отишла, он је остао будан целу ноћ говорећи Сајмонсу о Мод У Лондон је отишла неколико недеља касније у кратку посету.
Јејтс је био амбивалентан према Оливији упркос саветима спонзора; без новца да је издржава, предложио јој је да тражи законско раздвајање (уместо развода), како би се избегао њен друштвени остракизам и финансијска пропаст. Биограф Езре Паунда, Џеј Вилхелм, сугерише да је Шекспир знао да Оливија воли Јејтса, али је изгледа више био забринут због губитка друштвеног статуса у случају развода, што је довело до тога да Јејтс и Оливија одлуче да је „било љубазније једноставно га преварити него потпуно напустити“.
У јануару 1896. Јејтс се поново преселио, у мали стан у Вобурн Плејсу, како би јој био ближе. Коначно, након наплате куповине кревета, са Јејтсом који је описао „неугодан разговор о ширини“, и његову нервозу која их је у почетку спречила да постану љубавници, на крају је написао у јануару 1896. „Коначно је дошла код мене у мојој тридесетој години ....и имали смо многе дане среће.“ Јејтсова срећа је очигледна у песмама које је писао у том периоду; за време трајања њихове афере, Оливија је изгледа била као муза песнику.