Оружане снаге Аустроугарске окупирале су Србију крајем 1915. и окупација је трајала до краја Првог свјетског рата. Аустроугарска објава рата Србији 28. јула 1914. означила је почетак рата. Послије три неуспјешне аустроугарске офанзиве између августа и децембра 1914, комбинована аустроугарска и њемачка офанзива пробила је српски фронт са сјевера и запада у октобру 1915, док је Бугарска напала са истока. До јануара 1916, цијела Србија је била под окупацијом Централних сила.

Србија је подијељена на двије засебне окупационе зоне, једну бугарску и другу аустроугарску, обје под војном управом. Њемачка је одбила да непосредно анектира било који дио српске територије и умјесто тога је преузела контролу над жељезницом, рудницима и шумским и пољопривредним ресурсима у обје окупационе зоне. Аустроугарска окупациона зона обухватала је сјеверне три четвртине Србије. Њом је управљало Војно генерално гувернерство, управа коју је успоставила Аустроугарска војска са војним гувернером на челу, уз помоћ цивилног комесара. Циљ нове управе био је да се српско становништво денационализује и земља претвори у територију са које ће црпити храну и експлоатисати економске ресурсе.

Поред војног правног система који је забрањивао све политичке организације, забрањивао јавна окупљања и поставио школе под своју контролу, Аустроугарској војсци било је дозвољено да уведе ратно законодавство, спроводи узимање талаца, спаљује села у казненим рацијама и да на побуне одговара јавним вјешањима и погубљењима по кратком поступку. Током окупације, између 150.000 и 200.000 цивила депортовано је у намјенске логоре за интернацију и концентрационе логоре у Аустроугарској, међу којима се издвајају Маутхаузен у Аустрији, Добој у Босни и Херцеговини, Нађмеђер, Арад и Кечкемет у Угарској.

У септембру 1918, савезничке снаге, предвођене Другом српском армијом и добровољачком Југословенском дивизијом, пробиле су Солунски фронт, што је довело до предаје Бугарске 30. септембра, након чега је услиједило брзо напредовање и ослобођење Србије и повлачење свих преосталих аустроугарских трупа до краја октобра. До 1. новембра 1918. цијела предратна Србија је ослобођена, чиме је окупација окончана.

Позадина

Студент Гаврило Принцип пуцао је из непосредне близине 28. јуна (15. јуна по јулијанском календару) 1914. и убио надвојводу Франца Фердинанда од Аустрије, претпостављеног насљедника аустроугарског пријестола и његову супругу војвоткињу Софију Хотек од Хохенберга док су се возили Сарајевом, главним градом Кондоминијума Босне и Херцеговине. Очување престижа Аустроугарске захтијевало је да казни Србију, коју је аустроугарско руководство сматрало одговорном за убиство. Аустроугарско војно руководство било је ријешено да уништи независну Србију, коју је сматрало пријетњом за будућност монархије с обзиром да су значајан удио њеног становништва чинили Јужни Словени.

Тачно мјесец дана након убиства Франца Фердинанда, 28. јула 1914, Аустроугарска је објавила рат Србији. Исте вечери, аустроугарска артиљерија гранатирала је српску пријестоницу Београд из пограничног града Земуна, чиме је заправо почео Први свјетски рат. Аустроугарским инвазионим снагама командовао је генерал артиљерије Оскар Поћорек, земаљски поглавар Босне и Херцеговине, који је био одговоран и за сигурност Франца Фердинанда и Софије Хотек у Сарајеву. Ујутру 12. августа 1914, аустроугарска Пета армије је прешла Дрину, чиме је почела прва инвазија на Србију.

Казнена експедиција и прва окупација мини|десно|Шабац, на слици августа 1914, био је прва мета аустроугарске казнене експедиције и поприште многих злочина над мјесним становништвом.

Током прве инвазије на Србију, коју је аустроугарско руководство еуфемистички означило као казнена експедиција (), аустроугарске снаге су окупирале дијелове Србије на тринаест дана. Њихови ратни циљеви нису били само да елиминишу Србију као пријетњу, него и да је казне за подстицање јужнословенског иредентизма у Двојној монархији. Окупација се претворила у рат за истребљење, праћен покољима цивила и узимањем талаца. Аустроугарске трупе су починиле низ ратних злочина над српским становништвом, посебно на подручју Мачве, гдје се према америчком војном историчару Џерфрију Ваври Аустроугарска војска у таласу звјерстава иживљавала над цивилним становништвом. Током кратке окупације, између 3500 и 4000 српских цивила је убијено у погубљењима и насумичном насиљу пљачкашких трупа.

У бројним градовима на сјеверу Србије извршена су масовна убиства. У Шапцу 17. августа аустроугарске трупе су по наређењу фелдмаршала-лајтанта Касимира фон Литгендорфа стријељале и сахраниле у црквеној порти 120 становника — углавном жена, дјеце и стараца, који су претходно били закључани у цркви. Преостали становници су претучени на смрт, објешени, избодени, осакаћени или живи спаљени. Касније је у селу Лешница откривена јама у којој се налазило 109 мртвих сељака који су били „везани ужетом и опасани жицом”, били су стријељани и одмах закопани, неки чак још увијек живи. Вавро пише да су у Крупњу припадници 42. домобранске пјешадијске дивизије, искључиво хрватске формације познате као Вражја дивизија, пребили кундацима пушака групу стараца и дјечака, а затим објесили све који су још дисали.

мини|десно|Разгледница с приказом објешених Срба у Крушевцу, док аустроугарски војници позирају.

Овакви напади су планирани на највишем нивоу, терен за ескалацију насиља идеолошки је припремљен вербалним радикализмом команданата, а 13. августа Поћорек је наредио свим јединицама спровођење одмазде вјешањем, узимањем талаца и паљевинама. Често су тијела остављана данима на вјешалима, дрвећу или уличним свјетиљкама као средство одвраћања и као доказ одлучности Аустроугарске војске да се обрачуна са осумњиченим Србима. Многа погубљења су фотографисали аустроугарски војници и официри; неке од слика су репродуковане као разгледнице и продаване преко званичних продајних мјеста Аустроугарске војске. Швајцарски криминолог и љекар Арчибалд Рајс извијестио је о злочинима које је починила Аустроугарска војска у извјештају који је представљен на Париској мировној конференцији 1919; Рајс је забиљежио да је број убијених цивила у окупираној Србији износио између 3000 и 4000, укључујући велики број жена и дјеце; у околини Шапца је избројао 1658 запаљених објеката. Према историчару Џејмсу Лајону, „хабзбуршке снаге су учествовале у оргији пљачке, силовања, убистава, масовног истребљења и других звјестава”. Рајс је упоредио аустроугарске злочине са силовањем Белгије.

Након што је нанијела велики пораз аустроугарским инвазионим „Балканским оружаним снагама” () у бици на Церу 24. августа, Српска војска је ослободила Шабац и стигла на граничне обале ријеке Саве, чиме је окончана прва аустроугарска инвазија Србије и осигурана прва савезничка побједа у Првом свјетском рату.

Одбацивање инвазије и српска побједа Аустроугари су 8. септембра покренули другу инвазију, двострани ноћни напад преко Дрине како би осигурали чврст мостобран. Овога пута ангажујући све своје снаге, добро опремљене хабзбуршке снаге надмашиле су Србе којима је недостајало муниције у омјеру 2:1. Суочена са жестоким отпором, Пета армија је потиснута назад у Босну, док је офанзива Шесте армије заустављена снажним српским контранападом. Главни брод аустроугарске Дунавске флотиле, СМС Темеш, који је гранатирао Београд првог дана рата, потопила је мина у Сави 23. октобра. Иако је претрпјела близу 30.000 жртава и инвазија је привремено заустављена, Аустроугарска војска је задржала упориште у Србији. Увјерен да је Србија близу пораза, Поћорек је наредио прегруписање и покренуо трећу офанзиву 5. новембра. Поћорек је искористио надмоћ Аустроугара у артиљерији, укључујући и минобацаче великог калибра, за заузимање Ваљева 15. новембра и уз подршку посматрачке групе Дунавске флотиле, као и ваздушно извиђање, Београда 30. новембра, присиљавајући Српску војску на повлачење.

мини|лево|Српске трупе марширају кроз аустроугарски погранични град Земун, децембар 1914. године.

Освојена територија је подијељена на пет окружних команди (). Аустроугарског фелдмаршала хрватског поријекла Стјепана Саркотића, команданта 42. домобранске пјешадијске дивизије током прве инвазије, цар и краљ Франц Јозеф именовао је за генералног гувернера Србије 24. новембра 1914. године. Под Саркотићевом управом основано је више концентрационих логора у које је интернирано више хиљада Срба, а само у Шапцу депортовано је између 1500 и 2000 цивила у логоре за интернирање у Угарској. Према историчару Бастијану Матеу Сијани, аустроугарска звјерства су имала плански истребљивачки карактер.

Почетком децембра, Српска војска је кренула у континуирани контранапад, односећи одлучујућу побједу над Аустроугарима у Колубарској бици и поновним заузимањем Београда дан након успостављања Саркотићеве војне владе. До 15. децембра, Српска војска је заузела Земун, прелазећи границу у потјери за Аустроугарима. Пораз од Србије, мале балканске сељачке краљевине, ранио је понос аустроугарског војног и цивилног руководства. Пријављено је да је један аустроугарски официр рекао да ће Поћорек бити стријељан ако се појави међу својим трупама. Поћорек је 22. децембра разријешен команде, а замијенио га је надвојвода Еуген од Аустрије. Иако Аустроугарска није успјела да побиједи Србију, Српска војска је исцрпила своје војне могућности, изгубивши у борби 100.000 људи, а била је принуђена да се носи са епидемијом тифоида, која је додатно десетковала војску и цивиле.

Њемачки званичници су позивали своје аустроугарске колеге да покрену још једну офанзиву на Србију, упркос чињеници да су Аустроугари били ангажовани на истоку у скупом фронту против Русије. Аустроугарско руководство не би размишљало о поновној инвазији на Србију скоро годину дана, када је бугарско учешће у инвазији било загарантовано.

Освајање Србије

Њемачка и Бугарска су 6. септембра 1915. склопиле тајни војни савез. Њемачки званичници су обећали Бугарској цијелу Вардарску Македонију, дијелове сјевероисточне Србије, као и нови зајам од 200 милиона златних франака у замјену за учешће Бугарске у предстојећој инвазији на Србију. Споразум је потписан у њемачког граду Плеси.

мини|десно|Генералфелдмаршал Аугуст фон Макензен у посјети аустроугарској јединици током похода на Србију 1915. године.

Аустроугарска и Њемачка су 5. октобра 1915. започеле заједничку инвазију на Србију. Офанзива је означила четврти покушај Аустроугарске да освоји Србију, овог пута предводио је њемачки генералфелдмаршал Аугуст фон Макензен. Тог дана почело је артиљеријско бомбардовање, неколико дана касније три њемачка и три аустроугарска армијска корпуса прешла су Саву, нападајући са сјевера у саставу групе армија „Макензен”. Док се највећи дио српских снага супротставио комбинованим освајачима на сјеверу, двије бугарске армије су 14. октобра извршиле инвазију на јужну Србију са истока, напредујући према Нишу и Скопљу. Бугарска офанзива је пресјекла линије комуникација Српске војске на југу, као и пут за повлачење према помоћним снагама француског генерала Мориса Сараја, које су напредовале ка сјеверу долином Вардара од нове савезничке базе у Солуну. Упркос споразуму о узајамној помоћи са Србијом против бугарског напада, грчки краљ Константин одбио је да дозволи грчкој војсци да уђе у рат како би помогла Србији или да дозволи савезницима да користе грчке жељезнице ради мобилизација.

Централне силе су уживале огромну надмоћ у бројевима и опреми, нарочито у артиљерији, дуж фронта од скоро 1000 километара. Србија и Црна Гора једва су скупиле упола мањи број војника од Централних сила. У року од шест седмица Аустроугарска, Бугарска и Њемачка успјеле су да освоје Србију.