мини|upright=1.66|десно|Црква Светог Ђорђа, једна од цркава исклесаних у стијенама у Лалибели.

Историја Етиопије у средњем вијеку отприлике обухвата период од опадања Краљевине Аксум у 7. вијеку до периода Гондара који почиње у 17. вијеку. Аксум је био моћна империја током касне антике, а појавио се у периплусу Еритрејског мора и помињао га је ирански пророк Мани као једно од „четири велике краљевине на земљи”, заједно са Персијом, Римом и кинеске Три краљевине. Краљевина је била незаобилазни дио трговачког пута између Рима и Индијског потконтинента и имала је значајне културне везе са грчко-римским свијетом и веома рано је прихватила хришћанство за вријеме краља Езане средином 4. вијека. Употреба ријечи „Етиопија” за именовање региона датира из 4. вијека. На свом врхунцу, краљевина је обухватала подручје на којем се данас налазе Еритреја, сјеверна Етиопија, источни Судан, Јемен и јужни дио Саудијске Арабије. Међутим, до 7. вијека, краљевина је почела полако да опада, за шта је предложено неколико могућих политичких, економских и еколошких разлога. Овај пад, који је назван „постаксумитски период”, а довео је до екстремног губитка територије и трајао је до успона династије Загај.

Крајем 10. вијека, Краљевином Аксум је завладала краљица позната као Гудит. Историчари нису сигурни у њену етничку припадност и религију, али се претпоставља да је припадала народу Агау и вјероватно није била хришћанка, јер у својим нападима циљала цркве. Период непосредно након њене владавине испуњен је нејасноћама, али се сматра да је династију основао Мара Такла Хајманот 1137. године. Пријестоница је пребачена из Аксума на југ у Лалибелу, гдје су подигнуте многе цркве уклесане у стијенама. Упркос противхришћанској природи Гудитине владавине, хришћанство је цвјетало под владавином Загаја, али је територијални обим краљевине био знатно мањи од аксумитског, који је контролисао област између Ласте и Црвеног мора.

Династију Загај забацио је 1270. Јекуно Амлак, чији су насљедници постали познати као Соломонска династија. Кебра Нагаст („Књига славе краљева”), национални еп из 14. вијека, успоставио је династичку тврдњу о непосредном поријекло од Соломона, препричавајући причу о Соломону и краљици од Сабе, чије је дијете наводно био Менелик I. Семитски амхарски владари из Соломонске династије су према томе представљали обнову израелске лозе Аксумита; за разлику од кушитских владара из династије Загај, који су ретроспективно посматрани као нелегитимни. У скоро 150 година имеђу владавина Амде Сејона I и Заре Јакоба, соломонски цареви извршили су знатна територијална проширења на нехришћанске земље на југу, западу и истоку висоравни, освајајући већи дио територије коју обухвата данашња Етиопија. Упркос огромном проширењу и успјешном ширењу хришћанства, Етиопију је напао Адал, уз подршку Османског царства, 1531. године. Тек 1540. Етиопија је почела да враћа изгубљене територије, уз подршку Португалске империје. Слабљење Етиопије након рата учинило је државу подложну миграцијама Орома, током којих је народ Оромо из јужне Етиопије почео да се шири на сјевер, гдје је успостављао стална насеља. Овај измјењени политички и културни крајолик сматра се почетком савременог доба у Етиопији. Из историографског гледишта, средњи вијек је мистериозан период етиопске историје, пошто је било релативно мало контакта са страним народима у односу на древно и савремено доба.

Политичка историја Постаксумитски период (7—10. вијека)

мини|десно|Дебре Дамо, манастир подигнут у 6. вијеку, непосредно прије постаксумитског периода.

Као ранохришћанска држава, Краљевина Аксум је имала блиске дипломатске односе са Византијом. Преко Црвеног мора, Химјарска краљевина је постала јеврејска држава, прогонећи хришћанске за вријеме Дуа Нуваса. Византијски цар Јустин I позвао је аксумитског краља Калеба у помоћ химјарским хришћанима, а аксумитска инвазија се догодила 525. године. Инвазија је била успјешна, ширећи Аксум до највећег територијалног обима. Међутим, аксумитска владавина у региону је била турбулентна, а територију је заузела Персија у аксумитско-персијским ратовима мање од 50 година касније. С персијским присуством успостављеним у Јужној Арабији, Аксум више није доминирао трговином на Црвеном мору; ова ситуација се само погоршала након муслиманског освајања Персије у 7. вијеку.

Археолошки докази предлажу да је становништво града Аксума почело да се смањује у 7. вијеку. Отприлике у исто вријеме, изгледа да је краљевина престало са ковањем златника, што указује на повлачење из међународне трговине. Ово се приписује горе поменутим персијским и муслиманским еспанзијама, иако су предложени и други додатни фактори. Историјски записи о нивоима воде Нила у Египту указује на то да је Етиопска висораван у то вријеме имало мање падавина, Аксум је био међу државама погођеним првом пандемијом куге, а уништавање стела из тог времена указује на унутрашње немире. Посљедња три вијека Аксума историчари сматрају мрачним добом, нудећи мало писаних и археолошких записа.

Династија Загај (10. вијек — 1270)

мини|усправно|десно|Слика Лалибеле из 15. вијека, цара заслужног за изградњу цркава исклесаних у стијенама у Лалибели, по којем је град добио име.

У касном 10. вијеку, инострани документи говоре о краљици која владала земљом „ел Хабаша” (Абисинија). У документи се наводи да је краљица (која се у једном документу помиње као краљица „Бани ел Хамвија”) убила краља Етиопије и сугерише да је она преузела власт барем још 960-их година. Ниједна религије ни етничка група није одлучно идентификована са Бени ел Хамвијом, али краљица, која је позната као Гудит, свакако није била хришћанка, јер је њену владавину одликовало уништавање цркава у Етиопији, што се виђено као противљење ширењу хришћанства у региону. Етиопској православној тевахедо цркви, која је била аутономна црква канонски подређена Коптској православној цркви са патријаршијским пријестолом у Александрији, дужи временски период током 10. вијека није додијељен митрополит. Међутим, након што се Гудитова владавина завршила, наредни етиопски краљ обратио се папи александријском Филотеју због погоршане ситуације, а Филотеј је касније поново успоставио односе између Египта и Етиопије. То је успоставило услове за хришћанску ренесансу у Етиопији.

Иако је аксумитско доба окончао Гудит, династију Загај није успоставио Мара Такла Хајманот све до 1137. године. Краљеви династије Загај, за које се сматра да су из народа Агау, премјестили су пријестоницу на југ у Лалибелу, која је добила име по истоименом етиопском цару. Под Лалибелином владавином почела је изградња једанаест цркава исклесаних у камену. Иако је хришћанство доживјело раст у овом периоду, територија Етиопије се значајно смањила до пада Краљевине Аксум, док је средиште било првенствено на Етиопској висоравни између Ласте и Тиграја. Краљевина Медри Бахри, која је контролисала обалу Црвеног мора у данашњој Еритреји, била је клијентска држава Етиопије.

Рана Соломонска династија (1270 — средина 16. вијека)

Династија Загај је свргнута 1270, након је посљедњег владара збацио Јекуно Амлак и успоставио оно што је постало познато као Соломонска династија. Кебра Нагаст („Књига славе краљева”), национални еп из 14. вијека, опису тврдњу династије да поријекло води од Соломона и еп је коришћен ради оправдања преузимања власти од династије Загај. Еп наводи да је Краљевину Аксум основао Менелик I, који је наводио био син Соломона и краљице од Сабе, познате као Македа у Етиопији. Повезивањем Јакуна Амлака са овом тврдњом, сматрало се да је династија посједује ауторитет за владање Етиопијом. Насупрот, кушитски краљеве династије Загај нису сматрани дијелом ове лозе и проглашени су нелегитимним владарима.

Једна од дефинишући особина Етиопије под Соломонском династијом била је територијално проширење, првенствено на муслиманска подручја. То је почело за вријеме владавине самог Јакуна Амлака, који је освојио Султанат Шоа 1285. године. Најзначајнија проширења догодила су се под Амдом Сејоном I, који је освојио Дамот, Хадију, Гоџам, Фатагар, Даваро, Бале и Ифат. Почетком 16. вијека, границе царства досезале су преко Масауе на сјеверу, преко ријеке Омо на југу, до Султаната Адал на истоку и близу ушћа ријеке Дидесе у Плави Нил на западу.

Иако је Адал био трибутарна држава Етиопије, султанат је извршио инвазију на Етиопију 1531. уз подршку Османског царства и других муслиманских народа у регији. Услиједио је рат који је трајао до 1543. и само уз помоћ Португалске империје и Криштована да Гаме Етиопија је успјела да поврати изгубљену територију и однесе побједу у рату. Међутим, и хришћанске и муслиманске регије Етиопије биле су значајно ослабљене ратом; претпоставља се да је то могући фактор миграција народа Оромо у 16. вијеку. Из политичког, религијског и културног гледишта, средина 16. вијека означава прелазак из средњег вијека у рано савремено доба.

Власт и друштво Средњовјековна Етиопија се обично описује као феудално друштво која се ослања на земљораднике који су чинили класу сељака, заједно са земљопосједницима, племством и владарском породицом изнад њих у друштвеној јерархији. Међутим, због оскудности информација, сазнања о етиопском феудализму првенствено потичу из периода Гондара.

+ Друштвено раслојавање током периода Гондара Цар (негуша негасти) Племство (макуанент) Владарска породица (негушави бетасаб) Насљедно племство (машафент)   Свештенство (кахенат) Мјесно племство (балабат) Ниже племство (шум) Трговци Препродавци (нагаде) Сељаштво Сељаци земљопосједници   Сељаци закупци   Ткачи, министранти (азмари) итд. Путујући продавци (шакач) Ковачи метала, грнчари, кожари итд. Робови Неки археолошки докази и савремени извјештаји указали су на могућу класну структуру у Краљевини Аксум. Краљеви Аксума заузимали су врх друштвене јерархије, а вјероватно испод њих био племићки слој, на основу разлика у величини између већих палата и мањих вила. Средњу класу су можда чинили трговци, независни фармери и цивилни службеници. Међу сељаке су се вјероватно убрајале занатлије у урбанијим центрима и фармери чији је рад подржавао аксумитско друштво. Робови су били најнижи друштвени слој; грчки путник Козма Индикоплов наводи да су робови у Аксум долазили првенствено из регија Сасу (у јужном Судану) и Барбарије (Сомалија).

Језик Гиз је био уобичајени језик током аксумитског периода, првобитно писан древним јужноарабијским писмом, али од 1. вијека сопственим системом писања. Писмо је настало као абџад без самогласника, које се развило у вокализовану абугиду у 4. вијеку. Међутим, грчки се користио све до опадања Аксума, јављајући се у натписима на стелама, на аксумитској валути, а говорио се као -{lingua franca}- како би се олакшала трговина са хеленизованим свијетом. Гиз је остао у званичној писаној употреби током цијелог средњег вијека (његов пандан у исламским политијама је арапски), али је вјероватно опао као говорни језик у постаксумитском периоду. Тачан опериод овог опадања је неизвјестан, пошто су у суштини сви записи и даље писани на гизу, али докази и тигрињи и амхарском јављају се у средњовјековним текстовима. Поред тога, вјероватно су се говорили и кушитски и омотски језици, који су вјероватно претходили семитским језицима у регији. Гиз је опстао до данашњих дана као литургијски језик. Амхарски племићи подржавали су принца Лалибелу из династије Загај у борби за власт против његове браће, због чега је амхарски постао лесана нагус („језик краља”), а и до распоређивања амхарских племића на највише положаје у краљевини. Док је именован као „језик краља” (), упоребна на владарском двору може се пратити до амхарског цара Јекуна Амлака.

Религија Предхришћанско доба Прије прихватања хришћанства, у Краљевини Аксум је преовлађујућа религија је био семитски политеизам, који се у регију проширио из јужне Арабије. Такође, могуће је да је јудаизам био присутан у краљевини од давнина; није познато колико је јудаизам био заступљен међу становништвом, али је његов утицај на етиопско хришћанство значајан.

Хришћанска доба