Роза Бонер (рођена Мари-Розали Бонер; Бордо, 16. март 1822 — Томери, 25. мај 1899) била је француска уметница позната као сликарка животиња (аnimalière). Радила је и скулптуре у реалистичком стилу. Њене слике укључују Орање у Нивернеу, прво изложену на Париском салону 1848, а сада у Музеју Орсе у Паризу и Сајам коња (на француском: Le marché aux chevaux),Rosa Bonheur, The Horse Fair, Metropolitan Museum of Art која је била изложена на Салону 1853. и сада се налази у Метрополитен музеју уметности у Њујорку.
Тврдило се да је Бонер била отворено лезбијка, јер је са својом партнерком Натали Микас живела преко 40 година до Наталине смрти, након чега је живела са америчком сликарком Аном Елизабет Клумпке. Међутим, ништа не подржава ову тврдњу.
Рани развој и уметничка обука Бонерова је рођена 16. марта 1822. у Бордоу, Жиронда, као најстарије дете у породици уметника.Kuiper, Kathleen. "Rosa Bonheur", Encyclopædia Britannica Online, Retrieved 23 May 2015. Њена мајка је била Софи Бонер (рођена Маркиз), учитељица клавира; умрла је када је Роза имала једанаест година. Њен отац је био Оскар-Рејмонд Бонер, сликар пејзажа и портрета који је подстицао уметничке таленте своје ћерке. Иако јеврејског порекла, породица Бонер се придржавала Сен Симонијанства, хришћанске социјалистичке секте која је промовисала образовање жена поред мушкараца. Браћа и сестре Бонерове су били сликари животиња Огист Бонер и Жилијет Бонер, као и вајар животиња Исидор Жил Бонер. Френсис Галтон је користио Бонерове као пример истоименог „Наследног генија“ у свом есеју из 1869. године.. Second edition... Original 1869.
Бонерова се преселила у Париз 1828. са шест година са својом мајком, браћом и сестрама, након што је њен отац отишао пре њих да тамо нађе пребивалиште и приход. По породичним причама, она је била непослушно дете и било јој је тешко да научи да чита, иако је сатима скицирала оловком на папиру пре него што је научила да говори.. E.P. Dutton, Inc., New York, 1973 Мајка ју је научила да чита и пише тражећи од ње да изабере и нацрта различиту животињу за свако слово абецеде.. (It must be said that, as a reference source this book is itself riddled with inaccuracies and mis-attributions but it accords with the consensus account on this matter.) Своју љубав према цртању животиња уметница је приписала овим лекцијама читања са својом мајком.
У школи је често ометала часове, и више пута је избачена.Theodore Stanton, Reminiscences of Rosa Bonheur (New York: D. Appleton and company, 1910), Theodore Stanton, Reminiscences of Rosa Bonheur (London: Andrew Melrose, 1910). После неуспешног шегртовања код кројачице са дванаест година, њен отац ју је школовао за сликара. Отац јој је дозволио да се бави сликањем животиња доводећи живе животиње у породични студио ради учења. лево|мини| Сајам коња (1852–1855; Метрополитен музеј уметности) Пратећи традиционалну уметничку школу из тог периода, Бонерова је започела своју обуку копирањем слика из књига за цртање и скицирањем гипсаних модела. Како је њена обука напредовала, проучавала је припитомљене животиње, укључујући коње, овце, краве, козе, зечеве и друге животиње на пашњацима око Париза, отвореним пољима Вилијера близу Левалоа-Переа и још увек дивље Булоњске шуме. Са четрнаест година почела је да копира слике у Лувру. Међу њеним омиљеним сликарима били су Никола Пусен и Петер Паул Рубенс, мада је копирала и слике Паулуса Потера, Франса Пурбуса Млађег, Луја Леополда Роберта, Салватореа Розе и Карела Дижардина.
Студирала је животињску анатомију и остеологију у кланицама у Паризу и сецирала животиње на École nationale vétérinaire d'Alfort (Националној ветеринарској школи Алфорт, Националном ветеринарском институту у Паризу. by Jen Longshaw Тамо је припремила детаљне студије које је касније користила као референце за своје слике и скулптуре. Током овог периода, спријатељила се са компаративним анатомима и зоолозима оцем и сином, Етјеном Жофроа Сент Илером и Исидором Жофроа Сент Илером.. (New York: Viking, 1981, 206pp.
Рани успех мини| Орање у Нивернеу, Музеј Орсе Комисија француске владе довела је до првог великог успеха Бонерове, Орање у Нивернеу, изложеног 1849. године, а сада у Музеју Орсе у Паризу. Њено најпознатије дело, монументални Сајам коња, димензија 2,4 x 4,9 м, завршено је 1855. године., sketch for the London version; the sketch for the New York version is in the Ludwig Nissen Foundation, see: C. Steckner, in: Bilder aus der Neuen und Alten Welt. Die Sammlung des Diamantenhändlers Ludwig Nissen, 1993, p. 142 and Она приказује пијацу коња која се одржава у Паризу, на boulevard de l'Hôpital са дрворедом, у близини болнице, која је видљива у позадини слике. У Националној галерији у Лондону постоји смањена верзија.The Horse Fair, National Gallery Овај рад је довео до међународне славе и признања; те исте године отпутовала је у Шкотску и упознала краљицу Викторију, која се дивила њеном раду. У Шкотској је завршила скице за каснија дела укључујући The Highland Shepherd, завршену 1859, и Highland Raid, завршену 1860. Ова дела су осликавала начин живота у шкотским висоравнима који је нестао век раније.
Бонерова је изложила своје радове у Палати лепих уметности и Женској згради на Светској колумбијској изложби 1893. у Чикагу, у Илиноису. Године 1889. и 1890. развила је пријатељство са америчким вајаром Сајрусом Далином који је студирао у Паризу. Заједно су скицирали животиње и глумачку екипу у емисији Дивљи запад Буфало Била Кодија. Године 1890. Бонерова је насликала Кодија на коњу. Далиново дело из овог периода „Сигнал мира“ такође ће бити приказано у Чикагу 1893. и представљаће први велики корак у његовој каријери.
Иако је била популарнија у Енглеској него у својој родној Француској, одликована је француском Легијом части од стране царице Евгеније 1865. године, а унапређена је у официра Реда 1894. Била је прва уметница којој је додељена ова награда.
Патронат и тржиште за њен рад лево|мини| Едуар Луј Дубуфе, Портрет Розе Бонер 1857. Симбол њеног рада као Animalière, бика је насликала сама Бонерова. Бонерову је представљао трговац уметнинама Ернест Гамбарт (1814–1902). Године 1855. довео је Бонерову у Уједињено Краљевство и откупио је права на репродукцију њеног дела. Многе гравуре њених дела направљене су од репродукција Чарлса Џорџа Луиса (1808–1880), једног од најбољих гравера тог времена.
Године 1859. њен успех јој је омогућио да се пресели у Замак де Би код Фонтенблоа, недалеко од Париза, где је живела до краја живота. Кућа је сада музеј посвећен њој.
Лични живот и наслеђе Жене су се често само нерадо образовале као уметнице у време Бонерове, а поставши тако успешна уметница помогла је да се отворе врата уметницама које су је пратиле.
Бонерова је била позната по томе што је носила мушку одећу;. свој избор панталона је приписала њиховој практичности за рад са животињама.
Живела је са својом првом партнерком, Натали Микас, више од 40 година до Наталине смрти, а касније је започела везу са америчком сликарком Аном Елизабет Клумпке. У време када је већина француских званичника сматрала лезбејство животињским и поремећеним, Бонерова је отворено говорила о свом личном животу. мини|Портрет Бонерове, Ана Елизабет Клумпке У свету где је родно изражавање било под надзором, Бонерова је прекршила границе одлучивши да носи панталоне, кошуље и кравате, иако не на својим сликаним портретима или позираним фотографијама. Није то урадила зато што је желела да буде мушкарац, иако је повремено говорила о себи у својој породици као унуку или брату; него се поистовећивала са моћи и слободом резервисаним за мушкарце. Такође је емитовала њену сексуалност у време када се лезбејски стереотип састојао од жена које су скратиле косу, носиле панталоне и пушиле. Роза Бонер је радила све те три ствари. Никада није експлицитно рекла да је лезбејка, али њен начин живота и начин на који је говорила о својим партнеркама то сугеришу.
Женама у Француској је до 2013. године технички забрањено да носе панталоне „Уредбом о кросдресингу жена“ која је примењена 17. новембра 1800. године. Барем до Другог светског рата ово је углавном игнорисано, али у време Бонерове је и даље био проблем. Године 1852, Бонерова је морала да тражи дозволу од полиције да носи панталоне, јер је то била њена омиљена одећа за одлазак на пијаце оваца и говеда да проучава животиње које је сликала. мини|Одбијање телади, 1879. Бонерова је, иако је уживала у активностима које су обично резервисане за мушкарце (као што су лов и пушење), на своју женственост гледала као на нешто далеко супериорније од свега што мушкарац може да понуди или доживи. На мушкарце је гледала као на глупе и споменула је да су једини мушкарци за које је имала времена или пажње били бикови које је сликала. мини|Роза Бонер у свом атељеу, уље на платну, Жорж Акил‑Фулд, 1893. Пошто је одлучила да никада не постане додатак мушкарцу у погледу сликања, одлучила је да ће бити сама себи шефица и да ће се уместо тога ослонити на себе и своје партнерке. Њене партнерке су се фокусирале на кућни живот, док је она преузела улогу хранитељице концентришући се на своје сликарство. Бонерово наслеђе утрло је пут другим лезбејским уметницима који нису фаворизовали живот који им је друштво поставило.
Бонерова је умрла 25. маја 1899. у 77. години у Томерију (Би), Француска. Сахрањена је заједно са Натали Микас (1824 – 24. јун 1889), њеном доживотном сапутницом, на гробљу Пер Лашез у Паризу. Клумпке је била једини њен наследник након њене смрти,"The late Rosa Bonheur's relatives have been defeated in their contest over the great painter's will. It will be remembered that Miss Klumpke, the artist, was the legatee, and the courts have decided largely in her favor, all of the property, except the paintings, being awarded her, while the proceeds of the paintings, which are to be sold at auction, are to be equally divided between Miss Klumpke and the relatives." "Foreign Notes," а касније се придружила Микасовој и Бонеровој на истом гробљу након њене смрти. Њихов колективни надгробни споменик гласи: „Пријатељство је божанска наклоност“. Многе њене слике, које раније нису биле јавно приказане, продате су на аукцији у Паризу 1900. године.Galerie Georges Petit. 1er. Tome, Catalogue des tableaux par Rosa Bonheur, May 30-June 2, 1900. 2eme Tome, Aquarelles, dessins, gravures par Rosa Bonheur, June 5-8, 1900.
Заједно са другим сликарима реалистима 19. века, током већег дела 20. века Бонерова је изашла из моде, а 1978. један критичар је описао Орање у Нивернеу као „потпуно заборављено и ретко извлачено из заборава“; међутим, исте године била је део серије слика које је француска влада послала у Кину на изложбу под називом „Француски пејзаж и сељак, 1820–1905“. Од тада је њена репутација донекле оживела.
Есеј историчарке уметности Линде Нохлин из 1971. Зашто није било великих жена уметница?, који се сматра пионирским есејем за феминистичку историју уметности и феминистичку теорију уметности, садржи одељак о и под називом „Роза Бонер“. мини|Шпански гоничи мазги прелазе Пиринеје, 1875. Једно од дела Бонерове, Монарси шуме, продато је на аукцији 2008. за нешто више од 200.000 долара. мини|Студио и музеј Роза Бонер, Томери, Француска Гугл је 16. марта 2022. одао почаст Бонеровој дудл логотипом како би обележио двестогодишњицу њеног рођења. Дудл је стигао у пет земаља: Сједињене Државе, Ирску, Француску, Исланд и Индију.
Биографска дела
Прва биографија Бонерове објављена је током њеног живота: памфлет који је написао Ежен де Миркур, Les Contemporains: Rosa Bonheur, који се појавио одмах након њеног успеха у Салону са Сајмом коња 1856.Eugène de Mirecourt, Les Contemporains: Rosa Bonheur (Paris: Gustave Havard, 15 Rue Guénégaud, 1856) 20.