мини|Погубљење двојице осуђених криминалаца у затвору у Уругвају, 1892. На зиду затвора исписан је цитат Платона: „Најјаднији међу свим људима је онај који не може поднети несрећу”.
Стрељање (погубљење стрељачким водом), историјски називано и фузилација (од француске речи , пушка), представља метод смртне казне, који је посебно уобичајен у војсци и у време рата. Неки од разлога за његову употребу су то што је ватрено оружје обично лако доступно, а пуцањ у витални орган, као што су мозак или срце, најчешће изазива релативно брзу смрт.
Процедура Стрељачки вод се обично састоји од најмање неколико стрелаца, којима се најчешће налаже да пуцају истовремено, чиме се спречава ометање процеса од стране једног члана, као и идентификација онога ко је испалио смртоносни хитац. Да би се избегло унакажавање услед вишеструких хитаца у главу, стрелцима се обично налаже да циљају у срце, понекад уз помоћ папирне или платнене мете. Затворенику се обично ставља повез преко очију или капуљача, а често је и везан. Погубљења се могу извршити док осуђеник стоји или седи. У неким јурисдикцијама постоји традиција да се оваква погубљења извршавају у зору или при изласку сунца, одакле потиче фраза „стрељан у зору”.
Новинар Асошијетед преса, Џефри Колинс, описао је погубљење стрељачким водом убице Бреда Сигмона 2025. године на следећи начин:
„Адвокат господина Сигмона прочитао је његову последњу изјаву. Господину Сигмону је стављена капуљача преко главе, а један запослени је повукао црну ролетну која је заклањала тројицу добровољних стрелаца затворског система. Око два минута касније, пуцали су. Није било упозорења ни одбројавања. Изненадни прасак пушака ме је пренуо. Бела мета са црвеним центром која се налазила на његовим грудима, истичући се на црном затворском комбинезону, истог тренутка је нестала док се цело тело господина Сигмона трзнуло. Назубљена црвена мрља величине мање песнице појавила се тамо где је господин Сигмон погођен. Грудни кош му се померио два или три пута. Осим праска пушака, није се чуо никакав звук. Доктор је изашао за мање од минут, а његов преглед је трајао још око минут. Господин Сигмон је проглашен мртвим у 18:08.”
мини|Погубљење Сомчаја Тамаватане стрељачким водом у Лопбурију (5. јул 1972) мини|Стрељачки вод иранске владе извршава погубљење курдских затвореника (27. август 1979)
Погубљење стрељачким водом је специфична пракса која се разликује од других облика погубљења ватреним оружјем, као што је погубљење хицем у потиљак или врат. Међутим, појединачни пуцањ у мозак од стране официра вода пиштољем из непосредне близине (ку де грас) понекад је део стрељања, посебно ако почетни плотун није одмах смртоносан. Пре увођења ватреног оружја, често су се користили лук и стрела или самострел — Свети Севастијан се обично приказује као погубљен од стране вода римских помоћних стрелаца око 288. године нове ере; краља Едмунда Мученика из Источне Англије, према неким извештајима, везали су за дрво и погубили викиншки стрелци 20. новембра 869. или 870. године.
Понекад се једном или више чланова стрељачког вода може издати пушка која садржи маневарски метак. У таквим случајевима, стрелцима се унапред не говори да ли користе бојеву или маневарску муницију. Верује се да ово појачава осећај дифузије одговорности међу члановима стрељачког вода. То сваком члану пружа меру прихватљивог порицања да они лично уопште нису испалили метак. У пракси, међутим, испаљивање бојевог метка производи значајан трзај, док испаљивање маневарског метка не. Рад заснован на гасу, као што је трзај, зависи од стања високог притиска које постоји само када је гас заробљен између затварача и пројектила у покрету. Пошто у маневарском метку нема зрна, трзај је значајно смањен. У новије време, као током погубљења Ронија Лија Гарднера 2010. године у Јути, САД, једном стрелцу може бити дат „лажни” метак који садржи воштани метак, што пружа реалнији трзај.
Војни значај мини|Српски цивилни затвореници распоређени у полукруг, погубљени од стране аустроугарског стрељачког вода у Првом светском рату мини|Погубљење чешких вођа побуне против њихових надређених официра од стране Аустроугарске, 1918. мини|десно|Масовно погубљење 56 пољских држављана у Бохњи, близу Кракова, након нацистичке инвазије на Пољску, 18. децембар 1939. мини|десно|Немачки падобранци се припремају да погубе грчке цивиле у селу Кондомари, након Битке за Крит, 2. јун 1941.
Овај метод је често облик смртне казне или дисциплинске мере коју примењују војни судови за злочине као што су кукавичлук, дезертерство, шпијунажа, убиство, побуна или издаја.
Ако је осуђени затвореник бивши официр за којег се признаје да је показивао храброст током своје каријере, може му се пружити привилегија да он изда наредбу за паљбу. Примери за ово су погубљења француских маршала Мишела Неја и Жоашена Мираа. Међутим, као средство вређања осуђеника, у прошлим погубљењима пуцано им је у леђа, ускраћиван им је повез за очи, или су чак били везивани за столице. Када су погубљени Галеацо Ћано, зет Бенита Мусолинија, и неколико других бивших фашиста који су гласали за Мусолинијеву смену са власти, били су везани за столице окренути леђима својим џелатима. Према неким извештајима, Ћано је успео да окрене своју столицу у последњој секунди како би се суочио са њима, али ово није потврђено.
По државама Аргентина
мини|Погубљење Мануела Дорега Мануел Дорего, истакнути аргентински државник и војник који је управљао Буенос Ајресом 1820-их година, погубљен је стрељањем 12. децембра 1828. године, након што га је у бици поразио Хуан Лаваље и након што је касније осуђен за издају.
Белгија
Дана 12. октобра 1915. британска медицинска сестра Едит Кавел погубљена је од стране немачког стрељачког вода на стрелишту Националног стрељачког клуба у Скарбеку, након што је осуђена за „пребацивање трупа непријатељу” током Првог светског рата.
Дана 1. априла 1916. белгијанка Габријел Пети погубљена је од стране немачког стрељачког вода у Скарбеку након што је осуђена за шпијунирање за британску обавештајну службу током Првог светског рата.
Током Арденске битке у Другом светском рату, тројици заробљених немачких шпијуна суђено је и погубљени су од стране америчког стрељачког вода у Анри-Шапелу 23. децембра 1944. године. Још тринаесторици Немаца је такође суђено и стрељани су у Анри-Шапелу или Ију. Ови погубљени шпијуни учествовали су у Операцији Грајф командоса Вафен-ССа, Ота Скорценија, у којој су немачки командоси који су говорили енглески деловали иза америчких линија, прерушени у америчке униформе и са америчком опремом.
Бразил
Устав Бразила из 1988. изричито забрањује употребу смртне казне у време мира, али одобрава употребу смртне казне за војне злочине почињене током рата. Рат мора бити формално објављен, у складу са међународним правом и чланом 84, тачка 19 Савезног устава, уз одговарајуће одобрење Бразилског конгреса. Бразилски законик о војном кривичном праву, у свом поглављу које се бави ратним преступима, прецизира злочине који подлежу смртној казни. Смртна казна никада није једина могућа казна за злочин, а казну мора изрећи систем војних судова. Према нормама Бразилског законика о војном кривичном поступку, смртна казна се извршава стрељањем.
Иако Бразил још увек дозвољава употребу смртне казне током рата, ниједан осуђеник није заправо погубљен током последњег војног сукоба у Бразилу, Другог светског рата. Војно особље осуђено на смрт током Другог светског рата добило је смањење казне од стране председника Републике.
Куба мини|Комунистичком побуњенику су везане очи и погубљен је стрељањем, Куба 1956.
Куба, као део свог казненог система, још увек користи смрт стрељањем, иако је последње забележено погубљење било 2003. године. У јануару 1992. године, кубански емигрант осуђен за „тероризам, саботажу и непријатељску пропаганду” погубљен је стрељањем. Државни савет Кубе приметио је да је казна послужила као средство одвраћања и навео да смртна казна „испуњава циљ свеукупне превенције, посебно када је идеја да се такве гнусне акције не понове, да се одврате други и тако спречи угрожавање невиних људских живота у будућности”.
Током месеци након тријумфа Кубанске револуције 1959. године, војници Батистине владе и политички противници револуције погубљени су стрељањем.Заједно са многим бившим Кастровим савезницима, који се нису слагали са његовим комунистичким планом. Појединци би били погубљени док су улагали жалбе на своје пресуде. Silvia Pedraza, Political Disaffection in Cuba's Revolution and Exodus (Cambridge University Press, 2007), p. 62. Samuel Farber, The Origins of the Cuban Revolution Reconsidered (University of North Carolina Press: 2006),
Финска мини|Два члана Црвене гарде пред стрељачким водом у Варкаусу након Финског грађанског рата 1918. године. мини|десно|Погубљење совјетског инфилтратора од стране финског стрељачког вода током Настављеног рата, 1941–1944. Смртна казна је била широко коришћена током и након Финског грађанског рата (јануар–мај 1918); око 9.700 Финаца и непознат број руских добровољаца на црвеној страни погубљено је током рата или након њега.War Victims of Finland 1914–1922 at the Finnish National Archives Већину погубљења извршили су стрељачки водови након што су казне изрекли илегални или полулегални војни судови. Само око 250 особа је осуђено на смрт на судовима који су деловали на основу законских овлашћења.
Током Другог светског рата погубљено је око 500 особа, од којих су половина били осуђени шпијуни. Уобичајени узроци смртне казне за финске грађане били су издаја и велеиздаја (и у мањој мери кукавичлук и непослушност, што се односило на војно особље). Скоро свим случајевима смртне казне суђено је пред војним судом. Обично је погубљења извршавао пуковски вод војне полиције, или локална војна полиција у случају шпијуна. Један Финац, Тоиво Кољонен, погубљен је за цивилни злочин (шест убистава). Већина погубљења догодила се 1941. године и током совјетске летње офанзиве 1944. године. Последње смртне казне изречене су 1945. године за убиство, али су касније преиначене у доживотни затвор.
Смртна казна је укинута финским законом 1949. године за злочине почињене у време мира, а 1972. године за све злочине.Kuolemantuomio kuolemantuomiolle at Statistics Finland (in Finnish) Финска је потписница Опционог протокола Међународног пакта о грађанским и политичким правима, који забрањује употребу смртне казне у свим околностима.
Француска мини|десно|Погубљење мадридских побуњеника од стране француског стрељачког вода на слици Трећи мај 1808., коју је насликао Франсиско Гоја
мини|десно|Погубљење у Вердену у време Побуна француске војске 1917. године Редов Томас Хајгејт био је први британски војник који је осуђен за дезертерство и погубљен стрељањем у септембру 1914. у Турнан ан Брију током Првог светског рата. У октобру 1916. редов Хари Фар је стрељан због кукавичлука у Карноју, за шта се касније посумњало да је у питању акустични шок. Хајгејт и Фар, заједно са 304 друга британска и царска војника који су погубљени за сличне преступе, наведени су на Споменику Стрељанима у зору који је подигнут у њихову част.The Shot at Dawn Campaign Влада Новог Зеланда је помиловала своје трупе 2000. године; британска влада је 1998. изразила саучешће за погубљене, а 2006. године Државни секретар за одбрану је најавио потпуно помиловање за свих 306 погубљених војника из Првог светског рата.The Daily Telegraph, Ben Fenton, 16. 8. 2006., приступљено 14. 10. 2006.
Дана 15. октобра 1917. холандска егзотична плесачица Мата Хари погубљена је од стране француског стрељачког вода у Дворцу Венсен у граду Венсен након што је осуђена за шпијунирање за Немачку током Првог светског рата.