Рекашки Шокци су етничка група настањена у месту Рекаш, жупанија Тимиш, Румунија. Говоре рекашким говором и српског су порекла. Данас их је преостало неколико десетина, док их је некада било преко хиљаду. Римокатоличке су вероисповести и сматрају се делом хрватског народа.
Историја Хрватски историчар Стјепан Крпан у својој монографији о рекашким Шокцима из 1990, на основу оскудних историографских података и усмене историје, доноси претпоставке о времену досељавања Шокаца у ове делове Баната. Шокци су се доселили крајем 17. и почетком 18. века, у крајеве источно и северно од Темишвара, у Рекаш и неколико села (Радна, Милова, Болч и Сарвиши). У самом Рекашу населили су претежно северни и западни део насеља, који је по њима назван Шокачки крај или Шокачка страна. Према усменој историји место њиховог порекла је источна Славонија, односно место Бабина Греда код Винковаца. Непосредно након 1890. године, на своје поседе у Рекашу, гроф и велепоседник Амбрози је населио Хрвате пореклом из Горског котара. Они су као дрвосече радили у околини Острогона, због чега су их у Рекашу звали Гранери (немачко име за Острогон је Гран). Малобројни Гранери су се током времена утопили у Шокце. Почетком 20. века Шокци су, уз Немце били богати земљопоседници. Према Крпану, они су још у 18. веку одржавали везе са бачким Шокцима и Буњевцима у оквиру Хабзбуршке монархије. Њихов културни препород започиње крајем 19. века, а посебно је снажан у међуратном периоду. Крпан указује на значај хрватског књижевног друштва Светог Јеронима из Загреба, које је Шокце снабдевало потребним књигама и часописима.
О културним односима рекашких Шокаца са Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославијом, и Србима из Банатске Црне Горе и Темишвара, повремено је извештавала локална темишварска српска штампа. Арсеније Бугарски преноси допис Шокачког земљорадничког друштва у Рекашу, послат вероватно почетком 1922. године, Министарству за земљопривреду у Београду у коме се моли за књиге за уздржавање и очување наше националне свести. У допису се наводи да су у Рекаш настањени око 1660. године, да су римокатолици који читају латиницу, а да део (10 %) чита и ћирилицу и да броје преко 1.100 душа. Успостављањем нових државних граница 1919. Шокци из Рекаша су изгубили везу са свјим некадашњим културним центрима (Загреб и Суботица). Уз бележника Јоцу Ћосића допис је потписао и Петар Пелић као председник Друштва. На ову молбу министар пољопривреде и вода донео је решење 5. маја 1922. да се у Рекаш пошаље 51 наслов књига и часописа, као и слика краља Петра. Послати материјал је стигао у Рекаш вероватно током јула 1922, у пет пакета, а Ћосић и Пелић су потврдили пријем. Темишварски часопис Гласник, који почиње да излази крајем 1921. године, већ следеће године почиње да штампа и вести из Рекаша. Тако 1922. Гласник јавља о успешној забави одржаној у Рекашу чији је организатор Јоца Ћосић, општински подбележник. У чланку се каже да је забава имала морални и материјални успех, уз коментар да овај народ не броји више од 1.200 душа. Следеће 1923. године Гласник пише да је 14. априла Рекашко шокачко певачко друштво прославило 35 година постојања и том приликом приредило забаву са игранком. Забаву је посетила и једну тачку програма испунила Темишварска певачка дружина. Већ у следећем броју Гласник објављује обиман чланак Рекашки Шокци и њихов национални живот Јоце Ћосића, који помиње оснивање Шокачког певачког друштва 1888, контакте са другим Шокцима и Буњевцима (у Рекашу су читали Шокачку и буњевачку вилу и Невен). Да те 1023. године у Рекашу (у средини Банатске Црне Горе) постоје Шокачко земљорадничко друштво, Шокачко певачко друштво и Шокачка читаоница. Јоца Ћосић посебно наглашава борбу током које су шокци остављени сами себи без икакве моралне помоћи могли очувати кроз 300 год. своје чисто народно обележје, без да су примили уплив туђег језика или обичаја. Шокачко певачко друштво приредило је 4. маја 1924. у част стогодишњице рођења Бранка Радичевића свечану забаву са игранком, на којој је учествовало и певачко одељење српског друштва Слога из Темишвара. Гласник је јавио да су госте из Темишвара на рекашкој железничкој станици дочекали подбележник Јоца Ћосић са оркестром. Следеће године Гласник објављује Ћосићев чланак о светосавској забави у Краљевцу, на којој је присуствовало рекашко шокачко омладинско друштво Коло чији је председник Иван Каталинић приказао шаљив монолог Пијаницу. У два броја 1934. Гласник детаљно извештава о канонској посети епископа Георгија Банатској Црној Гори. Том приликом, епископу је у име државне власти домаћин био општински бележник Јоца Ћосић:
После Другог светског рата Рекашани пролазе кроз период колективизације, а после Резолуције Информбироа, Шокци, ако и сви други припадници југословенских мањина у Румунији, прекидају контакте са матичном земљом, Југославијом. После румунске Револуције 1989, малобројни преостали Шокци делимично су повратили своја имања, а од 1991. добијају и хрватско држављанство. Данас се баве виноградарством, сеоским туризмом, локалном индустријом и услужним делатностима.
Демографија У Рекашу су Шокци староседеоци, а након повлачења османске власти из Баната, 1724. почиње колонизација немачког становништва из различитих немачких крајева, убрзо током 18. века следе нови таласи немачких колониста. Прва јеврејска породица је досељена 1816, касније стижу и друге. Последње планско насељавање је било од 1899. када је 100 мађарских католичких породица из тамишке, торонталске, чамадске и чонградске жупаније насељено у део Рекаша назван Мађарско село, касније Ново село. Мађари су у свом делу 1902. подигли један звоник. Талас исељавања у Америку започиње првих година 20. века, тада почиње опадање броја Шокаца.
На аустроугарском попису 1880. године у Рекашу је било 3.663 становника. На овом, као и на следећем попису из 1890. Шокци су пописани као Срби. На попису 1900. пописани су као Шокци, тада је Рекаш имао 4.104 становника. Етнички саства је био следећи:
По окончању Другог светског рата, јануара 1945. из Рекаша је у Совјетски Савез на принудни рад депортовано више од 200 Немаца. Седамдесетих година почиње убрзано исељавање Немаца, а после Револуције 1989. скоро сви Немци напуштају Рекаш. Осим Румуна, у послератном периоду посебно је и број Рома. На попису 1992. Шокци се пописују као Хрвати, али су се неки изјаснили и као Срби. Већина Срба је досељена из села Банатске Црне Горе. Етнички састав је био следећи:
Данас се Шокци углавном пописују као Хрвати. На попису 2021. године у општини Рекаш је био 41 Хрват.
Говор Рекашки Шокци говоре шокачким екавским говором, али је због могућности праћења хрватских медија у Румунији на хрватском стандардном језику, намењеним далеко бројнијим Карашевцима, двоструко угрожен и престижом стандардног језика. На попису 2021. у општини Рекаш 27 становника се изјаснило да им је хрватски матерњи језик.
Религија Рекаш је био седиште римокатоличке парохије 1392. године којом је управљао свештеник Јакоб. За време османске власти (1551—1716) у Рекашу су мисионарили фрањевци провинције Босне Сребрене, а Рекаш је био и мисијска станица католичких свештеника. Шаму Боровски наводи да је римокатоличка црква у Рекашу саграђена 1780. године, мада је пре 1740. постојала у месту дрвена црква. Њој је Иван Вучетић 1722. године даривао златни калеж, у који је био угравиран текст на латинском Joannes Vuchetich donavit Ecclie Recasiensis anno 1722. Његово даривање рекашке цркве се може довести у везу са фрањевцем Александром Каланеком из Бриња, који је у то време био у мисијској служби у Рекашу, а из Бриња је и племићка породица Вучетић. Према Јозефу Шулцу, прва позната рекашка црква била је на локалитету Szent Lelek (Сентиљак), удаљеном око 2 километра северозападно од данашње цркве, одакле је донесен део готичког каменог довратника, који је смештен у једној споредној црквеној просторији. Из старе цркве, сачувана је и камена крстионица из 1726. године. Према Јозефу Шулцу, фрањевци су управљали рекашком парохијом до 1792. године, а по Јозефу Штицлу, до 1769. године. Њих су наследили бискупски свештеници, који су касније били и декани. Рекашки деканат је обухватао осим рекашке и десетак околних парохија. Прве матичне књиге уведене су у парохији 1743. године. Међу рекашким свештеницима био је и Александар Берковић, који је овде службовао од 1893. до 1896. године. Рођен је у Неузини код Великог Бечкерека (Зрењанин) у породици хрватских предијалаца, чији су се преци тамо доселили крајем 18. века из Глинске Пољане код Петриње. Студије теологије завршио је на богословији Пазманеун у Бечу, а за свештеника је заређен 1882. године у Загребу. Од 1888. до 1893. обављао је разне службе у бискупском ординаријату и предавао на богословији у Темишвару. Јозеф Штицл бележи да је био маркантна појава који је Шокце хтео кроатизирати. Један од његових капелана је био Иван Колесар из Перлеза, који је после његовог одласка постао рекашки парох и декан. За време његовог службовања изграђена је данашња црква у неоготском стилу, започета 1914. године, а завршена и освећена 1918. године. Колесар је једно време био и председник Шокачког певачког друштва, у коме су током двадесетих година 20. века деловали капелани и пароси немачког порекла. Главни олтар рекашке цркве је посвећен Светом Ивану Крститељу, а на тај празник (24. јун) одржава се шокачка руга (црквена година) коју обележавају Шокци, Док Немци имају своју црквену годину (кирвај) прве недеље октобра, а Мађари своју црквену годину (буча) на Велики Госпођин (15. август). Шокачки трагови у цркви се виде на неколико места. Тако су две станице пута крста на источном зиду црквене лађе обележене шокачким описима слика, и то 7. станица Исус други пут пада под крстом и 8. станица Исус теши плачеће жене. Обе слике су израђене и постављене 1933. године даровима Шокаца. Један осликани црквени прозор, витраж на источном зиду, који приказује Светог Венделина, заштитника животиња, дар је супружника Ивана и Катарине Јанкулов, а израђен 1918. године. Христов кип Ecce homo у природној величини дар је Јоце Кожара 1935. године, у захвалност за оздрављење. У цркви се налази копија слике Црна Марија, чији је оригинал по легенди донесен из старе постојбине, потом застава Шокачког певачког друштва и шокачка застава, односно плави барјак са великом сликом Светог Ђурђа на коњу и посветом на којој пише: На славу Божју даровали богољубни Шокци 1926. Верским књигама за богослужење Шокци су снабдевани углавном из Будимпеште, Суботице и Загреба. Хрватски католички свештеник Анте Јагић у свом раду Хрвати у Банату из 1924. пише о рекашким Шокцима следеће: Старији људи су књиге и писмо на нешем језику, да их разликују од њемачких и мађарских књига, звали „Далматинска књига”.
Пред црквом се налази споменик погинулима у Првом светском рату, у време када је Рекаш припадао Аустроугарској монархији, а погинули грађани су били у рату пораженој страни. Споменик има четири једнаке странице, на свакој су исписана имена погинулих друге националности, немачка, мађарска, румунска и шокачка. Рекаш има два католичка гробља, оба у власништву католичке парохије. Прво гробље у Рекашу се налазило на месту порте данашње католичке цркве, на простору садашњег гробља прве сахране су започеле 1777. године, капела је сазидана 1853, а нешто касније гробље је ограђено каменим зидом. Гробље је проширено 1865, дрвени гробљански крст је обновљен 1869, а 1896. је постављен камени крст. Гробље је обновљено 2008. старањем немачке заједнице. На старом католичком гробљу сахрањени су Немци и Шокци.
Ходочашћа у Марију Радну и Ригош