Једнодржавно решење (Решење једне државе) је предложени приступ решавању израелско-палестинског сукоба, према којем би се успоставила једна држава између реке Јордан и Медитерана. Заговорници овог решења залажу се за јединствену државу у Израелу, Западној обали и Појасу Газе. Термин реалност једне државе описује веровање да је тренутна ситуација у Израелу/Палестини де факто једна држава. Понекад се назива и двонационална држава, због наде да ће та држава бити домовина и за Јевреје и за Палестинце.
Предложени су различити модели за имплементацију решења са једном државом. Један такав модел је унитарна држава, која би се састојала од јединствене владе на целој територији са држављанством и једнаким правима за све становнике, без обзира на њихову етничку припадност или веру, слично Мандатарној Палестини. Неки Израелци заговарају верзију овог модела у којој ће Израел анектирати Западну обалу, али не и појас Газе и остати јеврејска и демократска држава са већом арапском мањином. Други модел позива Израел да анектира Западну обалу и створи аутономни регион за тамошње Палестинце. Трећа верзија би укључивала стварање савезне државе са централном владом и федеративним окрузима, од којих би неки били јеврејски, а други палестински. Четврти модел, описан у Земљи за све, укључује израелско-палестинску конфедерацију, де факто решење са две државе где обе независне државе деле овлашћења у неким областима, а Израелци и Палестинци имају право боравка у нацијама других.
Иако се све више расправља у академским круговима, решење са једном државом остало је ван домета званичних напора да се реши сукоб, где је затамњено решењем са две државе. Према најновијем истраживању Палестине/Исраел Пулсе из 2023. године, подршка демократском решењу са једном државом износи 23% међу Палестинцима и 20% међу израелским Јеврејима. Неједнако недемократско решење једне државе и даље је популарније међу обема популацијама, које подржава 30% Палестинаца и 37% израелских Јевреја.
Преглед thumb|upright=1.35|Мапа Израела која приказује Западну обалу, појас Газе и Голанску висораван „Решење једне државе“ се односи на решавање израелско-палестинског сукоба кроз стварање унитарне, федералне или конфедеративне израелско-палестинске државе, која би обухватала читаву садашњу територију Израела, Западну обалу укључујући источни Јерусалим, а можда и Појаса Газе и Голанске висоравни.
У зависности од различитих тачака гледишта, једнодржавно решење израелско-палестинског сукоба представља се као ситуација у којој би Израел наизглед изгубио карактер јеврејске државе, а Палестинци не би успели да остваре своју националну независност у оквиру две државе, решење две државе или, алтернативно, као најбољи, најправеднији и једини начин да се реши израелско-палестински сукоб.
Подршка решењу са једном државом расте јер Палестинци, фрустрирани недостатком напретка у преговорима који имају за циљ успостављање решења са две државе, све више виде решење са једном државом као алтернативни пут напред. Године 2016. тадашњи САД Потпредседник Џо Бајден је рекао да је због ширења насеља највероватнији исход евентуална „реалност једне државе“.
У истраживању експерата за Блиски исток из 2021. године, 59 одсто је описало тренутну ситуацију као „реалност једне државе која је слична апартхејду“, а додатних 7 одсто „реалност једне државе са неједнакошћу, али није слична апартхејду“. Ако се не постигне решење са две државе, 77 одсто предвиђа „реалност једне државе сродну апартхејду“, а 17 процената „реалност једне државе са све већом неједнакошћу, али не сродну апартхејду“; само 1 проценат сматра да је вероватна двонационална држава са једнаким правима за све становнике. 52 одсто каже да решење са две државе више није могуће.
Историјска позадина Антика до Првог светског рата Подручје између Средоземног мора и реке Јордан контролисале су различите националне групе током историје. Бројне групе, укључујући Хананејце, Израелце (који су касније постали Јевреји),"Jew." Encyclopedia Britannica. 30 July 2019. 5 August 2019. Вавилонце, Персијанце, Грке, Јевреје, Римљане, Византијце, Омајаде, Абасиде, Турке Селџуке, крсташе, Мамелуке, Османлије, Британце Израелци, Јорданци и Египћани су у једном или другом тренутку контролисали регион. Од 1516. до завршетка Првог светског рата, регион је био под контролом Османског царства.
Османска и касније британска контрола thumb|right|Како су чланице УН гласале о подели Палестине 1947 Од 1915. до 1916. године, британски високи комесар у Египту, сер Хенри Мекмахон, дописивао се писмима са Сејидом Хусеином бин Алијем, оцем панарабизма. Ова писма су касније позната као Хусеин-МцМахон преписка. Мекмахон је обећао Хусеину и његовим арапским следбеницима територију Османског царства у замену за помоћ у протеривању Турака Османлија. Хусеин је тумачио ова писма као обећање региона Палестине Арапима. МекМахон и Бела књига Черчила су тврдили да је Палестина била искључена из територијалних обећања, Google Books. 4 May 2022. али записници са састанка Источног комитета кабинета одржаног 5. децембра 1918. године потврдили су да је Палестина била део области која је обећана Хусеину 1915. UK National Archives, PRO CAB 27/24, reprinted in 'Palestine Papers, 1917–1922', by Doreen Ingrams, George Braziller Edition
1916. Британија и Француска потписале су споразум Сајкс-Пико, којим су колоније Османског царства подељене између њих. Према овом споразуму, регион Палестине би био под контролом Британије. У може писму Артура Џејмса Балфура лорду Ротшилду из 1917. године, познатом као Балфурова декларација, британска влада је обећала „успостављање националног дома за јеврејски народ за западне државе угрозиле грађане у време Палестине“, уставне државе. ђанска и верска права постојећих нејеврејских заједница у Палестини“.
Године 1922. Лига народа дала је Британији мандат за Палестину. Као и сви мандати Лиге народа, овај мандат је произашао из члана 22. Пакта Лиге народа, који је позивао на самоопредељење колонија бившег Отоманског царства након прелазног периода којим је управљала светска сила. Палестински мандат је признао Балфурову декларацију и захтевао да обавезна влада „олакшава имиграцију Јевреја“ док истовремено „осигурава да права и положај других делова становништва не буду угрожени“.
Огорченост због ционистичких планова довела је до избијања арапско-јеврејског насиља у палестинским немирима 1920. Насиље је поново избило следеће године током немира у Јафи. Као одговор на ове немире, Британија је основала Хајкрафтову истражну комисију. Британске Мандатарне власти изнеле су предлоге за успостављање изабраног законодавног већа у Палестини. Године 1924. ово питање је покренуто на конференцији коју је одржао Ахдут Ха'аводах у Еин Хароду. Шломо Каплански, ветерански вођа Поалеи Зиона, тврдио је да је парламент, чак и са арапском већином, пут напред. Давид Бен-Гурион, нови вођа Јишува, успео је да одбаци идеје Капланског. Насиље је поново избило у виду палестинских немира 1929. године. Након насиља, Британци су водили још једну истражну комисију под водством сер Волтера Шоа. Извештај Шоове комисије, познат као Шоов извештај или Командни документ бр. 3530, приписује насиље „двоструком страху Арапа да би имиграцијом Јевреја и куповином земље могли да буду лишени средстава за живот и, временом, прећи под политичку доминацију Јевреја“.
Насиље је поново избило током арапске побуне у Палестини 1936–39. Британци су основали Пилову комисију 1936–1937 како би ставили тачку на насиље. Пилова комисија је закључила да само подела може да стане на крај насиљу и предложила Пилов план поделе. Док је јеврејска заједница прихватила концепт поделе, нису сви чланови подржали имплементацију коју је предложила Пилова комисија. Арапска заједница је у потпуности одбацила Пеел план поделе, који је укључивао трансфер становништва, првенствено Арапа. План поделе је напуштен, а 1939. Британија је објавила своју Белу књигу из 1939. године у којој је разјашњавала свој „недвосмислен” став да „није део [британске] политике да Палестина треба да постане јеврејска држава” и да „независна држава [Палестина ] треба да буде она у којој Арапи и Јевреји деле власт на такав начин да се осигура да су суштински интереси сваке заједнице заштићени."
Бела књига из 1939. је настојала да удовољи арапским захтевима у вези са имиграцијом Јевреја постављањем квоте од 10.000 јеврејских имиграната годишње у периоду од пет година од 1939. до 1944. Такође је захтевала сагласност Арапа за даљу имиграцију Јевреја. Јеврејска заједница је видела Белу књигу као опозив Балфурове декларације, а због прогона Јевреја у Холокаусту, Јевреји су наставили да илегално емигрирају у оно што је постало познато као Алија Бет.
Континуирано насиље и велики трошак Другог светског рата навели су Британију да преда питање Палестине Уједињеним нацијама 1947. У својим дебатама, УН су поделиле своје државе чланице у два подкомитета: један за решавање опција за поделу, а други за решите све друге опције. Други подкомитет, који је укључивао све чланице арапских и муслиманских држава, издао је дугачак извештај у којем се тврди да је подела незаконита према условима мандата и предлаже унитарну демократску државу која ће једнако штитити права свих грађана.A/AC. 14/32 and Add. I of 11 November 1947. See full text in Walid Khalidi, . #63 "Binationalism Not Partition", . Уместо тога, Генерална скупштина је гласала за поделу и у Резолуцији 181 Генералне скупштине УН препоручила је да се мандатна територија Палестине подели на јеврејску и арапску државу. Јеврејска заједница је прихватила план поделе из 1947. и прогласила независност као Држава Израел 1948. Арапска заједница је одбацила план поделе, а јединице војске из пет арапских земаља – Либана, Сирије, Ирака, Трансјордана и Египта – допринеле су уједињена арапска војска која је покушала да нападне ту територију, што је резултирало арапско-израелским ратом 1948.
Оснивање Израела Арапско-израелски рат 1948. резултирао је успостављањем Израела, као и бекством или протеривањем преко 700.000 Палестинаца са територије која је постала Израел. Током наредних година, велика популација Јевреја који су живели у арапским нацијама (близу 800.000) је напустила или била протерана из својих домова у ономе што је постало познато као егзодус модерних Јевреја и потом се преселио у нову Државу Израел.
До 1948. године, након Холокауста, јеврејска подршка подели и јеврејској држави постала је огромна. Ипак, неки јеврејски гласови и даље су се залагали за уједињење. Међународни јеврејски раднички савез био је против гласања у УН о подели Палестине и поново је потврдио своју подршку јединственој бинационалној држави која би гарантовала једнака национална права Јеврејима и Арапима и која би била под контролом суперсила и УН. Друга светска конференција Међународног јеврејског савеза рада у Њујорку 1948. године осудила је проглашење јеврејске државе, јер је том одлуком Јевреји у Палестини били изложени опасности. Конференција је била за двонационалну државу изграђену на бази националне једнакости и демократског федерализма.
Решење са једном државом и једном нацијом где би Палестинци који говоре арапски усвојили израелски идентитет који говоре хебрејски (иако не нужно јеврејску религију) заговарао је у Израелу ханаански покрет из 1940-их и 1950-их, као и недавно у Покрет ангажмана који је предводио Цви Мисинаи.
Палестински погледи на двонационалну државу