Андреа Рита Дворкин (; Камден, 26. септембар 1946 — Вашингтон, 9. април 2005) била је америчка радикална феминистичка активисткиња и списатељица.
Најпознатија је по анализи порнографије, иако је позната по својим феминистичким радовима, почевши од 1974, последњих 30 година. Написала је преко десет самосталних дела: девет књига публицистике, два романа и збирке приповедака. У коауторству са америчким професором уставног права и феминистичком активисткињом, Кетрин А. Мекинон је написала или уредила још три дела.
Њена анализа и оштра критика порнографије је окарактерисала као непомирљиву са појмом слободе – ,осим ако се слобода не посматра као право мушкараца да силују и проституишу жене.
Централна тема рада Андрее Дворкин је превредновање западног друштва, културе и политике. Учинила је то кроз призму сексуалног насиља мушкараца над женама у контексту патријархата. Писала је о широком спектру тема, укључујући животе жена као што су Јованка Орлеанка, Маргарет Папандреу, и Никол Браун Симпсон. Анализирала је књижевност Шарлот Бронте, Џина Риса, Лава Толстоја, Кобо Абеа, Тенесија Вилијамса, Џејмса Болдвина и Исака Башевиса Сингера. Унела је сопствену радикалну феминистичку перспективу у своје проучавање предмета историјски написаних или описаних са мушке тачке гледишта. Тако је писала о бајкама, хомосексуалности, лезбејству, невиности, антисемитизму, Израелу, холокаусту, биолошкој супериорности и расизму. Она је испитала премисе фундаменталних концепата као што су слобода медија и грађанске слободе. Теоретизирала је сексуалну политику интелигенције, страха, храбрости и интегритета. Описала је политичку идеологију мушке надмоћи која се манифестује и конституише силовањем, злостављањем, проституцијом и порнографијом.
Током њеног живота написане су две књиге које су анализирале рад Андрее Дворкин. Прва књига је Андреа Дворкин Џеремија Марка Робинсона која је објављена 1994. Друга је Без извињења: Уметност и политика Андрее Дворкин коју је написала Синди Џенефски, објављена 1998. После смрти Андрее Дворкин, неколико њених радова, као и дела о њој, објављено је постхумно. Џон Столтенберг 2015. продуцирао је представу Последице након што је пронашао њен необјављени текст, који је адаптирао за сцену. Антологија њеног рада Last Days at Hot Slit објављена је 2019. Године 2020. објављен је документарни филм о њој Зовем се Андреа, Пратибе Пармар, а објављена је и њена биографија Андреа Дворкин: Феминисткиња као револуционарка Мартина Дубермана.
Биографија Рани живот Андреа Дворкин је рођена 26. септембра 1946. године у Камдену, Њу Џерси. Њени родитељи су били Хари Дворкин и Силви Шпигел. Њен отац је био унук руског Јеврејина који је побегао из Русије са 15 година да би избегао војну службу, а њена мајка је била дете јеврејских имиграната из Мађарске. Имала је млађег брата Марка. Њен отац је био школски учитељ и одани социјалиста. Андреа Дворкин је рекла да је њен отац инспирисао њену страст за социјалном правдом. Њен однос са мајком је био напет. Дворкин је касније написала да је веровање њене мајке у легалну контрацепцију и абортус, "давно пре него што су то била прихваћена уверења", инспирисало њен каснији активизам.
Иако је сама описала одрастање у јеврејској породици у којој је на много начина доминирало сећање на Холокауст, њено детињство је било срећно све до њене девете године, када ју је непознати мушкарац злостављао у биоскопу. Када је имала десет година, њена породица се преселила из града у предграђе Cherry Hill, Њу Џерзи (тада познато као Delaware Township), где је касније написала да је "искусила да су је отели ванземаљци и одвели у казнену колонију". У шестом разреду је кажњена јер је одбила да пева "Тиху ноћ" (као Јеврејка је осећала да је у школи терају да пева хришћанске верске песме). Нисам била религиозни фанатик; само нисам хтела да будем омаловажавана, а била ми је позната и свиђала ми се одвојеност цркве и државе, знала сам да нисам хришћанка и да не штујем Исуса. Знала сам чак и о склоности хришћана да убијају Јевреје, што је учврстило моју одлуку.
У шестом разреду основне школе, Дворкин је почела да пише поезију и белетристику.; Тада је била неодлучна да ли да постане адвокат или писац. Међутим, због њеног интересовања за абортус у то време, одлучила је да пише јер је то могла да "ради сама у соби" и "нико ме није могао зауставити".Both quotations: Vincent, Norah, , col. 4. Током средње школе је много читала, на шта су је подстицали родитељи. На њу су посебно утицали Артур Рембо, Шарл Бодлер, Хенри Милер, Фјодор Достојевски, Че Гевара и песници Бита, посебно Ален Гинсберг, а међу писце којима се највише дивила уврстила је Жана Женеа, Персија Бишеа Шелија и лорда Бајрона., col. 4 (quoting interviewer Vincent). Дипломирала је 1964. године у садашњој средњој школи Cherry Hill West.Strauss, Robert. "A 50th High School Reunion, and a Generation to Follow", The New York Times, September 19, 2014. Accessed October 29, 2018. "Today the drive-in spot is occupied by the Crowne Plaza hotel, where the Worthingtons, along with about 100 former classmates, gathered on a recent Saturday night for the 50th reunion of their Cherry Hill High School West graduating class..... On the 'In Memory' board with 54 other deceased classmates was Andrea Dworkin, the feminist known for her writings against pornography."
Факултет и рани активизам Као бруцош на Бенингтон колеџу 1965. године, Дворкин је ухапшена током протеста против рата у Вијетнаму испред Мисије Сједињених Држава при Уједињеним нацијама. Послата је у њујоршку женску притворску кућу, познату по смештају познатих левичарских жена. Након што је писала комесарки за криминал Ани Крос, Дворкин је сведочила да је била подвргнута грубом прегледу у притвору, због чега је данима крварила. Она је јавно говорила и сведочила пред великом поротом о свом искуству, а медијско извештавање о њеном сведочењу постало је домаћа и међународна вест. Велика порота је одбила да подигне оптужницу, али сведочење Андрее Дворкин је допринело негодовању јавности због малтретирања затвореника. Седам година касније, затвор је затворен.
Убрзо након сведочења пред великом поротом, Дворкин је напустила Бенингтон колеџ и отишла да живи у Грчку. Путовала је Оријент експресом од Париза до Атине. Отишла је да живи и пише на острво Крит. Током свог боравка на Криту, написала је серију песама под насловом (Вијетнамске) варијације, збирку песама и песама у прози које је штампала на острву у књизи Child (Дете). Тамо је такође написала роман о магичном реализму под називом Notes on Burning Boyfriend (Белешке о запаљеном дечаку) - референца на Нормана Морисона, пацифисту који се запалио у знак протеста против рата у Вијетнаму. Написала је и неколико песама и дијалога, које је ручно штампала по повратку у Сједињене Државе; ово је постала књига Morning Hair (Јутарња коса) (1967).
После Крита, Дворкин се вратила на Бенингтон колеџ. Тамо је наставила да студира књижевност и учествовала у разним кампањама против студентског кодекса понашања, за контрацепцију у кампусу, за легализацију абортуса, као и против рата у Вијетнаму. Дипломирала је књижевност 1968. године. Тих година објавила је две књиге поезије Дете (1965) и Јутарња коса (1967).
Живот у Холандији Након што је дипломирала, Дворкин се преселила у Амстердам да интервјуише холандске анархисте покрета Провоси. Покрет Провоси је користио позоришне уличне догађаје да промовише промене. Док је била тамо, започела је везу са Корнелијусом (Иван) Дирком де Бруином, једним од анархиста.. as accessed October 18, 2018. Убрзо након што су се венчали, рекла је да је де Бруин почео озбиљно да је узнемирава. Каже да ју је ударао песницама и ногама, палио цигаретама, ударао дрвеном гредом по ногама и главом о под док се није онесвестила.;
Након што је напустила Де Бруина крајем 1971. године, Дворкин је рекла да је њен бивши муж наставио да је напада, уходи, малтретира, туче и прети јој кад год би пронашао њено скровиште. У то време Дворкин није имала средстава за живот, живела је као бескућник, хиљадама километара удаљена од породице. Касније је написала да је приметила да је "често живела животом бегунца, осим што је то био очајнији живот претучене жене која је последњи пут побегла, без обзира на исход". Због сиромаштва, Дворкин је неко време била принуђена да се бави проституцијом. Рики Абрамс, феминисткиња и исељеница, склонила је Дворкин у њен дом и помогла јој да пронађе смештај у чамцима, на фармама и у напуштеним зградама. Дворкин је покушао да прикупи новац за повратак у Сједињене Државе.
Абрамс је упознала Дворкинову са раним текстовима радикалног феминизма из Сједињених Држава. Дворкинову су посебно инспирисале књиге Сексуална политика Кејт Милет, Дијалектика секса Шуламит Фајерстоун и Сестринство је моћно Робин Морган. Дворкин и Абрамс су почеле да раде заједно на "раним деловима" радикалног феминистичког текста о мизогинији у култури и историји, укључујући поглавља о порнографском контракултурном часопису Suck.
Године 1972. Дворкин се вратила у Сједињене Државе. Дворкин је требало да прокријумчари актовку хероина у замену за 1.000 долара и авионску карту. Мислила је да ће се, ако успе, вратити кући са картом и новцем, а ако не успе, завршиће у затвору, али безбедна од злостављања бившег мужа. Договор са актовком је пропао. Међутим, особа која је Дворкиновој обећала новац дала јој је авионску карту.
Пре него што је напустила Амстердам, Дворкин је разговарала са Рики Абрамс о њеним искуствима у Холандији, феминистичком покрету у настајању и књизи коју су заједно почеле да пишу. Дворкин је пристала да доврши књигу — коју је назвала Woman Hating (Мржња према жени). У својим мемоарима, Дворкин пише да се током тог разговора заклела да ће свој живот посветити феминистичком покрету.
Повратак у Њујорк и контакт са феминистичким покретом У Њујорку, Дворкин поново ради као организатор антиратних протеста. Учествовала је у демонстрацијама за лезбејска права и против апартхејда у Јужној Африци. Феминистичка песникиња Мјуријел Рукејсер ангажовала ју је као асистентицу (Дворкин је касније рекла: "Била сам најгора асистенткиња у историји света. Али Мјуријел ме је задржала јер је веровала у мене као писца.") Такође се придружила феминисткињи група за подизање свести и убрзо се укључила у радикално феминистичко организовање, фокусирајући се на кампање против мушког насиља над женама. Поред свог писања и активизма, Дворкин је постала позната и као говорница. Углавном је говорила на догађајима које су организовале локалне феминистичке групе. Њени говори су били страствени, бескомпромисни, изазивали су јака осећања и код присталица и код критичара, и инспирисали њену публику на акцију. Неки од њених најпознатијих говора укључују онај на маршу Take Back the Night Преузмимо нић у новембру 1978. и говор 1983. године на регионалној конференцији Средњег запада Националне организације за мушкарце за промене (сада Национална организација за мушкарце против сексизма) под називом Желим примирје без силовања од 24 сата.
Веза са Џоном Столтенбергом Дворкин је 1974. године упознала Џона Столтенберга када су обоје демонстративно напустили читање поезије у Гринич Вилиџу због мизогиног материјала. Постали су блиски пријатељи и на крају су живели заједно. Столтенберг је почео да пише серију есеја, књига и чланака који испитују мушкост и мушкост из радикалне феминистичке перспективе. Иако је Дворкин јавно написала: "Волим Џона свим срцем и душом", а Столтенберг је Дворкинову описао као "љубав мог живота", она је наставила да се јавно идентификује као лезбејка, а он као геј. Дворкин и Столтенберг венчали су се 1998. године. Након њене смрти, Столтенберг је рекао: "Зато никоме нисмо рекли да смо се венчали, јер су људи збуњени око тога. Они мисле, о, она је твоја. А ми једноставно нисмо желели те глупости."
Каснији живот