Кроз тамно огледало (; у дословном преводу „Као у огледалу”) је шведски психолошко-драмски филм из 1961. године који је написао и режирао Ингмар Бергман, а у којем главне улоге тумаче Харијет Андерсон, Гунар Бјернстранд, Макс фон Сидоу и Ларс Пасгорд. Радња прати шизофреничну младу жену (Андерсон) која одмара на удаљеном острву са својим мужем (Фон Сидоу), оцем романописцем (Бјернстранд) и фрустрираним млађим братом (Пасгорд).
Бергман је структурирао филм као представу у три чина, ослањајући се на сопствена лична искуства и односе. Ово је био први од неколико његових филмова снимљених на острву Форе, северно од Готланда, по препоруци директора фотографије Свена Никвиста. Партитура укључује музику Јохана Себастијана Баха. Теме које филм истражује укључују изједначавање Бога са љубављу, експлоатацију у уметности, психозу и сексуалност.
Филм је добио позитивне критике, посебно за глуму Харијет Андерсон, и освојио је Оскара у категорији за најбољи филм на страном језику. Уследили су Бергманови тематски повезани филмови Зимско светло и Тишина, оба из 1963. године.
Радња Радња филма се одвија у периоду од 24 часа док четири члана породице одлазе на одмор на удаљено острво, убрзо након што је једна од њих, Карин, пуштена из азила у којем је лечена од шизофреније. Каринин муж Мартин, угледни лекар, говори њеном оцу Давиду да је Каринина болест скоро неизлечива. У међувремену, Минус, Каринин 17-годишњи брат, каже Карин да би желео да има прави разговор са својим оцем и да се осећа лишеним очеве наклоности. Давид је романописац који пати од „ауторске блокаде”, који се управо вратио са дугог путовања у иностранство. Он најављује да ће поново отићи за месец дана, иако је претходно обећао да ће остати. Остали за њега изводе представу коју је написао Минус. Давид, иако привидно подржава комад, заправо се осећа увређеним јер се представа може протумачити као напад на његов лик.
Те ноћи, након што је одбила Мартиново удварање, Карин се буди и прати звук сирене за маглу до тавана. Она се онесвести након епизоде у којој чује гласове иза ољуштеног тапета. Након што дође себи, она улази у Давидову собу, претражује његов његов радни сто и проналази његов дневник, у коме види да је њену болест описао као неизлечиву. Она такође открива његову хладнокрвну жељу да у дневнику бележи детаље погоршања њеног здравственог стања.
Следећег јутра, док пецају, Давид и Мартин се суочавају због Карин. Мартин оптужује Давида да жртвује сопствену ћерку зарад уметности, као и да је саможив, хладан, кукавица и неискрен. Давид је неодређен у одговорима, али признаје да је много од онога што Мартин говори истина. Он открива да је недавно покушао да се убије тако што се аутомобилом сурвао са литице, али га је спасао покварени мењач. Објашњава да је након тога схватио колико воли Карин, Минуса и Мартина, што му пружа наду.
У међувремену, Карин поверава Минусу своје епизоде и говори му да чека да се Бог појави иза тапета на тавану. Минус је донекле сексуално фрустриран, а Карин га задиркује, још више након што открије да он скрива порнографски часопис. Касније, на плажи, када Карин види да се спрема олуја, она се преплашена скрива у олупину брода. Минус одлази за њом и они ступају у инцестоидни сексуални однос.
Минус обавештава осталу двојицу о инциденту на броду, након чега Мартин позива хитну помоћ. Карин моли да разговара са оцем насамо. Она му признаје своје неприкладно понашање према Мартину и Минусу, говорећи да јој је глас рекао да се тако понаша, као и да претражи Давидов радни сто. Саопштава Давиду да би волела да остане у болници, јер више не може да лута између две стварности, већ мора да изабере једну. Док се спремају за полазак у болницу, она одлази на таван где Мартин и Давид посматрају њено понашање. Она изјављује да ће Бог сваког тренутка изаћи кроз врата ормара и моли мужа да јој дозволи да ужива у том тренутку. Своју пажњу фиксира на пукотину у зиду из које излази паук. Хеликоптер хитне помоћи прелеће поред прозора правећи велику буку, при чему се врата под подрхтавањем отварају. Карин узбуђено креће ка вратима, али потом уплашено бежи од њих и добија нападе панике.
Карин накратко нестаје, а када се поново појави у потпуном растројству, дају јој седатив за смирење. Када стане на ноге, говори им о Богу: пауку са злим лицем који је покушао да продре у њу. Погледала је Бога у очи, а оне су биле „хладне и мирне”, а када Бог није успео да продре у њу, повукао се назад на зид. „Видела сам Бога”, објављује она.
Карин и Мартин одлазе хеликоптером. Минус говори оцу да се плаши, јер је у тренутку када га је Карин зграбила на броду и сам почео да напушта уобичајену стварност. Пита оца да ли може да преживи на тај начин. Давид му одговара да може, уколико има „нешто за шта ће се држати”. Он преноси Минусу своју сопствену наду: љубав. Отац и син разговорaју о концепту љубави у односу на Бога и проналазе утеху у идеји да њихова сопствена љубав може помоћи да се Карин одржи. Минус је захвалан и задивљен што је коначно водио прави разговор са својим оцем, изустивши: „Тата је разговарао са мном”.
Улоге Харијет Андерсон као Карин Гунар Бјернстранд као Давид Макс фон Сидоу као Мартин Ларс Пасгорд као Минус
Продукција Развој 200px|thumb|Бергманов однос са супругом Каби Ларетеј утицао је на филм, који је посветио њој. Након што је Ингмар Бергман забележио своје идеје за филм у свом дневнику, ослањајући се на своја лична искуства у планирању сусрета и помирења са својим родитељима Карин и Ериком Бергманом, Ингмар је написао сценарио на острву Торе у стокхолмском архипелагу. Замислио га је као драму у три чина, где глумци служе као „панели у огледалу”, приказујући исту ствар из различитих углова. Ово је довело до тога да је фраза из библијске Посланице Коринћанима коришћена као наслов филма: „Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат.”
Бергман је тврдио да је инспирација за лик Карин била жена са којом је живео када је био млађи. Изјавио је да је чула гласове који су јој говорили да ради ствари. Сцена у којој Давид описује свој покушај самоубиства такође је инспирисана Бергмановим покушајем из стварног живота у Швајцарској, пре него што је снимио Осмехе летње ноћи 1955. године. Бергман је објаснио да га је „током припреме филма заинтригирала људска драма око особе која се незаустављиво губи у сопственом свету”. Он је такође назвао свој сценарио „очајничким покушајем да представи једноставну филозофију: Бог је љубав, а љубав је Бог”. Бергман се касније пожалио да у тој поруци нема истине и признао да је оптимистични епилог „лабаво закачен на крај”, због чега се осећао „болесно” када се касније суочио с њим. Додао је да се „дотакао божанског концепта који је стваран, али онда сам по њему размазао дифузни фурнир љубави”.
Кастинг У складу са својом идејом да је филм „камерна представа” по узору на дело Аугуста Стриндберга, Бергман је своју глумачку екипу назвао „гудачким квартетом”. Бергман је послао сценарио Харијет Андерсон, а она га је у почетку одбила, рекавши да би јој улога била превише изазовна. Изјавила је да јој је Бергман одговорио са: „Немој да ме сереш!” Да би се припремила, Андерсонова је контактирала једну медицинску сестру да би разговарала о шизофренији. У то време, Ларс Пасгорд је био глумац почетник.
Снимање thumb|250px|Директор фотографије Свен Никвист и редитељ Ингмар Бергман снимају филм Кроз тамно огледало. Филм је снимљен на острву Форое, по препоруци кинематографа Свена Никвиста. Ово је био први Бергманов филм снимљен на тој локацији, где ће каснији снимити још неколико остварења. Никвист је развио свој стил са филмом, користећи неколико покрета камере. Редитељ и директор фотографије су водили веома озбиљне разговоре у којима су разматрали како треба користити осветљење. Никвист и Бергман су такође планирали да ово буде њихов први заједнички филм у боји, али су били незадовољни изгледом снимака у боји које су тестирали.
Филм се ослања на природне звуке како би пренео тишину у животе ликова, док је музика на виолончелу после сцене инцеста изузетак. У филму су коришћене четири интерпретације Сарабанде из Свите бр. 2 у д-молу за виолончело Јохана Себастијана Баха, а све их је обезбедио дански виолончелиста Ерлинг Блендал Бенгтсон.
Приказивање У Шведској, филм је објавио SF Studios 16. октобра 1961. године. Филм је такође приказан на 12. Берлинском филмском фестивалу током јуна и јула 1962. године. Janus Films је покренуо америчку дистрибуцију филма у Њујорку 13. марта 1962. године, одложивши га док не буду објављени финалисти за Оскара за најбољи филм на страном језику. Дистрибутер је такође промовисао своју кампању за Оскара приказивањем за чланове Академије у Лос Анђелесу пре гласања. The Criterion Collection је 19. августа 2003. објавио филм на DVD форматима, заједно са Бегмановим филмовима Зимско светло и Тишина, уз документарац Ингмар Бергман прави филм. The Criterion Collection је 20. новембра 2018. укључио Blu-ray верзију, заједно са 38 других Бергманових филмова, у колекцију Ingmar Bergman's Cinema.
Пријем Критике thumb|Бројни критичари похвалили су глуму Харијет Андерсон. Филм је у Шведској наишао на позитивне рецензије критичара, који су нарочито похвалили ликове, минималистички сценарио и глуму Харијет Андерсон. Часопис Variety је писао: „Није пријатан филм, одличан је”. Рецензија у часопису Time га је похвалила као „једну од најбољих и свакако најзрелијих креација Ингмара Бергмана”. У новинама The New York Times, критичар Босли Краутер је описао филм као „чврсто конструисан и изразито реалистичан”, а за Харијет Андерсон је написано да „прекрасно изражава опседнуту свест, агонију лудила, која покрећу девојку”. Амерички критичар Брендан Гил назвао је Андерсонову „скоро савршеном”. Британски критичар Том Милн написао је да је, упркос концепту који сугерише „тешкоћу и самомучење”, филм „топао и веома контролисан”, а Андерсонова „бриљантна”. Критичар часописа The New Republic Стенли Кауфман, који је филм назвао „стриндберговском студијом менталних мука”, написао је да су сцене „задивљујуће”, а да је Андерсонова „оштра, опседнута, непредвидива”. Филм је заузео 8. место на листи 10 најбољих филмова године француског филмског часописа Cahiers du Cinéma 1962. године. Године 1996. филм Кроз тамно огледало је уврштен на списак 100 најбољих страних филмова по избору часописа Movieline.
Велики део критика се фокусирао на крај, где ликови изгледају претерано смирени упркос губитку Карин, а Бог је једноставно изједначен са љубављу. Године 2008, Роџер Иберт је додао филм на своју листу великих филмова, импресиониран Никвистовим осветљењем и закључивши: „Запањени смо Бергмановом дубоком забринутошћу да људи виде свет као кроз тамно огледало и да нису у стању да перципирају његово значење”. У свом филмском водичу из 2014. године, Леонард Малтин је филму дао три и по звездице, описавши га као „ћудљиву евокативну причу о лудилу”. Филм има рејтинг од 100% на веб-страници Rotten Tomatoes, на основу 27 рецензија, са пондерисаним просеком од 8,70/10.
Награде и признања Филм је 1962. освојио Оскара за најбољи филм на страном језику, што је била друга додела заредом да је Бергман освојио ову награду, након Девичанског извора годину дана раније. Харијет Андерсон је присуствовала церемонији и прихватила Оскара у Бергманово име. Филм је такође био у конкуренцији за награду Златни медвед на 12. Берлинском филмском фестивалу.
Награда Датум церемоније Категорија Номиновани Исход Оскар 9. април 1962. Најбољи филм на страном језику Ингмар Бергман 8. април 1963. Најбољи оригинални сценарио Награде БАФТА 1963. Најбољи филм Кроз тамно огледало Најбоља страна глумица Харијет Андерсон Награде Националног одбора за рецензију филмова 21. децембар 1962. Најбољи страни филмови Кроз тамно огледало
Теме