Извор ( или -{Izvori}-) је насеље у општини Ново Брдо која се налази на југу републике Србије у АП Косово и Метохија.
Географија Смештено је западно од остатака некадашње тврђаве Ново Брдо односно северно од магистралног пута Приштина—Ново Брдо на обронцима планина Кознице, Бучја и Мандалака на надморској висини од 800 до 900 -{m}-. Настало је почетком XIII века око јаког крашког извора који се зове Студени кладенац, по коме је добило име, као тврђавско подграђе око Криве реке која и данас протиче средином села. По својој структури, село је планинског тј. разбијеног типа и сачињава га десет заселака: Миљковци, Димовићи, Танки Забе, Честак, Мирковци, Госаљце, Маринковци, Сврачак, Антанасковци, Шумати рид.
Прошлост Извора Део села под називом Стари Извор било је предграђе средњовековног града Ново Брдо који је у XV веку имао 40.000 становника. Становници су се бавили земљорадњом, сточарством и у рудницима као рудари и топионичари. Остаци насеља Стари Извор сведоче да је на падинама у близини данашњег Извора постојала и црква где је било гробље, где се и сада налази. Поред ове цркве постојале су још две и то у Селишту и Манастиришту. У ондашњем Новом Брду живели су поред Срба и Дубровчани, Саси, Јевреји и Грци. Број становника у старом Извору се почео смањивати после пада Новог Брда 9. јуна 1455. године. под отоманску власт. Турци су део становништва побили, део одвели у јањичаре, а девојке и младе жене повели са собом у Османско царство. Срби у Извору живе до Великог бечког рата 1683 — 1699. године. Аустријска војска је под командом Пиколоминија 1689. године продором до Скопља потиснула Османлије. Срби су се прикључили устанку, али после повлачења аустријске војске већи део становништва је кренуо у сеобу под вођством Пећког партријарха Арсенија III 1690. године, док је део Срба остао да живи под турском влашћу. Ново Брдо губи рударски значај крајем XVIII века и турско становништво се исељава у друга места, док је само мали број њих остао. Западно од старог Извора у XIX веку досељавају се Срби из суседних села Паралова, Јасеновика, Бостана, затим из Десивојца и Медвеђе. После Другог светског рата због миграција према градовима број становника се смањује, а један од главних узрока миграција је привредна заосталост. Топографски називи су: Сврачак, Подсврачак, Рамниште/Равниште, Госалина, Росуља, Шумати Рид, Танки Забеја.
Порекло становништва по родовима
Подаци из 1931. године)Подаци: Насеља књ.3 (др. А. Урошевић: Новобрдска Крива Река
Ђорђијанци (2 k., Св. Никола), староседеоци. Антанасковци (4 k., Св. Арханђео), староседеоци из Старог Извора. На садашње место пресељени око 1830. године, зато што им се у кући обесила девојка коју су силом уграбили за неког свог младића. Ивини или Сврачани (12 k., Св. Никола и Св. Арханђео). Ова друга слава им је као заветина због пронађеног изгубљеног детета(они су можда старинци). Са славом Свети Никола су досељени средином 18. века из околине Власотинца. Перићи (3 k., Ваведење); досељени из Десивојца око 1780. године. Митровци (7 k., Св. Јован Крститељ); досељени око 1810. године из махале Вирово (Маревце у Новобрдског Кривој Реци) Кукутићи (3 k., Св. Никола), досељени око 1820. године из Гумништа код Гњилана. Максимовићи (1 k., Св. Јован Крститељ); досељени око 1830. године из Бостана, од рода Мартиновића, старина им је на Новом Брду. Перовићи (3 k., Св. Јован Крститељ); пресељени из Бостана око 1850. године. И ови су од Мартиновића. Маринковићи (3 k., Св. Никола); пресељени из Паралова око 1860. године. Мирковци (6 k., Св. Никола); пресељени из Паралова око 1860. године. Копиљаци (4 k., Св. Петка); пресељени из махале Драголисице (Маревце) око 1860. године. Мирковићи (1 k., Митровдан); пресељени 1885. године из Бостана, од рода Ристића. Старином су из Малесије(Северна Албанија). И (8 k.) арбанашких мухаџирски кућа које су досељене 1878. године из Јабланичког округа(Медвеђа и Лебане).
Становништво
Референце
Категорија:Википројект географија/Насеља у Србији Категорија:Насељена места на Новом Брду Категорија:Насељена места на Косову и Метохији