Силвина Окампо (Буенос Ајрес, 28. јул 1903 — Буенос Ајрес, 14. децембар 1993) била је аргентинска списатељица кратких прича, песникиња и уметница. Њен пријатељ и сарадник Хорхе Луис Борхес назвао ју је „једним од највећих песника на шпанском језику, било са ове или с друге стране океана”. Њена прва књига била је Viaje olvidado (1937), преведена као Las repeticiones (2019), а њено последње дело је Лас репетиционес, објављено постхумно 2006.
Пре него што се етаблирала као писац, Окампо је била визуелна уметница Cobas Carral, Andrea. "Modos de refundarse. Los casos de Borges, Bioy y Silvina Ocampo" en María Pia López (comp.) La década infame y los escritores suicidas. Buenos Aires, Paradiso, 2007: 1. Студирала је сликарство и цртање у Паризу где је 1920. упознала Фернана Лежеа и Ђорђа де Кирика, претече надреализма.Ocampo, Silvina. "Prólogo" Antología: Cuentos De La "nena Terrible" Ed. Patricia Nisbet Klingenberg. Doral, FL: Stockcero, 2013. xiv
Добила је, између осталих награда, Општинску награду за књижевност 1954. и Националну награду за поезију 1962. године.
Биографија Окампова је рођен у богатој породици у Буенос Ајресу, као најмлађа од шест сестара (Викторија, Анђелика, Франсиска, Роса, Клара Марија и Силвина) Мануела Силвија Сесилија Окампа и Рамоне Агире Ерере. Њена породица је живела на Канарским острвима пре него што се преселила у Аргентину средином 19. века. Окампо је била сестра Викторије Окампо, оснивача и уредника престижног аргентинског часописа Сур.
Школовала се код куће код учитеља и у Паризу. Њена породица припадала је вишој буржоазији, што јој је омогућило да има веома потпуну обуку. Имала је три гувернанте (једну француску и две енглеске), учитељицу шпанског и учитељицу италијанског. Због тога је шест сестара научило да читају на енглеском и француском пре шпанског.Carraud, Claudio (December 14, 2009). "Silvina Ocampo: su vida y su obra es un enigma que vale la pena descifrar ". Análisis digital. Ова тројезична обука ће, према речима саме књижевнице, касније утицати на њен раде.
Њени преци су припадали аргентинској аристократији и поседовали су велике земље. Њен пра-пра-пра-пра-прадеда, Хосе де Окампо, био је гувернер Куска пре него што се преселио у Виреинато дел Рио де ла Плата. Мануел Хосе де Окампо (њен пра-пра-пра-прадеда) био је један од првих гувернера када је проглашена независност. Њен прадеда Мануел Хосе де Окампо и Гонзалес био је политичар и кандидат за председника земље. Био је и пријатељ Доминга Фаустина Сармијента. Њен деда, Мануел Анселмо Окампо, био је ранчер."Villa María, fundada por orden del patrón Ocampo ". El diario del centro del país. September 24, 2017. Retrieved May 2, 2018. Још један од њених предака био је Доминго Мартинез де Ирала, освајач Асунсиона и будући гувернер Рио де ла Плате и Парагваја. Брат Окампове пра-пра-пра-пра-баке, Хуан Мартин де Пуеиредон, био је врховни директор Уједињених провинција Рио де ла Плате. Други далеки рођак је Хуан Мануел де Росас који је био главни вођа до 1852."El temperamento sanguíneo de los Ocampo". Bugle. July 3, 2011. Retrieved May 20, 2018.
Њена мајка, Рамона Максима Агире, била је једно од осморо деце. Уживала је у вртларству и свирању виолине. Њена породица је била креолског порекла и били су религиозни. Њен отац, Мануел Силвио Сесилио Окампо Регуиера, рођен је 1860. године и радио је као архитекта. Био је једно од деветоро деце и имао је конзервативни карактер.
Зими је Окампо свакодневно посећивала свог прадеду, који је живео у близини. Током лета њена породица је живела у вили у Сан Исидру, модерној кући која је у своје време имала струју и текућу воду. Тренутно је ова кућа (Вила Окампо) под заштитом УНЕСКО-а и препозната је као историјски споменик. Лети је похађала часове на другом спрату, где је научила основе које ће јој касније помоћи да постане писац.
Критичарка Патришија Низбез Клингенберг тврди, међутим, да је Окампо као дете „живела усамљенички, њену усамљеност ублажавало је првенствено дружење са разним радницима у кућима [...] Ово је, дакле, место из којег њена дела извиру, из сећања и идентификацију са онима који су идентификовани као други“.
Два догађаја која су имала значајан утицај на Окампо у њеној младости су брак њене сестре Викторије и смрт сестре Кларе. Навела је да је Викторији брак одузео младост: „Hubo un episodio de mi niñez que marcó mucho nuestra relación. Victoria me quitó la niñera que yo más quería, la que más me cuidó, la que más me mimó: Fanni. Ella me quería a mí más que a nadie. Fanni sabía que yo la adoraba, pero cuando Victoria se casó y se la llevó con ella nadie se atrevió a oponérsele“ [Постојала је епизода из мог детињства која је снажно обележила нашу везу. Викторија је одузела дадиљу коју сам највише волео, ону која је највише бринула о мени, ону која ме је највише мазила: Фанни. Волела ме је више од било кога другог. Фани је знала да је обожавам, али када се Викторија удала и повела је са собом, нико се није усудио да јој се супротстави]. Такође је изјавила да је почела да мрзи дружење када је Клара умрла.
Године 1908. Окампо је први пут путовала у Европу са својом породицом Касније је у Паризу студирала цртање код Ђорђа де Кирика и Фернана Лежеа. Међу њеним пријатељима био је и италијански писац Итало Калвино. Вративши се у Буенос Ајрес, радила је на сликању са Нором Борхес и Маријом Росом Оливер . Одржала је разне изложбе, самосталне и колективне. Када је Викторија 1931. основала часопис Сур, који је објављивао чланке и текстове многих значајних писаца, филозофа и интелектуалаца 20. века, Окампо је био део оснивачке групе. Међутим, као Борхес и Биој Касарес, она није имала значајну улогу у одлукама о садржају који ће бити објављен, што је био задатак који су обављали Викторија и Хозе Бјанко.Pichon Riviere, Marcelo (August 22, 1999). El tercer hombre. Revista Ñ. Archived from the original on August 21, 2016. Retrieved October 15, 2014.
Године 1934. Окампо је упознала свог будућег мужа, аргентинског писца Адолфа Биоја Касареса. Венчали су се 1940. Однос између њих двоје био је сложен, а Биој је отворено имао љубавнице. Неки аутори су Окампа описали као жртву, али други, као што је Ернесто Монтекин, одбацили су такву карактеризацију.
Окампо и Биој су остали заједно до њене смрти, упркос честим неверама њеног мужа.Dujovne Ortiz, Alicia (February 6, 2005). Adolfo Bioy Casares y Silvina Ocampo, la extraña pareja. La Nación. Године 1954. рођена је Биојева ванбрачна ћерка Марта. Окампо је усвојила Марту и одгајала је као своје дете.Garzón, Raquel (September 14, 2014). La herencia de Bioy: amores secretos y muertes en un juicio de película. Bugle. Марта Биои Окампо умрла је у саобраћајној несрећи убрзо након Окампове смрти. Биоја Касаресов син од друге љубавнице, Фабијана Биоја, касније је добио парницу за право на имања Окампа и Биоја Касареса; Фабијан Биој је умро 2006.
Каријера и књижевна дела мини|Сестре Окампо, око 1908 Окампо је писање кратких прича започела 1936. Она је 1937. објавила своју прву књигу кратких прича Viaje olvidado, а затим три књиге поезије: Enumeración de la patria, Espacios métricos, Los sonetos del jardín. Била је плодан писац, произвела је више од 175 дела фикција током четрдесетогодишњег стваралачког периода.
Пре него што се окренула писању, Окампо је студирала сликарство у Паризу код кубисте Фернана Лежеа и прото-надреалисте Ђорђа де Кирика. Окампо није прекидала своје уметничко усавршавање; радила је илустрације за Борхесову поезију и сликала током целог живота. Борхес је уочио везу између Окамповог сликарства и поезије, пишући да је „попут Розетија и Блејка, Силвина дошла до поезије светлим путевима цртања и сликања, а непосредност и извесност визуелне слике опстају на њеним писаним страницама“.
Необјављена Окампова дела су део колекције Силвине Окампо на Универзитету Нотр Дам.
Окампо је 1962. године, поред осталих књижевних награда, награђена аргентинском националном наградом за поезију.
Пре него што се окренула писању, Окампо је студирала сликарство у Паризу код кубисте Фернана Лежеа и прото-надреалисте Ђорђа де Кирика. Окампо није прекидала своје уметничко усавршавање; радила је илустрације за Борхесову поезију и сликала током целог живота. Борхес је уочио везу између Окамповог сликарства и поезије, пишући да је „попут Розетија и Блејка, Силвина дошла до поезије светлим путевима цртања и сликања, а непосредност и извесност визуелне слике опстају на њеним писаним страницама“.
Необјављена Окампова дела су део колекције Силвине Окампо на Универзитету Нотр Дам.
Окампо је 1962. године, поред осталих књижевних награда, награђена аргентинском националном наградом за поезију.
Окампо је објавила своју прву књигу кратких прича, Viaje olvidado, 1937. године. Већина прича не прелази две странице. Књигу је рецензирала Викторија Окампо у Суру, где је истакла аутобиографске аспекте прича и замерила сестри што је „искривила“ та сећања из детињства.Victoria Ocampo, "Viaje olvidado", Sur n° 7, 1937. Сур је играла темељну улогу у животу Окампове. У овом часопису су се појавиле прве приче, песме и преводи књижевнице.
Године 1948. објавила јеAutobiografía de Irene, приче у којима показује већу течност у писању и појављује се већи утицај Борхеса и Биоја.Podlubne, Judith (2009). "Autobiografía de Irene: El desvío formalista de Silvina Ocampo". Academic Report . Retrieved May 20, 2018 . Упркос томе, књига није имала велики утицај у време свог појављивања. Две године раније написала је крими роман са Биојем Касаресом, Los que aman, odian.
После неколико година објављивања само поезије (Los sonetos del jardín, Poemas de amor desesperado, Los nombres, за коју је добила Националну награду за поезију), вратила се писању прича 1959. године са La furia, са којом је коначно стекла одређено признање. Ла фуриа се често сматра тачком у којој је Окампо достигла пуноћу свог стила.
Окампо је била нешто мање активна у уређивачком присуству 1960-их, пошто је објавила само том кратких прича Las invitadas (1961) и књигу поезије Lo amargo por dulce (1962). Насупрот томе, била је нешто активнија током 1970-их. Током ових година, Окампо је објавио песме Amarillo celeste, Árboles de Buenos Aires, and Canto escolar и серију прича за децу: El cofre volante, El tobogán, El caballo alado, and La naranja maravillosa.
Објављивање њене последње две књиге, Y así sucesivamente (1987) као и Cornelia frente al espejo (1988), поклопило се са њеним почетком Алцхајмерове болести . Болест је постепено смањивала њене способности све док није ослабила током последње три године.Sánchez, Matilde (19 de julio de 2003). "El etcétera de la familia". Revista Ñ. Умрла је у Буенос Ајресу 14. децембра 1993. године у 90. години. Сахрањена је у породичној крипти на гробљу Рецолета.
Томови њених необјављених текстова појавили су се постхумно, укључујући поезију и кратке романе. Године 2006. објављена су четири њена дела. Сав материјал је уредила Судамерикана, која је такође поново издала неке од њених збирки кратких прича. Године 2011. објављена је књига La promesa, роман који је Окампо започела око 1963. и који је, уз дуге прекиде и преписивања, завршио између 1988. и 1989. под притиском њене болести. О издању је бринуо Ернесто Монтекин.
Критички пријем Већим делом њене каријере аргентински критичари нису препознали заслуге Окампових дела. Због њене конекције са Борхесом, њене приче су критиковане да нису „довољно Борхесовске“. Управо је поштовање Борхеса и њене сестре Викторије спречило критичаре да схвате формалну и тематску оригиналност њених прича.Podlubne, Judith (1996). "The readings of Silvina Ocampo " . Bulletin of the Center for the Study of Literary Theory and Criticism (5): Уместо тога, видели су их као неуспех у покушају да се копира стил других писаца. Тек осамдесетих година прошлог века критичари и писци су почели да препознају њен таленат и пишу о њеном наслеђу. Еминентни представници Сура покушали су да спасу њену збирку кратких прича, укључујући Џозефа Бјанка, Силвију Молој и Енрикеа Пецонија.