thumb| Марксистички интелектуалац Антонио Грамши (1891–1937) је развио културну хегемонију како би објаснио структуре друштвене контроле друштва, објашњавајући да интелигенција радничке класе мора да развије идеологију радничке класе којом би се супроставила погледу на свет (културну хегемонију) владајуће елите. У марксистичкој филозофији, културна хегемонија (или културна доминација) је доминација над културолошко различитим друштвом од стране владајуће класе која манипулише културом тог друштва - уверењима и њиховим објашњењима, опажањима, системима вредности и обичајима, тако да поглед на свет владајуће класе постане прихваћена културна норма.Bullock, Alan; Trombley, Stephen, Editors (1999), The New Fontana Dictionary of Modern Thought Third Edition, Као универзална доминантна идеологија, владајућа класа погрешно представља себе и свој светоназор као друштвени, политички и економски -{status quo}-, и објашњава како природни, неизбежни и видљиви друштвени услови погодују свакој друштвеној класи, а не да су само вештачки друштвени конструкт који одговара само владајућој класи.The Columbia Encyclopedia, Fifth Edition. (1994),
У филозофији и социологији, и буквално значење као и конотација појма културна хегемонија потичу од старогрчке речи -{hegemonia}- (ἡγεμονία) која означава вођство и режим хегемона. У политичким наукама, хегемонија је геополитичка доминација коју спроводи царство, хегемон (водећа држава) која влада над другим државама царства, не директним претњама (војном агресијом, окупацијом или територијалним анексијама), већ помоћу претњи потенцијалним интервенцијама као имплицитним средствима друштвене и политичке моћи.Ross Hassig, Mexico and the Spanish Conquest (1994), Позадина Историјска позадина
Карл Маркс је 1848. године изјавио да ће економске кризе и практичне противречности капиталистичке економије потакнути радничку класу у револуцију, рушење капитализма, као и преобликовање друштвених установа (економских, политичких и друштвених) према разумним моделима социјализма, и тиме започети прелаз у комунистичко друштво. Дакле, дијалектичке промене у функционисању економије једног друштва одређују његове (политичке и културолошке) друштвене поставке. У ту сврху је Антонио Грамши предложио стратешку разлику између политике која је везана за позициони рат и експериментални рат. Позициони рат је интелектуална и културна борба у којој анти-капиталистички револуционар ствара пролетерску културу која се супроставља културној доминацији буржоазије. Пролетерска култура повећава класну свест, подучава револуционарну теорију и историјску анализу, и тако даље развија револуционарно организовање међу друштвеним класама. После победе у позиционом рату, револуционари би имали потребну политичку моћ и подршку јавности за револуционарни социјализам кроз реализацију експерименталног рата. Политичка економија Као марксистичка филозофија, културна хегемонија анализира задатке економске класе унутар базе и надградње, из чега Грамши развија задатке друштвене класе унутар друштвених структура које су створиле и које одржавају културну доминацију. У пракси империјализма и колонијализма, културна хегемонија се дешава када радничке и сељачке класе верују и прихватају да владајуће структуре друштва (доминантна идеологија наметнута од стране владајуће класе) реално описују природни поредак у друштву.
У позиционом рату, интелигенција радничке класе политички образује радничку класу да постане свесна да тренутно заступљене културне норме нису ни природне, ни неизбежне, као и да препознају да друштвена структура буржоаске културе делује као инструмент социо-економске доминације, нпр. институције (држава, црква и друштвени слојеви), култура (обичаји и традиција) и уверења (религије и идеологије), итд. Да би остварили сопствену културу радничке класе, радници и сељаци морају преко својих интелектуалаца да изврше потребне анализе своје културе и националне историје како би пролетеријат превазишао свој стари начин размишљања поретка ствари у друштву под културном хегемонијом империјалних сила. Друштвена доминација
Грамши је рекао да би културолошке и историјске анализе „природног поретка ствари у друштву“ успостављене доминантном идеологијом могле да омогуће свим разумним мушкарцима и женама да интелектуално сагледају друштвене структуре буржоаске културне доминације. У свакој сфери живота (приватној и јавној), здрав разум је нешто са чиме се људи носе и објашњавају свој свакодневни живот унутар свог друштвеног слоја који је унутар ширег друштвеног поретка; међутим, ограничења здравог разума спречавају право разумевање о искоришћавању радника које омогућава културна хегемонија. С обзиром на потешкоће у анализирању -{status quo}--а хијерархије у буржоаској култури (друштвене и економске класе), већина људи се бави својим приватним проблемима и не преиспитује фундаменталне изворе своје друштвено-економске, индивидуалне и колективне, обесправљености.
Интелигенција Да би схватили културну хегемонију владајуће класе и борили се против ње, радничка и сељачка класа зависе од моралног и политичког вођства свог урођеног интелекта, учењака, академика и наставника, научника, филозофа, администратора итд. из њихових специфичних друштвених класа; по томе Грамши политички разликује интелектуалце буржоазије од интелектуалаца радничке класе, мушкараца и жена који су заговорници и противници културног -{status quo}--а.
После Грамшија
thumb|1968. године, Руди Дучке, вођа немачког студентског покрета, „-{68er-Bewegung}-“, рекао је да промена буржоаског друштва Западне Немачке захтева дуг марш кроз институције друштва, како би се идентификовала културна хегемонија и како би се борило против ње.
Немачки студентски покрет Руди Дучке, вођа немачког студентског покрета је 1967. године применио Грамшијеве анализе културне хегемоније на политику и друштво Западне Немачке користећи израз „дуги марш кроз институције“ да би описао идеолошки посао који је потребан за реализацију покрета. Ово је асоцијација на Дуги марш (1934.-1935.) Кинеске народно-ослободилачке војске која указује на велики посао који је учинила радничка интелигенција да би произвела популарну културу радничке класе која ће заменити доминантну идеологију наметнуту културном доминацијом буржоазије.
Државни идеолошки апарати У „Идеологији и идеолошким државним апаратима“ (1970.), Луј Алтисер описује комплексне друштвене односе међу различитим органима државе, који преносе и шире доминантну идеологију међу становништвом државе. Идеолошки државни апарати (-{ISA}-) су места идеолошких сукоба између друштвених класа; насупрот силама војске и полиције као репресивног државног апарата (-{RSA}-), -{ISA}- постоји као већина унутар самог друштва. Упркос томе што владајућа класа контролише -{RSA}-, идеолошки апарати државе су места где долази до класне борбе (као и њен циљ да буду освојени), јер -{ISA}- нису јединствена друштвена језгра и прожимају се кроз цело друштво. Као места и јавне и приватне континуалне класне борбе, идеолошки апарати државе су преосетљиве зоне јер се састоје од елемената доминантних идеологија из претходних размишљања и због тога су места континуиране класне борбе од претходних режима производње, и отуд потреба за континуалном политичком активношћу у:
религиозни -{ISA}- апарати (свештенство) образовни -{ISA}- апарати (јавни и приватни школски системи) породични -{ISA}- апарати (патријархална породица) правни -{ISA}- апарати (полиција, и правни, судски и казнени системи) политички -{ISA}- апарати (политичке партије) синдикатски -{ISA}- апарати -{ISA}- апарати масовних медија (штампа, радио, телевизија, интернет, биоскоп) културни -{ISA}- апарати (књижевност, уметност, спорт, итд.) Парламентарне структуре државе, помоћу којих изабрани политичари спроводе „вољу народа“, такође су идеолошки апарат државе јер дају контролу држави над становништвом које учествује у политичким странкама. И политички систем је сам по себи идеолошки апарат јер подразумева прихватање идеолошке фикције од стране грађана која одговара некој „одређеној“ стварности, да се саставни делови политичког система, као и принцип његовог функционисања, темеље на идеологији ‚слободе‘ и ‚једнакости‘ појединачних бирача и ‚слободног избора‘ представника народа, од стране појединаца који ‚чине‘ тај народ.
Види још
Културни капитал Културни конфликт Domination and the Arts of Resistance: Hidden Transcripts (1990), Џејмс К. Скот Фокална тачка (теорија игара) Хегемонија и Социјална Стратегија (1985),Ернесто Лаклау и Шантал Муфе Понашање гомиле "Идеологија и идеолошки државни апарати" (1970), Луј Алтисер Марксистичка културна анализа Марксова теорија отуђења Никос Пуланцас Пасивна револуција Политичка свест Друштвени капитал Мека моћ Јужна стратегија The Structural Transformation of the Public Sphere: An Inquiry into a Category of Bourgeois Society (1962), Јирген Хабермас
Литература
Категорија:Комунизам
Категорија:Марксистичка теорија
Категорија:Постмодерна филозофија
Категорија:Социјализам
Категорија:Социјални концепти