Самаин (), Сауин () или Оиче шамна (), гелски је фестивал који се слави 1. новембра, односно 1. маја за неопагане на Јужној хемисфери. Самаин означава крај сезоне жетве и почетак зиме или „тамнији дио године“ како се назива међу келтским народима. То је такође назив на ирском језику за новембар. Прославе почињу 31. октобра увече, пошто је келтски дан почињао и завршавао се заласком сунца. Отприлике је између јесење равнодневице и зимског солстиција. Један је од четири галска сезонска фестивала уз Имболц, Белтејн и Лугнасад. Кроз историју, фестивал је био широко слављен, широм Ирске, Шкотске и Острва Мен. Сличан фестивал одржавају бретонски келтски народи, који се зове Калан гаеф у Велсу.
Сматра се да има келтско паганско поријекло, а неке неолитске гробнице у Ирској и Британији су усклађене са изласком сунца у вријеме Самаина. Помиње се у најранијој ирској литератури, из 9. вијека и повезује се са многим важним догађајима у ирској митологији. Према раној литература, фестивал се прослављао уз велика окупљања и гозбе када су биле отворене древне гробне хумке, које су сматране и порталима у други свијет. Нека литература такође повезују Самаин са ломачама и жртвама.
Фестивал није детаљно забиљежен све до раног модерног доба, када се спуштала стока са љетњих пашњака и клала. Паљене су посебне ломаче, за које се сматрало да имају заштитну и прочишћавајућу моћ. Као и Белтејн, Самаин је био гранични фестивал, када се граница између овог свијета и Оностраног замаглила, чинећи вјероватнијим контакт са створењима аос си (духовима или вилама), које већина научника посматра као остатке паганских богова. На Самаин су их умиривали понудама хране и пића како би се осигурало да људи и стока преживе зиму. Такође се сматрало да душе умрлих рођака поново посјећују своје домове тражећи гостопримство, а за њих је било постављено мјесто за столом током оброка. Мумирање и гуисинг били су дио фестивала најкасније од раног модерног доба, када су људи ишли од врата до врата у костимима, рецитујући стихове у замјену за храну. Сматра се да су костими можда били начин имитирања и прерушавања од аос си створења. Прорицање је такође било велики дио фестивала и често је укључивало орашасте плодове и јабуке. У касном 19. вијеку, Џон Рис и Џејмс Фрејзер су истакли да је на дан када се прослављао фестивал била келтска Нова година, али је то касније оспорено.
У 9. вијеку, западна црква је прихватила 1. новембар као датум Дана свих светих, вјероватно због Алкуиновог утицаја, а 2. новембар је касније постао Задушни дан. Вјерује се да су Самаин и Задушни дан утицали једни на друге и на модерну Ноћ вјештица, а већина америчких традиција за Ноћ вјештица наслијеђена је од ирских и шкотских имиграната. Фолклористи су користили назив „Самаин“ да упућују на гелске обичаје „Ноћи вјештица“ до 19. вијека.
Од каснијег 20. вијека келтски неопагани и Виканци су сматрали Самаин или нешто на основу њега, као вјерски празник.
Етимологија
У модерном ирском и шкотском гелском језику назив је Самаин (-{Samhain}-), док је традиционално манско име Сауин (-{Sauin}-). Обично се пише са одређеним чланом: -{An tSamhain}- (ирски), -{An t-Samhain}- (шкотски гелски) и -{Yn Tauin}- (мански). -{amhai}- је пентаграф за гласове -{əu̯}-. Старији облици ријечи укључују шкотски гелски правопис -{Samhainn}- и -{Samhuinn}-. Гелски називи за мјесец новембар потичу од ријечи -{Samhain}-.
Сва имена фестивала потичу од старог и средњег ирског -{Samain}- или -{Samuin}-, што је био назив за фестивал који је одржаван 1. новембра у средњовјековној Ирској, а који је традиционално изведен од ријечи -{semo}- из прандоевропског, што значи „љето“. Џон Т. Кох је истакао да је нејасно зашто би фестивал који обиљежава почетак зиме требало да садржи ријеч за „љето“. Лингвиста Џозеф Вендрис је истакао да то није повезано, написавши да се келтско љето завршавало у августу. Лингвисти Гзавије Деламар и Ранко Матасовић су извели назив од протокелтског -{samoni}-, што значи поновно окупљање, збор или скуп, а чије је првобитно значење објашњено као „сабор, празник првог мјесеца у години“, што се можда се односи на „скуп живих и мртвих“.
Календар из Колињија
На галском календару из Колињија, који датира из 2. вијека, сматра се да је име мјесеца Самони (-{Samoni}-) повезано са ријечју -{Samhain}-, али такође и да -{Samoni}- има сличност са реконструисаном протокелтском ријечју -{samos}-, што значи „љето“, а што је паралелно са реконструисаном ријечју за зиму — -{gyemos}-, која је вјероватно сродна са мјесецом који је шест мјесеци касније у календару и зове се -{Giamoni}-. Сматра се да је можда одржавана нека врста фестивала 17. дана Самонија, под називом „три самонијеве ноћи данас“. Полазна тачка календара је нејасна.
Поријекло
Самаин или Самуин је био назив фестивала којим се обележава почетак зиме у гелској Ирској, који је означавао крај сезоне жетве и почетак зиме или „тамнији дио године“. То је посвједочено у најранијој староирској књижевности, која датира од 9. вијека па надаље. Био је то један од четири галска сезонска фестивала: Самаин (1. новембар), Имболк (1. фебруар), Белтејн (1. мај) и Лугнасад (1. август). Сматра се да су Самаин и Лугнасад, на супротним странама године, били најважнији. Сер Џејмс Џорџ Фрејзер је у својој књизи из 1890. године, под називом Златна грана: Студија о магији и религији, написао да су 1. мај и 1. новембар од малог значаја за европске узгајиваче усјева, али од велике важности за сточаре који се баве сезонском трансхумацијом. Почетком љета стока се тјера на планинске љетње пашњаке, а почетком зиме враћа се назад, због чега је Фрејзер истакао да фестивал има сточарско поријекло.
Неке неолитске гробнице у Ирској повезане су са изласком сунца око времена Самаина и Имболка, укључујући хумку талаца на брду Тара, као и Лох кру у Слив на Калиах масиву.
У ирској митологији
мини|десно|upright|Херој Фион се бори против Ајлена, за кога се у митологији сматрало да да је спаљивао брдо Тара сваке године на Самаин.
Ирска митологија је првобитно била говорна традиција, али велики дио ње су у средњем вијеку записали хришћански монаси. У причи из десетог вијека под називом Удварање Емера, наведен је Самаин као први од четири сезонска фестивала у години. У литератури је писано да се на тај дан проглашавао мир и прављена су велика окупљања, гдје су одржавали састанке, правили гозбу, пили алкохол и одржавали такмичења. Та окупљања су била популарно окружење за ране ирске приче. У причи Кормакова авантура написано је да се празник Таре одржавао сваког седмог Самаина, чији је домаћин био Велики краљ Ирске, а током којег су одређивани нови закони и дужности; свако ко би прекршио законе установљене на тај дан био би прогнан.
Према ирској митологији, Самаин (као и Белтејн) је био вријеме када су се „отварала врата“ у Онострани свијет, дозвољавајући натприродним бићима и душама мртвих да дођу у наш свијет; док је Белтејн био љетњи фестивал за живе, истакнуто је да је Самаин у суштини био фестивал за мртве. У причи Дјечачка дјела Фиона, написано је да су сидхе (вилински хумци или портали у свијет мртвих) увијек биле отворене на Самаин. Вјеровало се да сваке године Ајлен, биће који дише ватру, излази из Другог свијета и спаљује палату на Тари током фестивала, након што би претходно својом музиком све успавао. Током једног Самаина, млади Фион Макул је остао будан и убио је Ајлена магичним копљем, због чега је постао вођа фијане. У сличној причи, током једног Самаина, биће из другог свијета по имену Кулдуб, изашао је из хумка на Слиевенамону и узео печено прасе. Фион је убио Кулдуба бацањем копља док је поново улазио у хумку. Фионов палац је ухваћен између врата и стуба док се затварају и ставио га је у уста да би ублажио бол. Пошто је његов палац био у Оностраном свијету, Фион је обдарен великом мудрошћу, што се тумачи као стицање знања од предака. У причи Колоквиј стараца говори се о томе како три вукодлака излазе из пећине Круахан (која је портал другог свијета) сваког Самаина и убијају стоку. Када је Кас Корач засвирао на харфи, они су попримили људски облик, а ратник Каилте их је затим убио копљем.
Неке приче указују на то да су приноси или жртве приношени на Самаин. Прича под називом Књига о инвазијама говори о томе како је на сваки Самаин народ Немеда морао да да двије трећине своје дјеце, свој кукуруз и своје млијеко монструозним Фоморијанцима, који представљају штетне или разорне моћи природе и персонификација су хаоса, таме, смрти, разарања и суше. Данак који је плаћао народ Немеда представљао је жртву која се приноси на почетку зиме, када су силе таме и разарања у успону. У каснијим дјелима Античка мјеста и Анали четири мајстора, које су написали хришћански монаси, Самаин је у древној Ирској био повезан са богом или идолом званим Кром Кроач. У текстовима је наведено да би прворођено дијете било жртвовано каменом идолу Кром Кроача у Маг Слехту, као и да су краљ Тигернмас и три четвртине његовог народа умрли док су се молили Кром Кроачу током Самаина.
Легендарни краљеви Диармајт Макербејл и Муирчертач Макерке умрли су троструком смрћу на Самаину, што укључује рањавање, спаљивање и утапање, а на шта су они унапријед упозорени. У причи Уништење хостела Да Дерга, краљ Конаире Мор такође је умро на Самаин након што је прекршио своју гејсу (забрану или табу), а претходно су га три бесмртна коњаника који су гласници Дона, бога мртвих, упозорили на његову предстојећу пропаст. У књизи Дјечачка дјела Фиона говори се о томе како су на сваки Самаин мушкарци из Ирске ишли да се удварају лијепој дјевојци која живи у вилинској хумци на Бри Ејлу (брдо Кроган). Такође је наведено да би сваке године неко био убијен „да обиљежи ту прилику“, од стране непознатих особа. Неки академици сматрају да те приче подсјећају на људску жртву, као и да се чини да су неколико древних ирских мочварних тијела (као што је Стари Кроган) били краљеви који су ритуално убијени, а од којих су неки убијени за вријеме Самаина.
У књизи Авантура Нера, краљ Аилил од Конота поставио је својој пратњи тест храбрости у ноћи Самаина. Понудио је награду ономе ко може да стигне до вјешала и веже траку око глежња објешеног човјека. Демони су осујетили сваког изазивача, који су у страху дотрчали назад у краљеву дворану. Нера је успјела, а мртвац је затражио пиће. Нера га је понио на леђима и зауставили су се код три куће. Ушли су у трећу, гдје је мртвац попио воде и пљунуо на укућане, убијајући их. Враћајући се, Нера је угледао вилинску војску како пали краљевску дворану и коље све унутра. Он затим прати мртваца кроз портал у онај свијет и сазнаје да је оно што је видио била само визија онога што ће се догодити следећег Самаина ако се нешто не промијени, након чега се враћа у дворану и опомиње краља.
У причи Убиство Кримтан Макфидајга говори се о томе како Монгфинда убија свог брата, краља Кримтана од Минстера, да би један од њених синова постао краљ. Монгфинда је дала Кримтану отровано пиће на гозби, али је он од ње тражио да она прво попије из њега. Пошто није имала другог избора осим да попије отров како би га убиједила да и он пије, умрла је убрзо послије њега, уочи Самаина. Средњоирски писац је истакао да се Самаин такође зове Фестивал Монгфинда или Монгфидион и да жене и руља упућују понуде њој на Самаин.
Многи други догађаји у ирској митологији дешавају се или почињу на Самаин. Инвазија на Алстер, која чини главну акцију епа Напад на стоку Кулија, почиње на Самаин; пошто се крађа стоке обично дешавала током љета, инвазија ван сезоне изненадила је становнике Алстера. Књига Друга битка код Маг Туиреда такође почиње на Самаин. Мориган и Дагда се састају и имају секс прије битке против Фоморијанаца; на тај начин, Мориган дјелује као суверена фигура и доноси побједу Дагдином народу, племенима богиње Дану. У саги Сан о Енгусу, Енгус и његова будућа невјеста прелазе из птичјег у људски облик на Самаин, а у саги Удварање Етејну, Енгус осваја краљевство Бру на Бојн.