Марија Тереза Ферари (Буенос Ајрес, 11. октобар 1887 — Буенос Ајрес, 30. октобар 1956) била је аргентинска просветна радница, лекарка и активисткиња за права жена. Била је прва жена универзитетски професор у Латинској Америци и једна од првих жена којој је дозвољено да предаје медицину. Била је пионирски истраживач у области здравља жена, проучавајући употребу терапије зрачењем уместо операције тумора материце и развијајући вагиноскоп који је направио револуцију у здравственој заштити жена у Бразилу. Основала је прво породилиште и гинеколошке службе у војној болници у Буенос Ајресу 1925. године, које је пружило прве услуге инкубације новорођенчади у земљи.
Рођена је у богатој породици чији су преци били укључени у обезбеђивање независности Аргентине од Шпаније, и од ње се није очекивало да ради ван куће. Ипак, Марија Ферари не само да је изабрала каријеру, већ је инсистирала и на учешћу у медицинској професији у којој доминирају мушкарци. Прво је стекла диплому учитеља и постала учитељица у школи; затим је дипломирала медицину 1911. Након што је завршила специјализацију, пријавила се да предаје на универзитетском нивоу, али јој је уместо тога понуђено место професора на акушерској школи. Огорчена, 13 година се борила против предрасуда које су је спречавале да напредује у каријери. Године 1927, Фераријева је победила у својој борби и добила је место професора као заменик. Коначно, 1939. године добила је звање редовног професора.
Марија Ферари је предузела напредне медицинске студије у Европи и Сједињеним Државама, учећи пионирске технике које је донела назад у Аргентину. Студирала је праћење уринарног система на Медицинском факултету у Паризу, стекавши прву диплому икада дату жени. Дизајнирала је вагиноскоп, студирала терапију зрачењем на Институту Кири и урадила царски рез на Универзитету Колумбија. Она је била заслужна за увођење ових иновација у Аргентини и применила их је у породилишту и гинеколошкој јединици коју је основала у Војној болници. Ватрена феминисткиња, основала је Аргентинску федерацију универзитетских жена 1936. и залагала се за признавање грађанских и политичких права жена. Када је влада Аргентине направила конзервативни заокрет касних 1930-их, она је избачена из болнице, а касније, почетком 1950-их, и из наставе. Умрла је 1956. године.
Младост и образовање Марија Тереза Ферари Алварадо је рођена 11. октобра 1887. у Буенос Ајресу, Аргентина, у породици Каталине Алварадо и Давида Ферарија Вајта. Њена породица је била међу оснивачима Аргентине: њен прадеда по оцу, Гиљермо Пио Вајт, обезбедио је новац да помогне Уједињеним провинцијама Рио де ла Плате у победи над Шпанцима, а њен прадеда по мајци Рудесиндо Алварадо је служио у војсци Анда. мини| Медицински факултет Националног универзитета у Буенос Ајресу доделио је Фераријевој диплому медицине 1911. Марија Ферари се уписала у Нормалну школу бр. 1 у Буенос Ајресу, где је добила сертификат о предавачу 1903. За жену њене друштвене класе, плаћени рад је био необичан у то време. Подразумевало се да у случајевима финансијске нужде сиромашне жене могу да чувају децу или подучавају, јер се и једно и друго сматрало добротворним, али се од жена више класе очекивало да буду само супруге и мајке, које управљају својим домаћинствима.Alvarez & Carbonetti (2008), p 139 Игноришући конвенције, започела је каријеру у медицини, али и почела да предаје.Alvarez & Carbonetti (2008), pp. 140–141 Фераријева је предавала у колеџу Вилијам Морис и школи бр. 3 Бернардино Ривадавиа. Студирала је психологију у најсавременијој области познатој као "експериментална психологија" и примењивала је на својим часовима, што је навело власти да покрену истрагу о њеним методама наставе. Дозвољено јој је да настави да предаје, јер су се њене технике мотивисања ученика и подстицања на учење показале ефикасним.Alvarez & Carbonetti (2008), p 142
Године 1904. Марија Ферари је уписала медицинску школу на Националном универзитету у Буенос Ајресу док је наставила да предаје. У историји Аргентине било је још пет жена које су стекле медицинске дипломе, и иако њен упис није био пожељан, није постојао правни преседан који би забранио њен пријем.Alvarez & Carbonetti (2008), p 143 У својој првој години, била је распоређена да ради као асистент Хоакину Ламбиасу у његовом истраживању патологије, које је инспирисало њено даље учешће у медицинским истраживањима. Фераријева је добила диплому медицине 1911. године.
Исте године се удала за другог дипломираног лекара, Николаса М. Гаудина. Након тога, понекад је Фераријева била позната као Марија Тереза Ферари де Гаудино или једноставно Марија Тереза де Гаудино. Године 1918. пар је добио своје једино дете, Маурија Николаса Гаудина.Alvarez & Carbonetti (2008), p 138
Каријера
Борба за универзитетско професорско место Године 1914. Фераријева је почела да ради на акушерској клиници болнице Рамос Мехија у Буенос Ајресу.Alvarez & Carbonetti (2008), p 138 Пријавила се да предаје акушерство на универзитету, али је одбијена. У протоколу Honorable Consejo Directivo од 23. јуна 1915. је наведено: „Упркос својим квалификацијама, из физиолошких и психолошких разлога особе женског пола не испуњавају потребне услове за ангажовање као професори на Факултету (медицине)“. Следеће године јој је било дозвољено да предаје на Акушерској школи, али ово није имало статус и акредитиве као професор на универзитету. Када се 1919. појавило место за алтернативно професорско место, Фераријева се поново пријавила на универзитет, али је наишла на отпор. Чланови Honorable Consejo Directivo-а су одлагали са сазивањем поротника да попуне упражњено место до 1925. године, мењајући доказе, игноришући препоруке и избегавајући одлуку.Alvarez & Carbonetti (2008), p 145 Она је 1926. године послала комитету детаљан преглед својих достигнућа, наводећи да је предавала у средњим школама 20 година и да је 15 година посветила својој области медицине, и да је девет година похађала универзитетске курсеве. Један саветник, др Сперони, пошто је прочитао њене квалификације, послао је поруку декану са молбом да је приме јер је квалификована, показала посвећеност, а школа нема довољно особља. Тек 1927. године поротници су се састали и са тринаест према два гласа одобрили су њену молбу за замену професора.Alvarez & Carbonetti (2008), p 148 Вест о првој жени универзитетској професорки у Латинској Америци доспела је на насловне стране широм земаља шпанског говорног подручја. Новине у Аргентини, Италији и Шпанији објавили су приче о њеном тријумфу.Alvarez & Carbonetti (2008), p 149 мини| Женска болница Колумбија, у Вашингтону, где је Фераријева била помоћни лекар У међувремену, Марија Ферари је наставила студије уместо да чека одлуку. Између 1921. и 1923. посетила је многе европске клинике, укључујући установе у Аустрији, Белгији, Енглеској, Француској, Немачкој и Италији. Била је помоћни лекар на клиници Марија Кири у Паризу, као и у болници Колумбија за жене у Вашингтону.Alvarez & Carbonetti (2008), p 138 Медицински факултет у Паризу доделио јој је прву диплому икада додељену жени за студије праћења уринарног система. Године 1924. дизајнирала је вагиноскоп, који је био много лакши за стерилизацију и који је био прилагодљивији вишеструким спекулама од претходних модела.Alvarez & Carbonetti (2008), pp. 155–156 Уређај је значајно побољшао услуге доступне женама у Бразилу, а проналазак је представљен чланцима у Journal of Gynecology and Obstetrics of Rio de Janeiro. Иновација је освојила Велику награду на Congreso Hispano Lusitano Americano de Ciencias Médicas 1924. одржаном у Севиљи, у Шпанији.Alvarez & Carbonetti (2008), p 156
Марија Ферари је била посебно заинтересована за истраживање алтернатива хирургији, а њене студије о терапији зрачењем на Институту Кири постале су основа за тезу из 1928. на тему „Лечење тумора материце зрачењем“.Alvarez & Carbonetti (2008), p 155 Године 1925. именована је за делегата аргентинске владе на Првом конгресу о заштити деце у Женеви. Једна од главних тема конференције била је обука бабица у порођајној и хигијенској пракси. Када јој је коначно одобрено место професора и када се вратила у Аргентину, 11. августа 1927. одржана је прослава у Џокеј клубу Буенос Ајреса којој је присуствовао министар унутрашњих послова Хосе П. Тамборини; директор болнице Милитар, Алберто Левен; њен ментор истраживања, Хоакин Ламбиас; и многе колеге, чланови породице и пријатељи.Alvarez & Carbonetti (2008), p 150 Фераријева је именована за шефа гинекологије и породилишта у Војној болници у Буенос Аиресу, на којој је дужности била до 1939. године.
Развој у средини каријере Фераријева је 1929. путовала у Мексико, Сједињене Државе и Канаду, студирајући осам месеци и похађајући конференције. У Сједињеним Државама, учествовала је на царском резу на Универзитету Колумбија, поставши прва Аргентинка која је оперисала у Вашингтону. Беба рођена као резултат операције добила је име „Аргентина“.Alvarez & Carbonetti (2008), p 156 Године 1930. служила је као аргентински делегат на VII медицинском конгресу Латинске Америке одржаном у Мексику и председавала је првом генералном седницом. Изложила је три рада; један се односио на туморе материце, а друга два на сифилис. Била је и делегат на 2. конгресу Панамеричког медицинског удружења у Панами. Између 1930. и 1932. вратила се у Сједињене Државе ради додатних студија, које су се фокусирале на колибацилозу, сепсу, породиљску грозницу и истраживање да ли би вакцине могле да се развију како би спречиле развој стања која су резултат порођаја или побачаја.Alvarez & Carbonetti (2008), p 157
Фераријева је 1936. године основала Аргентинску федерацију универзитетских жена како би побољшала друштвени и правни положај жена и, посебно, отворила образовна врата. Ангажовала је професионалне жене, укључујући лекаре, стоматологе и адвокате и организовала научне и културне дискусије и семинаре. Федерација је имала редовне курсеве француског, немачког, физичког васпитања и математике, које је нудила за својих скоро 100 чланова.Alvarez & Carbonetti (2008), p 152 Од интереса су била политичка и грађанска ограничења која су угрожавала каријере ових жена, а званична изјава организације подржала је право гласа као „не пуку политичку тежњу за жене, већ стварно право које се стиче патњом, радом и лишавањем жена...“Alvarez & Carbonetti (2008), p 153 Године 1938, аргентинска организација се придружила Међународној федерацији универзитетских жена, која је послужила као инспирација Марији Ферари.
Војна болница и каснија каријера мини|260x260п| Централна војна болница