Сандра Сиснерос (, Чикаго, Илиноис, 20. децембар 1954) је америчка списатељица. Најпознатија је по свом првом роману The House on Mango Street (Кућа у улици Манго) (1983), и каснијој збирци кратких прича, Woman Hollering Creek and Other Stories (Жена која вреба и друге приче) (1991). Њен рад експериментише са књижевним формама које истражују нове позиције субјекта, што сама Сиснерос приписује одрастању у контексту културне хибридности и економске неједнакости које су јој дале јединствене приче за испричати. Добитница је бројних награда, укључујући стипендију Националне задужбине за уметност, награђена је једном од 25 нових стипендија Форд фондације Уметност промене 2017. године и сматра се кључном фигуром у чикано књижевности.
Сиснеросин рани живот пружио је многа искуства која је касније црпила као списатељица: одрасла је као једина ћерка у породици од шесторице браће, због чега се често осећала изоловано, а стална миграција њене породице између Мексика и Сједињених Држава усадио јој је мисао да се „увек граниче са две земље;... али не припада ниједној култури.“ Сиснеросин рад се бави формирањем Чикано идентитета, истражујући изазове ухваћености између мексичке и англо-америчке културе, суочавање са мизогинистичким ставовима присутним у обе ове културе, и доживљавању сиромаштва. Због своје проницљиве друштвене критике и снажног прозног стила, Сиснерос је постигла признање далеко изван заједница Чикано и Латиноамериканаца, до те мере да је Кућа у улици Манго преведена широм света и предаје се у америчким учионицама као роман за одрастање.
Сиснерос је била на различитим професионалним позицијама, радећи као наставник, саветник, регрутатор на факултетима, песник у школама и администратор уметности, и задржала је снажну посвећеност заједници и књижевним циљевима. Године 1998. основала је Macondo Writers Workshop, која пружа друштвено свесне радионице за писце, а 2000. основала је фондацију Alfredo Cisneros Del Moral, која награђује талентоване писце повезане са Тексасом. Сиснерос тренутно живи у Мексику.
Рани живот и образовање Сиснерос је рођена у Чикагу, Илиноис, 21. децембра 1954. године, у породици мексичког порекла, трећа од седморо деце. Једина преживела ћерка, себе је сматрала "непарним бројем у групи мушкараца". Сиснеросив прадеда је свирао клавир за мексичког председника и био је из богате породице, али је прокоцкао богатство које је наследио. Њен деда по оцу Енрике је био ветеран Мексичке револуције и искористио је новац који је уштедео да њеном оцу, Алфреду Сиснеросу де Моралу, пружи прилику да оде на колеџ. Међутим, након што је пао на испиту, због, како је Сиснерос назвала „незаинтересованости“ за студирање, Алфредо је побегао у Сједињене Државе како би избегао очеву љутњу. Док је лутао јужним Сједињеним Државама са својим братом, Алфредо је посетио Чикаго где је упознао Елвиру Кордеро Ангвијано. Након венчања, пар се настанио у једном од најсиромашнијих квартова Чикага. Сиснеросин биограф Робин Ганц пише да она признаје да породично име њене мајке потиче из веома скромног порекла, да вуче корене из Гванахуата у Мексику, док је име њеног оца било много више „за дивљење“.
Запосливши се као тапетар да би издржавао своју породицу, Сиснеросин отац је започео „компулзивну кружну миграцију између Чикага и Мексико Ситија која је постала доминантни образац Сиснеросиног детињства“. Њихова породица се стално селила између две земље, што је захтевало да пронађу нова места за живот, као и школе за децу. На крају је нестабилност довела до тога да се шесторица Сиснеросине браће упаре по двоје, остављајући њу да дефинише себе као изоловану. Њено осећање искључености из породице погоршао је њен отац, који је говорио о свом „seis hijos y una hija“ („шест синова и једна ћерка“), а не о свом „siete hijos“ („седморо деце“). Ганц напомиње да је Сиснеросина усамљеност у детињству била кључна у обликовању њене касније страсти за писањем. Сиснеросин снажан женски утицај била је њена мајка, Елвира, која је била прождрљива читачица и просветљенија и друштвено свеснија од свог оца. Према Ганцу, иако је Елвира била превише зависна од свог мужа и превише ограничена у својим могућностима да испуни сопствени потенцијал, она је осигурала да њена ћерка не пати од истих недостатака као она.
Сиснерос је 1976. године добила диплому дипломираних уметности на Универзитету Лојола у Чикагу, а 1978. је стекла звање магистра ликовних уметности на Радионици писаца у Ајови на Универзитету у Ајови. У Лојоли је имала аферу са професором којег назива „тајним животом [од] док сам била млађа до Ајове који ме је мучио и о којем сам писала у својој поезији. Она описује насилну везу као „веома штетну за мене“ и „зашто се моје писање увек бави сексуалношћу и злом“.
Док је похађала Радионицу, Сиснерос је открила како јој посебан друштвени положај који је заузимала даје писању јединствен потенцијал, присећајући се „Није било као да нисам знала ко сам. Знала сам да сам Мексиканка. Али нисам мислила да то има икакве везе са разлогом зашто сам осећала толику неравнотежу у свом животу, док је то имало све везе са тим! Моја раса, мој пол и моја класа! И није имало смисла до тог тренутка, седећи у тог семинара. Тада сам одлучила да пишем о нечему о чему моји другови не могу да пишу." Она се прилагодила америчким књижевним канонима и усвојила стил писања који је намерно био супротан стилу њених другова из разреда, схватајући да је њено сопствено културно окружење, уместо да се стиди, извор инспирације. Од тада ће писати о својим „комшијама, људима [коју] је видела, сиромаштву кроз које су жене прошле“.
мини| Сиснерос 2017. године
Сиснерос каже о овом тренутку:Тако је за мене почело тамо, и тада сам намерно почела да пишем о свим стварима у мојој култури које су се разликовале од њих – песмама које су ови градски гласови – први део Wicked Wicked ways – и причама у House on Mango Street. Мислим да је иронично да сам у тренутку када сам практично напуштала институцију учења почела да схватам на који начин су ме институције изневериле.Ослањајући се на мексичку и југозападну популарну културу и разговоре на градским улицама, Сиснерос је писала како би пренела животе људи са којима се идентификовала. Књижевни критичар Жаклин Дојл описала је Сиснеросину страст да чује личне приче које људи причају и њену посвећеност изражавању гласова маргинализованих људи кроз свој рад, као што су „хиљаде тихих жена“ чије су борбе приказане у Кући у улици Манго.
Пет година након што је добила МФА, вратила се на Универзитет Лојола у Чикагу, где је претходно дипломирала енглески језик, да ради као административни асистент. Пре овог посла радила је у Pilsen и Little Village, претежно мексичким насељима, у Чикагу, и предавала онима који су напустили средњу школу у Латино омладинској средњој школи.
Каснији живот и каријера
Подучавање Поред тога што је била писац и песник, Сиснерос је објављивала различите академске и наставне функције. Године 1978, након што је завршила диплому МФА, предавала је бившим ученицима који су напустили средњу школу у Латино омладинској средњој школи у Чикагу. Публикација The House on Mango Street 1984. године обезбедила јој је низ радних места за писце на универзитетима у Сједињеним Државама, предавајући креативно писање на институцијама као што су Универзитет у Калифорнији, Беркли и Универзитет у Мичигену. Касније је била резиденцијални писац на Универзитету Госпе од језера у Сан Антонију, Тексас. Сиснерос је такође радила као регрутер на колеџу и администратор уметности.
Породица Сиснерос тренутно живи у Сан Мигел де Аљендеу, граду у централном Мексику, али годинама је живела и писала у Сан Антонију у Тексасу, у својој кратко контроверзној Rimer, Sara (July 13, 1998). "San Antonio Journal; Novelist's Purple Palette Is Not to Everyone's Taste". The New York Times. „мексичко-ружичастој” кући са „многим створењима малих и великих”. Када је 1990. Пилар Е. Родригез Аранда питала Сиснерос у интервјуу за Americas Review зашто се никада није удала или основала породицу, Сиснерос је одговорила: Никада нисам видела брак који је тако срећан као што када живиш сам. Моје писање је моје дете и не желим да било шта стане између нас. На другом месту је елаборирала да ужива да живи сама јер јој то даје времена за размишљање и писање.
Процес писања Сиснеросино писање често је под утицајем њених личних искустава и запажања многих људи у њеној заједници. Једном се поверила другим писцима на конференцији у Санта Феу да записује „исечке дијалога или монолога — записе разговора које чује где год да оде“. Ови исечци се затим мешају и упарују да би се створиле њене приче. Имена за њене ликове често потичу из телефонског именика Сан Антонија; "прелистава листе за презиме, а затим понавља процес за име." Мешањем и спајањем она је уверена да не присваја ничије право име или праву причу, али су у исто време њене верзије ликова и прича уверљиве.
Сиснерос се једном нашла толико уроњена у ликове своје књиге Woman Hollering Creek да су почели да се инфилтрирају у њену подсвест. Једном док је писала причу "Eyes of Zapata" („Очи Запате“), пробудила се „усред ноћи, на тренутак убеђена да је она Инес, млада невеста мексичког револуционара. Њен разговор из снова са Запатом тада је постао лик дијалога у њеној причи“.
Њена бикултуралност и двојезичност су такође веома важни аспекти њеног писања. Сиснерос је цитирао Робин Ганц како је рекла да је захвална што има „двоструко више речи које може изабрати између... два начина гледања на свет“, а Ганц је њен „широки спектар искуства“ назвала „двоструко- оштри мач“. Сиснеросина способност да говори два језика и да пише о своје две културе даје јој јединствену позицију одакле је у стању да исприча не само своју причу, већ и приче оних око себе.
Наслеђе заједнице Сиснерос је била кључна у изградњи снажне заједнице у Сан Антонију међу другим уметницима и писцима кроз свој рад са Фондацијом Макондо и Фондацијом Алфредо Сиснерос дел Морал. Фондација Макондо, која је добила име по граду у књизи Сто година самоће Габријела Гарсије Маркеса, „ради са посвећеним и саосећајним писцима који свој рад и таленте виде као део већег задатка изградње заједнице и ненасилног друштвена промена." Званично основана 2006. године, фондација је почела 1998. године као мала радионица која се одвијала у Сиснеросиној кухињи. Радионица писаца Макондо, која је од тада постала годишњи догађај, окупља писце „који раде на географским, културним, економским, друштвеним и духовним границама“ и порасла је са 15 учесника на преко 120 учесника у првих 9 година. Тренутно ради на Универзитету Госпе од Језера у Сан Антонију, Фондација Макондо додељује награде као што је Gloria E. Anzaldúa Milagro Award у част сећања на Глорију Е. Анзалдуу, колегу писца из Чикане која је умрла 2004. године, пружајући чикано писцима подршку када им је потребно неко време да излече своје „тело, срце или дух“ и награду Елвира Кордеро Сиснерос која је створена у знак сећања на мајку Сандре Сиснерос. Макондо нуди услуге писцима чланицама као што су здравствено осигурање и могућност учешћа у Casa Azul Residency Програму. Резиденцијални програм пружа писцима намештену собу и канцеларију у Casa Azul, плавој кући преко пута улице у којој живи Сиснерос у Сан Антонију, која је уједно и седиште Макондо фондације. У креирању овог програма, Сиснерос је „замислила Плаву кућу као простор где би се члан фондације могао повући од ометања свакодневног живота и имати сопствену собу за процес емоционалне, интелектуалне и духовне интроспекције.
Сиснерос је основала Фондацију Алфредо Сиснерос дел Морал 1999. године. Названа у знак сећања на њеног оца, фондација је „доделила преко 75.500 долара писцима рођеним у Тексасу, који пишу о Тексасу или живе у Тексасу од 2007. године“. Његова намера је да ода сећање на Сиснеросиног оца тако што ће приказати писце који су поносни на свој занат као што је Алфредо био на свој тапетарски занат.
Сиснерос је заједно са Брајсом Милиганом основала Годишњи сајам малих књига у Тексасу, претечу Међуамеричког сајма књига.