Ралу Караца-Аргиропулос (; , Карађа, обично , "Lady Ralu"; ; Истанбул, 1799. годинеТонберг, 16. април 1870) је била фанариотска грчка глумица, позоришни редитељ и драматург, такође запажена као учесник у грчком рату за независност. Била је друга ћерка Јована Караца, кнеза Влашке (владао 1812–1818), а тиме и истакнутог члана породице Караца. Она је такође била супруга Јовановог поузданог дворјана Георгија Аргиропулоса, који је такође постао њен титулар супруг, Великог банства Олтеније 1812–1813. Још као млада била је арбитар моде и промотер вестернизације, као и, наводно, серијска заводница. Године 1816. или 1818. Ралу је убедила свог оца да финансира њене уметничке пројекте и основала је прво дворско позориште у Cișmeaua Roșie у Букурешту. Овај пројекат, који је такође укључивао личности као што су Костаке Аристија и Јордаче Слатинеану, учинио ју је учесником модерног грчког просветитељства, и наводно првим режисером на грчком језику. Њена кључна улога у модерном грчком и румунском позоришту је широко призната, сукобљавајући се са контроверзнијим аспектима њене младости—укључујући одобравање корупције њеног оца и сопствених дела деспотизма, као што је забрана беле боје.
Поданицу Отоманског царства Ралу је освојио грчки национализам, до те мере да је заговарала независност од отоманске власти. Њена активност у позоришту одражавала је њену симпатију за тајно удружење Хетерију. Њено и очево подржавање хетериста нагло је окончано крајем 1818. године, када је претња османске реакције приморала Караце да напусте Влашку. Живели су у иностранству, у Швајцарској у доба рестаурације, а касније у Великом војводству Тоскана. Док је била у егзилу, Ралу се повезала са филохеленима (укључујући Мери Шели) и подржавала прву републику Грчку. Од 1830. године, она и друге Караце су боравиле у новопроглашеној грчкој држави, а потом у њеној наследној краљевини Грчкој, где је принц Јован умро 1844. За Влахе, она је остала одсутна власница земље, у несугласици са својим закупцима, укључујући и све грађане Плоештија.
Водећи културне клубове заједно са својом сестром Роксани Суцос и њеном пријатељицом Аристиом, принцеза Караца је радила грчке преводе Мадам де Ламбер и Џона Гилиса. Она је пратила свог мужа у Краљевину Саксонија, где је умрла у 70. или 71. години. Као књижевни лик, помиње се у делима Панајотиса Сукоса и Николе Филимона. Румунска књижевност је наставила да се фокусира на њен живот као феминистичке претходнице или генерално егзотичне личности, а њену личност истражују у романима Румуни Букура Думбрава, Матеју Карађиале и Петру Манолиу. Епизоде њене биографије такође су фикционализоване 1970-их са дечјом представом Александра Митруа и два филма Динуа Кочеа.
Биографија
Младост и букурештанска принцеза Ралу је рођена 1799. године у Истанбулу, главном граду Отоманског царства, као друга од три ћерке из Јовановог брака са Елени Карацом; она је била из фанариотске банкарске породице, Сканави.Bucur, p. 202; Gane, pp. 247, 284; Popa, p. 32 Историчар Николае Јорга сматра да су Караце далеког „азијског порекла“ и прати лозу Сканави до Хиоса.Iorga (1913), pp. 190–191 Прво дете пара била је ћерка Роксани или Роксандра, рођена 1783. године, која се удала за Михаела Сукоса 1812.N. L. Korsakova, V. V. Noskov, "Список дипломатического корпуса в С. Петербурге. 21 января 1837", in Vremennik Pushkinskoy Komissii, Vol. 33, 2019, pp. 53–54 док се најмлађа, Смарагда, удала за Спиридона Деметриоса Маврогениса; њена два брата били су Георгиос и Константинос (потоњи је рођен „око 1799”).Rizo-Rangabé, pp. 40–41, 82–84, 132–133. See also Gane, pp. 284, 297, 341 Преко свог оца, Ралу је била праунука Јована II Маврокордатоса, који је служио као фанариотски принц Молдавије 1740-их.Rizo-Rangabé, pp. 39, 73, 74. See also Karadja & Soutsos, p. 237 Ова лоза је такође учинила да постане веома далеки потомак молдавског владара из 15. века, Стефана Молдавског.Karadja & Soutsos, p. 237 Отприлике у време Ралуиног рођења, Јован Караца се појавио као поуздани дипломата Високе Порте, посећујући Влашку да преговара о нагодби са Хабзбуршком монархијом, чиме је окончан претходни рат, и путујући чак до Пруске краљевине.Nicolae Iorga, Acte și fragmente cu privire la istoria românilor, adunate din depozitele de manuscrise ale Apusului. Volumul 2: Extracte din corespondența ambasadorilor prusieni la Constantinopol și Petersburg cu privire la Țerile Romîne, pp. 308, 336. Bucharest: Imprimeria Statului, 1896 Ралу је стекла класично образовање, посебно упућена у музику и грчку књижевност.Gane, p. 292 Према историчару књижевности Јоан-Николае Попи, знала је да говори грчки, француски, немачки и отомански турски;Popa, p. 32 Леди Морган Сиднеј, која је упознала Ралу у марту 1819, напротив извештава да су она и њене сестре само савладале грчки.Sydney, Lady Morgan, An Odd Volume, Extracted from an Autobiography, p. 321. London: Richard Bentley, 1859
Караца је први пут служио као Велики Драгоман између 19. октобра и 18. новембра 1808. године, баш када је султан Махмуд II консолидовао власт,Karadja & Soutsos, pp. 237–238 враћајући се на другу (и краткотрајну) дужност 1812.Rizo-Rangabé, p. 40 Махмуд га је коначно поставио на влашки престо у августу 1812.Popa, p. 31; Rizo-Rangabé, p. 40 Нови принц се понашао деспотски у примени правде, а понекад је укључивао и своју ћерку у поступак, стављајући је изнад домаћег бојарства. У фебруару 1813, Француз Огист де Лагард је приметио да је Караца „сломио млат на дворском бојару — једнооком човеку који је био оптужен да је увредио принцезу Ралу“.Bucur, p. 164. See also Gane, p. 295 Млада принцеза се удала за Георгија Аргиропулоса, који је служио њеном оцу у разним дворским канцеларијама. Био је државни кајмакам (регент), између Карацине инвеституре 27. августа 1812.Popa, p. 31. See also Rizo-Rangabé, p. 40, which has "29 August" и 22. октобра, датума његовог стварног успона на власт.Arnold Winckler, "Inceputul domniei lui Vodă Caragea. După actele Archivelor Statului din Viena", in Revista Istorică, Vol. X, Issues 1–3, January–March 1924, p. 3
Према историчару Полу Черновођану, до маја 1813. Ралу и Георгије су живели у Крајови, а Аргиропулос је служио као Велики бан Олтеније. Ова идентификација је заснована на дневнику који је водио британски хирург Вилијам Витман, који је посетио град и упознао његовог „грчког шефа”, као и његову „веома лепу” и оскудно одевену супругу.Cernovodeanu, pp. 667, 672 Витман описује Бана (или кајмакама) као културног полиглоту, напомињући да је вршио археолошка ископавања око Каракала.Cernovodeanu, p. 667 Званични влашки записи за децембар 1812. имају Аргиропулоуса као „бившег Великог бана“ (bivvel ban) и Думитрахе Раковича као титуларног кајмакама Олтеније.Filitti, pp. 209, 216 Дана 13. јануара 1813, Аргиропулос је ставио свој печат Кајмакама, који је садржао симболе свих олтенских округа, на једну од својих резолуција.Constantin Moisil, "Studii de sigilografie românească", in Revista Arhivelor, Issue 4, 1927, p. 148 Наследник, Раду Голеску који није био Грк, преузео је власт тек у јуну те године.Filitti, p. 216
Историчар позоришта Јоан Масоф извештава о гласинама о континуираном сексуалном промискуитету Ралу и напомиње да је родила неколико беба које је потом оставила испред букурештанских цркава, уз одобрење своје породице.Ioan Massoff, "Domnița Ralu dela 'Cișmeaua Roșie', prima snoabă a Bucureștilor", in Rampa, 25 December 1937, p. 6 У писму из 1822. године, пруски дипломата Лудвиг Кројчели фон Швертберг наводи да је принц Караца „имао дете од сопствене ћерке, које је још увек живо“ (de sa propre fille eut un enfant, qui vit encore); Јорга ту тврдњу види као клевету, која вероватно указује на Ралу.Nicolae Iorga, Documente privitóre la Istoria Românilor, culese de Eudoxiu de Hurmuzaki. Volumul X: 1763—1844, p. 134. Bucharest: I. V. Socecŭ, 1897 Познато је да је Ралу прикрила систем корупције свог оца, када је у фебруару 1815. купила село Концешти од лојалисте Караце, Јоана Хаги Москуа, у замену за 115 хиљада талира, да би га у августу продала за много мању суму.Vintilă-Ghițulescu, p. 83 Принцеза је имала своју пратњу, међу којима је била и бојарица Султана Галашеску. Према популарној легенди (делимично потврђеној од стране научника М. Шопена и Абдолонима Убицинија)Chopin & Ubicini, p. 116 Султана је искористила свој утицај на двору да спасе хајдука Јанкуа Ђијануа од смртне казне, коју је већ изрекао принц Јован, тако што је пристала да се уда за њега.Ioan Scurtu, "Un roman haiducesc", in Sămănătorul, Vol. VII, Issue 30, July 1908, p. 703 мини|289x289п| Печат који је користио Георгије Аргиропулос током свог мандата као Велики бан Олтеније (1813) Принцеза је такође била лично укључена у рад вестернизације који је њен отац почео да толерише. Одобравала је локалне Прусе, који су њу и друге на двору упознали са својим пивом и који су летели балоном на врући ваздух из Деалул Спирија у јуну 1818.Ioan Vasile Buiu, "1873: primele ascensiuni aerostatice, cu om la bord, în București", in București. Materiale de Istorie și Muzeografie, Vol. XX, 2006, pp. 128–129 За разлику од извештаја који датирају њен први допринос позоришту 1812. године (или чак и раније),Tsigkou-Giannakopoulou, p. 218 хеленисткиња Ариадна Камариано-Киоран тврди да је принцеза Караца тек започела свој пројекат 1817. године, на скроман начин — импровизацијом представа у својим приватним одајама, за публику од неколико бојара.Camariano-Cioran, p. 1579. See also Bucur, p. 17 Према научнику Валтеру Пухнеру, извештаји се заправо односе на Ралуин рад са „грчком аматерском позорницом на „Аутентичној академији““Puchner, pp. 284–285 (Кнежевска академија у Букурешту, чији је повереник био њен супруг Бан).Radu Economu, "1818, București: în Divanul țării. Pledoarie pentru învățămîntul românesc", in Magazin Istoric, February 1986, p. 14 Та група је почела да поставља адаптације Хомера током 1816, а принцеза је преузела дужност режисера у пролеће-јесен 1817. Организовала је нову трупу, у којој је био Косташ Аристија; прешла је на нову сцену у кнежевском комплексу и имала је репертоар који се састојао од адаптација Еурипида, Лонгоа, Софокла, као и Виторија Алфиерија и Волтера.Gane, pp. 294–295; Puchner, pp. 284–285
Cișmeaua Roșie Масоф претпоставља да је Ралу била подстакнута развојем француског позоришта, а посебно Комеди франсез; можда је била упозната и са статусом позоришног живота у Аустријском царству, кроз пријатељске контакте са Фридрихом фон Генцом (лични секретар аустријског канцелара Клеменса фон Метерниха). Изгледа да је принц Јован дао лично охрабрење, јер је био присутан најмање једној представи у којој је наступила његова ћерка, „прерушена у трагичну музу“.Eugen Lovinescu, "Cronica dramatică. Sub peristilul Teatrului Național", in Convorbiri Literare, Vol. XLVI, Issue 9, September 1912, p. 1076 Историчар Јанис Сидерис је сматра првом редитељком у историји модерног грчког позоришта; такође је директно допринела грчком преводу драма.Tsigkou-Giannakopoulou, pp. 217–218 Према различитим извештајима, Ралу је такође организовала музичке забаве, које су укључивале оно што је можда било прво извођење Лудвига ван Бетовена у Влашкој (свирано на једином клавиру у Букурешту). Извештај, приказан у нејасним изворима, може се читати као индикација да је Ралу сама свирала Клавирску сонату бр. 23. Ово доводи у сумњу научник Џорџ Д. Флореску, који тврди да Ралу, иако је била „добар музичар”, не би била способна за тако велики подвиг. Претпоставља да је извођач био њен страни гост, чије име је остало незабележено.Florescu, p. 380