Хафрада (хебрејски језик: הפרדה, букв. 'одвајање, раздвајање') је политика владе Израела да одвоји израелско становништво од палестинског становништва на окупираним палестинским територијама,Smith, David J.; Cordell, Karl (18 October 2013). Cultural Autonomy in Contemporary Europe. Routledge. http://www.peripheries.net/article142.html што се односи на Западну обалу и појас Газе.Alcalai, Reuben (1981). The Complete Hebrew-English Dictionary. Masada
Јицак Рабин, израелски премијер од 1992-1995. године, био је први који се заложио за изградњу физичке баријере између Израелаца и Палестинаца. Након самоубилачког бомбашког напада у Беит Лиду 1995. године у којем су убијена 22 Израелца, Рабин је изјавио да је одвајање неопходно да би се већина израелских Јевреја заштитила од палестинског тероризма.https://web.archive.org/web/20070405132104/http://www.foreignaffairs.org/20040301faessay83206/david-makovsky/how-to-build-a-fence.html Од свог првог јавног представљања, концепт претворен у политику или парадигму која доминира израелским политичким и културним дискурсом и дебатом.http://www.haaretz.com/hasen/pages/ShArt.jhtml?itemNo=605608 |url-status=live |archive-url=https://web.archive.org/web/20071001110944/http://www.haaretz.com/hasen/pages/ShArt.jhtml?itemNo=605608 |archive-date=2007-10-01 |access-date=2007-03-20 |work=Haaretz
Политику раздвајања одржавале су узастопне израелске владе, које су изградиле баријеру Израел-Газа и израелску баријеру Западне обале (Гедер Ха'хафрада, на хебрејском „ограда за раздвајање“). Израел је 2005. године извршио повлачење из Газе, које је укључивало евакуацију израелских насеља и Израелске одбрамбене снаге из Појаса Газе. Затварање Западне обале је такође наведено као пример те политике.Smith, David J.; Cordell, Karl (18 October 2013). Cultural Autonomy in Contemporary Europe. Routledge. https://web.archive.org/web/20110520130445/http://www.thefreelibrary.com/Further+footnotes+on+Zionism,+Yoder,+and+Boyarin-a0160168125
Друга имена за хафрада када се разговара на енглеском укључују једнострану раздвајање или једнострано одвајање Aaron Klieman је разликовао планове за поделу на основу "hafrada", коју је превео као одвајање; и "hipardut", преведен као одвајањеAaron S. Klieman (15 January 2000). Compromising Palestine: A Guide to Final Status Negotiations. Columbia University Press. p. 1. . Хебрејска реч "hafrada"(Хафрада) може да подразумева и раздвајање и сегрегацијуhttps://web.archive.org/web/20071001110944/http://www.haaretz.com/hasen/pages/ShArt.jhtml?itemNo=605608. Критичари су повезали политику Хафраде са апартхејдом,https://web.archive.org/web/20070927062518/http://www.mclaughlin.com/library/transcript.asp?id=289 и други тврде да реч "хафрада" носи "упадљиву сличност" са јужноафричком употребом тог термина.Smith, David J.; Cordell, Karl (18 October 2013). Cultural Autonomy in Contemporary Europe. Routledge.
Специјални известилац Уједињених нација Ричард А. Фалк је 2014. године више пута користио тај израз у свом "Извештају специјалног известиоца о ситуацији људских права на палестинским територијама окупираним од 1967. године".
Историја Стање 90тих година 20. тог века Јицак Рабин је први предложио стварање физичке баријере између Израелаца и Палестинаца 1992 године, а до 1994 године, изградња прве баријере - Газа-Израелске баријере - је почела У јануару 1995 године, Палестински исламски џихад је извршио двоструки самоубилачки напад на кружном путу Беит Лид близу Нетаније, убивши 22 Израелца Након напада, Рабин је навео циљеве овог предузећа, изјављујући да,
Први израелски политичар који је успешно водио кампању на платформи заснованој експлицитно на раздвајању, под слоганом "Ми овде. Они тамо", био је Ехуд Барак.
У америчком часопису Policy Review, пише Eric Rozenman:
Усвајање политике раздвајања од стране израелске владе је генерално заслужно за идеје и анализе Даниел Шуефтан као што је изражено у његовој књизи из 1999. године, Korah Ha'hafrada: Yisrael Ve Harashut Ha'falestinit или "Раздруживање: Израел и палестински ентитет".https://web.archive.org/web/20070207212408/http://www.hoover.org/publications/policyreview/3478092.htmlhttps://web.archive.org/web/20060516180639/http://shop.ceps.be/free/1037.pdf Алтернативни превод наслова на енглеском гласи: „Потреба за одвајањем: Израел и Палестинске власти.“https://web.archive.org/web/20070903114026/http://aijac.org.au/updates/Sep-05/130905.html У њему, Daniel Schueftan разматра нове и постојеће аргументе који леже у основи различитих ставова о раздвајању, како би образложио одвајање од Палестинци, почевши од оних на Западној обали и Гази. Daniel Schueftan фаворизује ставове политичара попут Јицака Рабина и Ехуда Барака за „тврдо одвајање“, док став политичара попут Шимона Переса карактерише као „меко раздвајање“.https://web.archive.org/web/20060516180639/http://shop.ceps.be/free/1037.pdf
Након што је преузео дужност 1999. године, Барак је кренуо да „стимулише расправу у кабинету о раздвајању“ тако што је својим министрима поделио копије манифеста Daniel Schueftan, професора Универзитета у Хаифи, „Раздруживање“. Политику раздвајања је касније усвојио Израелски савет за националну безбедност, где је Daniel Schueftan такође био саветник. Према Гершону Баскину и Шерон Розенберг, књига Daniel Schueftan изгледа као „радни приручник за Израелске одбрамбене снаге и широке израелске политичке кругове“ за примену и „једнострану изградњу зидова и ограда“.
Стање 2000тих година Друга интифада, велика палестинска побуна против Израела, трајала је од 2000. до 2005. године. Овај период обележили су интензивни и бројни палестински самоубилачки напади, од којих је већина била усмерена на израелске грађане. Између 2001. и 2005. године, ове самоубице убили су 491 израелског држављанина, претварајући цивилни живот у бојно поље.ttps://academic.oup.com/sf/article-abstract/84/4/1969/2234878?redirectedFrom=fulltext&login=falsehttps://academic.oup.com/sf/article-abstract/84/4/1969/2234878?redirectedFrom=fulltext&login=false. "The period of the second Intifada significantly differs from other historical periods in Israeli history, because it has been characterized by intensive and numerous suicide attacks that have made civilian life into a battlefront." Као резултат тога, израелска влада је одустала од наде у дипломатско решење сукоба и прихватила стратегију једностраног повлачења.
У фебруару 2001. године, Meir Indor, потпуковник у Израелским одбрамбеним снагама, изјавио је да је „хафрада (раздвајање) – они су тамо, а ми смо овде“ постала „нова идеологија“ и „нова реч за оне који маштају о миру“.http://beismoshiach.org/Shleimus%20HaAretz/shleimus_haaretz311.htm Meir Indor је упутио оштре критике према предложеном мировном споразуму Аријела Шарона који је изнео током избора 2001. године на којима је Шарон тврдио да ће обезбедити „мир и безбедност“ тако што ће „хафраду учинити дужином и ширином земље“. Године 2002, Rochelle Furstenberg из часописа Hadassah Magazine извијестила је да је концепт "једностраног раздруживања" био непознат јавности осам мјесеци раније, али да је та идеја добила на замаху.https://web.archive.org/web/20040910080719/http://www.hadassah.org/news/content/per_hadassah/archive/2002/Nov_02/isr_life.htm
Влада Аријела Шарона је 2002. године започела радове на израелској баријери на Западној обали у области Шива. Израел је од тада тврдио да је баријера од виталног значаја за спречавање палестинских нападача у израелским градовима. Daniel Schueftan је описао баријеру као „физички део стратегије“ једностраног одвајања. Daniel Schueftan је објаснио да: „Она чини стратегију могућом јер не можете рећи 'ово је оно што ћу укључити, а ово је оно што ћу искључити' без физичке баријере која спречава кретање између то двоје“.https://web.archive.org/web/20070930180212/http://www.zawya.ae/printstory.cfm?storyid=ZAWYA20040225120932&l=0000000402
Израел је 2005. године извршио повлачење из Газе (хебрејски језик: עברעתההתנתקות, романизовано: Tokhnit HaHitnatkut, буквално значење у преводу 'план раздруживања'), једнострано демонтажу 2005. године и израелско насеље Газе и 21. Израелски огранак у Израелу из унутрашњости Појаса Газе. Премијер Ариел Шарон првобитно је назвао свој једнострани план раздруживања „план одвајања“ – на хебрејском, Tokhnit HaHitnatkut, пре него што је схватио да је „раздвајање звучало лоше, посебно на енглеском језику, јер је посећало на реч апартхејд“.https://archive.org/details/unspeakhowwordsb00pool/page/86/mode/2up План је представљен израелској јавности средином децембра 2003. године.Званично усвојен од стране израелске владе и усвојен у августу 2005. године, једнострани план раздруживања резултирао је разградњом свих насеља у Појасу Газе и четири насеља на северној Западној обали. Daniel Schueftan је окарактерисао Шаронов једнострани план раздруживања као само први корак у „ширем историјском процесу“.
Рекавши The Jerusalem Report 2005. године да би могао „чак и да закачи датуме на њему“, предложио је да ће 2007. или 2008. године доћи до још једног великог раздруживања на Западној обали; и да ће Израел пре 2015. године једнострано поделити Јерусалим по сопственом избору. Daniel Schueftan је тврдио да "основна карактеристика" повлачења није да ће донети мир, већ да ће спречити "вечни терор".
Спровођење хафраде је настављено под владом премијера Ехуда Олмерта.https://www.thefreelibrary.com/Further+footnotes+on+Zionism,+Yoder,+and+Boyarin-a0160168125https://web.archive.org/web/20070204102854/http://counterpunch.org/cook05112006.html
Анализа и дебата У октобру 2000. новинар Haaretz Гидеон Леви коментарисао је за Courrier International да је јавна подршка огромне већине за "хафраду" резултат незаинтересованости просечног Израелца према историји и многим Палестинцима – што је супротставио захтеву Израела да Палестинци проучавају Холокауст да би разумели јеврејске мотиве.
У Mapping Jewish Identities, објављеном исте године (2000), Ади Офир је изнео подршку за оно што он назива „главним елементом система апартхејда – (хафрада) између Израелаца и Палестинаца“, међу ционистима који говоре у фаворизовање људских права може се приписати унутрашњим противречностима у ционистичкој идеологији.
Године 2002. телевизијски пренос The McLaughlin Group на тему политике одвајања Израела почео је речима: „Јевреји то зову хафрада, „одвајање“, на хебрејском. Критичари то називају апартхејдом. ункуоте, „једнострано повлачење.“ То је идеја која је стекла упориште у Израелу.“
Према Смиту и Корделу, сматра се да примена политике Хафраде користи културну аутономију као изговор за принудну сегрегацију.Smith, David J.; Cordell, Karl (18 October 2013). Cultural Autonomy in Contemporary Europe. Routledge.
Значајни примери употребе Од Израелаца Eitan Harel, професор биологије на Хебрејском универзитету у Јерусалиму, изјавио је за Ле Монде Дипломатикуе у мају 1996. године: „Наши приоритети су се променили. Сан о великом Израелу замењен је реалношћу малог Израела. Људима је важно да живе боље овде, а ако их питате шта желе и чекају, већина одговора је: хафрада, раздвајање." Esther Zandberg је описала уметничку изложбу под називом „Хафрада (Раздвајање)“ у издању Haaretz из јуна 2005. године као што се састоји од слика 12 места раздвајања које су фотографисали Јаир Барак, Орит Симан-Тов и Амит Грун који представљају „зидове апартхејда између Цезареје и Jisr az-Zarqa и између Нир Звија и арапског насеља Пардес Снир у Лоду; архитектонска монструозност кула на плажи Кармел у Хаифи, које се као подигнута песница уздижу насупрот очајног насеља Невех Давид; претећи зид који окружује луксузно стамбено насеље Холиланд у Јерусалиму; и неколико других локација." У раду под насловом „Нишул (расељавање): Израелски облик апартхејда“, Џеф Халпер из Израелског комитета против рушења кућа, написао је да је: „Хафрада (апартхејд на африкансу) је званични хебрејски израз за израелску визију и политику према Палестинцима у окупираних територија – и, могло би се тврдити (са квалификацијама), унутар самог Израела.