мини|десно|250п|Сарматија и Скитија око 100. п. н. е. десно|250п|мини|Златна скитска огрлица. Нижи слој приказује три коња, где је сваки од њих раздиран између два Грифона. Друга половина 4. века п. н. е.
Скити (из ) или Скићани, такође познати и као Искуза, Аскуза, Сај или Сака (из стперс.; на ), су били номадски народи и племена иранског порекла: "During the first half of the first millennium B.C., c. 3,000 to 2,500 years ago, the southern part of Eastern Europe was occupied mainly by peoples of Iranian stock [...] The main Iranian-speaking peoples of the region at that period were the Scyths and the Sarmatians [...]": "From the end of the 7th century B.C. to the 4th century B.C. the Central- Eurasian steppes were inhabited by two large groups of kin Iranian-speaking tribes – the Scythians and Sarmatians [...]": "All contemporary historians, archeologists and linguists are agreed that since the Scythian and Sarmatian tribes were of the Iranian linguistic group [...]": "Near the end of the 19th century V.F. Miller (1886, 1887) theorized that the Scythians and their kindred, the Sauromatians, were Iranian-speaking peoples. This has been a popular point of view and continues to be accepted in linguistics and historical science [...]": "Whatever their ultimate origins, by the time the Pontic Scythians settled in the region of the Black Sea, they almost certainly spoke an Iranian language [...]": "The original Scythians, as far as we can tell, were Iranian-speaking nomadic pastoralists.": "Scythians, a nomadic people of Iranian origin [...]": "In modern scholarship the name 'Sakas' is reserved for the ancient tribes of northern and eastern Central Asia and Eastern Turkestan to distinguish them from the related Massagetae of the Aral region and the Scythians of the Pontic steppes. These tribes spoke Iranian languages, and their chief occupation was nomadic pastoralism.": "[B]oth Cimmerians and Scythians were Iranian peoples.": "During the first half of the first millennium B.C., c. 3,000 to 2,500 years ago, the southern part of Eastern Europe was occupied mainly by peoples of Iranian stock [...] [T]he population of ancient Scythia was far from being homogeneous, nor were the Scyths themselves a homogeneous people. The country called after them was ruled by their principal tribe, the "Royal Scyths" (Her. iv. 20), who were of Iranian stock and called themselves "Skolotoi" [...]": "[T]rue Scyths seems to be those whom [Herodotus] calls Royal Scyths, that is, the group who claimed hegemony [...] apparently warrior-pastoralists. It is generally agreed, from what we know of their names, that these were people of Iranian stock [...]": "The physical characteristics of the Scythians correspond to their cultural affiliation: their origins place them within the group of Iranian peoples.": "The Scythian kingdom [...] was succeeded in the Russian steppes by an ascendancy of various Sarmatian tribes — Iranians, like the Scythians themselves.": "The general view is that both agricultural and nomad Scythians were Iranian." која су у 8. и 7. веку п. н.e. мигрирала из средишње Азије на подручје чије је средиште била данашња Украјина, и где су основали тзв. Скитско краљевство. Скитија се протезала све од Дунава на западу па до граница Кине на истоку, а владавина овог народа одржала се негде до 2. века п. н.e. До краја антике, Сармати, народ њиховог порекла доминирао је западом Скитије. Велики део вредних информација о Скитима долази од грчког историчара Херодота (око 440. п. н. е). Име Скит се такође користило за народе који су живели било где на великом простору данашње централне Азије, Украјине и Русије, простор који је до средњовековних времена био познат као Скитија. Пример су Готи из тих предела које су такође називали Скитима.
Језик Скитски језик, заједно са језиком СакаBailey, H. W. : . I. Abt., 4. Bd., I. Absch., Leiden-Köln, 1958., припада породици индоевропских језика. Као такав, скитски је класификован као грана иранског језика, али многа племена која су живела на њиховој великој територији говорила су другим језиком.
Азијски скити мини|right|150п|Парадни оклоп катафракт-типа Сака поглавара, познатог и као Златни ратник, нађен у Есик кургану, у Казахстану
Саке Староперсијски и санскрит извори наводе један племенски народ источноиранског порекла, који је живео на евроазијским степама.P. Lurje, “Yārkand”, Encyclopædia Iranica, online edition
Историчари су ове Ските издвојили у релативно новије време, на основу дебате о њиховом опису код старих античких писаца, као што су Херодот и Плиније Старији и на вавилонским писаним плочама.George Rawlinson, noted in his translation of History of Herodotus, Book VII. Истоимене Ските, али са различитим називима за њих (Сака, Шака, Сек и Сакај), познавали су, осим Персијанаца и Грка, и Кинези у регионима Ташкента, и Кашгара (данашњи Узбекистан). Ови народи су припадали групи скитско-сарматских номада са северних степа, који су имали великог утицаја у региону. Богате гробнице древне Бактрије у Таџикистану и Тила Тепа у Авганистану (познато по археолошком налазу Бактријског злата) потичу из тог периода и везани су за народе Сака.Lebedynsky, Yaroslav (2006): Les Saces: Les <<Scythes>> d'Asie, VIIIe av. J.-C.-IVe siècle apr. J.-C. Editions Errance, Paris.
Индоскити Скитско-сарматске Саке су у 2.–1. веку п. н. е. са степа мигрирале према Пакистану и Индији где су такође формирали групу народа познату као Индоскити.
Потискивани од супарничких (или Дарози) око 140. или 130. п. н. е. напали су Соргдијану и Бактрију и одатле истерали Грке, а након тога, бежећи од Јуечија кренули ка југу, оснивајући своју државу Сакастан, каснији персијски Систан.
Референце
Литература
Bulletin of the Asia Institute: The Archaeology and Art of Central Asia. Studies From the Former Soviet Union. New Series. Edited by B. A. Litvinskii and Carol Altman Bromberg. Translation directed by Mary Fleming Zirin. Vol. 8, (1994). p. 37–46.
Draft annotated English translation.
. Harmatta, János, ed., 1994. p. 191–207. . Sino-Platonic Papers No. 80. July 1998. Dept. of Asian and Middle Eastern Studies, University of Pennsylvania. . Sino-Platonic Papers No. 106. September, 2000. Dept. of Asian and Middle Eastern Studies, University of Pennsylvania.
. 1st Trade printing, 2003. (pbk). (Parts I and II). Tbilisi State University. Tomus XIII. Szeged 1970, Kroraina.com . Ludwig Reichert Verlag, . Piper Verlag, Munich. . This novel contains detailed descriptions of the life of nomadic Scythians around 700 BC.
.
. Thames and Hudson. Chapter 2; and pages 51–53 for a quick reference. . See. . , London and New York (1989). . Nauka, Moscow, 1987 .
Спољашње везе
Скитско благо откривено у подножју Кавказа („Политика”, 5. август 2016)
Категорија:Ирански народи Категорија:Стари народи Категорија:Античке цивилизације