мини|десно|Фотографија кордунашких партизана Мартовски преговори или Немачко-партизански преговори из 1943. године, су једна од највећих контроверзи Другог светског рата на тлу Југославије. Вођени су између немачких команданата у Независној Држави Хрватској и Врховног штаба југословенских партизана у марту 1943. године, а десили су се за време битке на Неретви. Партизани су желели ове преговоре са намером да одложе нападе немачких снага док су прелазили реку Неретву и да се усредсреде на борбу против четничког покрета Драгољуба Михаиловића. Преговоре је пратило незванично примирје које је трајало око 6 недеља, али је прекинуто наређењима Адолфа Хитлера. Размене заробљеника, које су се догађале између Немаца и партизана већ неколико месеци раније, настављене су крајем 1943. и трајале су до краја рата.
Детаљи преговора били су мало познати историчарима све до 1970-их, упркос томе што их је помињало неколико аутора од 1949. године. Кључни партизански преговарач, Милован Ђилас, први пут је именован у делу Волтера Робертса „Тито, Михаиловић и савезници, 1941–1945“ из 1973. године. Робертсова књига наишла је на протесте југословенске владе Јосипа Броза Тита. Приговори су се усредсређивали на тврдње да је Робертс потпуно изједначио немачко-партизанске преговоре са немачко-четничким преговорима са Италијанима и Немцима током рата. Робертс је то негирао, али је додао да књига не прихвата митологију партизана као „ослободилачког покрета“ или четнике као „издајничке колаборационисте“. Накнадно су извештаје о преговорима објавили југословенски историчари и главни југословенски протагонисти.
Позадина Прве размене заробљеника мини|десно|220п|Подела Југославије са истакнутом демаркационом линијом између немачке и италијанске окупационе зоне. У августу 1942, за време похода пролетерских бригада кроз НДХ у Босанску крајину, партизани су код Ливна заробили групу од осам Немаца из цивилне и војне инжењерске организације Тот. Вођа групе заробљеника је био рударски инжењер Ханс От, који је истовремено био официр Абвера, обавештајне службе Вермахта. Заробљена група је тражила нове изворе метала и дрва за Немце, али От је добио задатак од Абвера да ступи у контакт са партизанима. После заробљавања, От је тврдио да има да пренесе важну поруку за партизански штаб, и након што је ово испуњено, предложио је партизанима да буде размењен за партизане које су Немци држали у затвору у Загребу. По тој основи, От је послат у Загреб, где је срео са немачким војним изаслаником генерал-пуковником Едмундом Глез фон Хорстенауом. Саветовао је Глез фон Хорстенауу да је Тито вољан да размени осам Немаца за десет партизана које су држали Немци, Италијани и власти НДХ. Глез фон Хорстенау је контактирао команданта италијанске 2. армије, генерала Марија Роату, који је држао у заробљеништву највише идентификованих заробљених партизана. Немачки амбасадор у НДХ, СА-обергрупенфирер Зигфрид Каше је послао телеграм министарству спољних послова Рајха предлажући му размену и затражио од министарства да посредује код Италијана. Бивши амерички дипломата Волтер Робертс сматра да је Абвер имао више на уму од размене затвореника када је дао Оту задатак да ступи у везу са партизанима, иако се број Немаца у партизанском заробљеништву повећавао, па ово чини да су вероватнији били споразуми о размени заробљеника. Ове споразуме је у почетку извршавао Маријан Стилиновић у име Врховног штаба НОВЈ. Размена заробљеника је била извршена у подручју између Дувна и Ливна, где је 38 партизана и њихових чланова породица размењено за једног вишег немачког официра заробљеног у бици за Ливно децембра 1942.
Настављени преговори између немачких и партизанских штабова за исход су имало још једне преговоре код Ливна 17. новембра 1942. о размени заробљеника и признавању партизанима статуса зараћене стране. Друге преговоре су водили Владимир Велебит и Стилиновић,, а От је био укључен са немачке стране.
Партизанска страна је тражила признавање статуса зараћене стране, што су Немци од самог почетка устанка одбијали и партизане сматрали бандитима према којима не важе одредбе међународног права о статусу ратних заробљеника, па би их обично стрељали. Са друге стране партизани су често пуштали заробљене војнике, као нпр. 300 заробљених Немаца након повлачења из Ужица или око 120 италијанских војника остављених на Романији почетком 1942. На дан друге размене заробљеника, партизани су дали писмо адресирано на Глеза фон Хорстенауа у коме су објашњавали да су партизани „независна војска са војничком дисциплином и нису скуп банди”, и предложили „узајамну примену закона међународног права, посебно у погледу заробљеника и рањеника, редовне размене заробљеника и неку врсту примирја између две стране”. Глез фон Хорстенау, Каше и други су желели да наставе са разменама заробљеника као начин добијања информација и желели су да постигну modus vivendi са партизанима како би Немци несметано експлоатисали рудне ресурсе НДХ. Међутим, Адолф Хитлер и министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп су се противили склапању било каквог споразума са партизанима, јер су се плашили да ће то партизанима дати статус редовне зараћене стране. Као резултат Хитлеровог противљења, на овај партизански предлог није одговорено. Тако су се ови преговори завршили неуспешно, али је ипак до размене заробљеника дошло 21. новембра.
Планови партизанског штаба Циљ партизана је био пробој из западне Босне у јужну Србију где је постојала ослобођена територија.
Пробој партизана ка Санџаку би их одвео даље од комуникација и привредних објеката важних за Немце. Идеју о неутралној зони у којој партизани не би могли угрожавати немачке интересе, а Немци их заузврат не би нападали потицала је од генерала Хорстенауа.
Могућност англо-америчког искрцавања Због осовинске катастрофе код Стаљинграда и извесним поразом на Северноафричком фронту, све је било извесније отварање другог фронта у Европи. Значај југословенског ратишта је порастао како силе Осовине нису знале где тачно да очекују искрцавање Англо-Американаца. Немачки генерали Глез фон Хорстенау, Бадер и Лер су предлагали војнички и дипломатски приступ пацификовању устанка у НДХ, док је Хитлер инсистирао на чисто војничком приступу и његово мишљење је превагнуло. Стога су силе Осовине приступиле изради плана за операцију Вајс. Одлучено је да у јануару 1943. удружено немачко-домобранско-усташке и италијанско-четничке јединице почну офанзиву против Бихаћке републике. Прва фаза операције названа Вајс I би нападала северозападни део Бихаћке републике, а друга фаза Вајс II. Немци су из Рајха пребацили две, а из окупиране Србије три дивизије, међу којима и 7. СС дивизију Принц Еуген.
У време док је беснела осовинска операција Вајс, очекивало се и искрцавање Енглеза на јадранској обали. Партизани се томе нису радовали, јер су стрепели да ће циљ евентуалног британског искрцавања у Југославији бити не само потискивање Немаца него и уништење партизанског покрета, уз помоћ четника. Још у јесен 1941. године, када је избио четничко-партизански сукоб, Уједињено Краљевство је подржало владу у егзилу и четнике. Међу партизанима је првих година рата настала страховита мржња према Енглезима, што се огледа и у једној од песама: „Партизани, спремите митраљезе да чекамо краља и Енглезе”. Коча Поповић је у свом дневнику писао да „после Немачке, друго место у нашој мржњи заузима Енглеска”, јер је „учинила је све да изазове грађански рат у Југославији, и да се народноослободилачки покрет не одржи”.
Операција Вајс
мини|Борци Друге пролетерске бригаде са заробљеним немачким мајором Артуром Штрекером. Прва етапа операције Вајс, операција Вајс I, започета је 20. јануара 1943. нападом на Бихаћ, који је пао после седам дана. Врховни штаб и партизанске јединице повлачили су се према Дрвару. Циљ Врховног штаба је био да се партизани пробију из западне Босне у Србију. Њихову покретљивост битно су умањивали присуство великог броја избеглица и рањеница. Тих дана Тито је слао поруке Коминтерни тражећи да СССР војно помогне НОВЈ, али је добио одговоре да то није могуће због велике удаљености и логистичких проблема.
Друга етапа операције Вајс, операција Вајс II, изведена је у простору од Динаре до горњег тока Врбаса, углавном у долини Неретве. Врховни штаб и група дивизија скупа са избеглицама и рањеницима нашли су се у обручу. Маневрима и борбама успевали су да избегну уништење. Крајем фебруара није успео напад Прве пролетерске дивизије на Коњиц, који су браниле четничко-италијанске-немачке снаге. На јужнијем фронту, партизани су имали више успеха пошто су према Мостару одбацили четничко-италијанске снаге. Партизани су се и даље налазили у тешкој ситуацији, пошто су са севера на правцу Горњи Вакуф-Прозор надирале немачко-усташке снаге, са југа је и даље претиле четничко-италијанске снаге, а партизани су са собом водили више хиљада рањеника. У таквој ситуацији Врховни штаб је на састанку у селу Грачаница наредио да на немачко-усташке снаге изврши противудар да се олакша притисак на партизане. Током офанзиве, Врховни штаб је покушавао да добије на времену да пређу Неретву. Један од начина којим су покушали да добију на времену било је ступање у преговоре са Немцима.
мини|Партизани су се у ноћи између 6/7. марта пребацили преко срушеног моста код Јабланице и одбацили четнике од моста. Партизани су 4. марта 1943, у јеку најжешћих борби, заробили немачког мајора Артура Штрекера, команданта 3. батаљона 738. пука, и око 25 војника, које у придодали групи од око 100 домобрана, 15 италијанских официра и 600 војника које су већ држали као ратне заробљенике. Штрекер је до тада био највиши официр ког су заробили партизани. Штрекер је доведен у Врховни штаб на испитивање, али није дао никакве податке. Пошто су се у то време партизани нашли у тешком положају и требало је да добију у времену за прелаз преко Неретве, одлучили су да то искористе за преговоре са Немцима о размени заробљеника и признавању партизанима статуса зараћене стране, не би ли тако бар накратко немачки притисак попустио. Због очајнички тешке ситуације у овој фази операције Вајс I, одлучили су да искористе скоро заробљеног немачког официра да почну преговоре. По оцени Врховног штаба, сада је наступио тренутак да се покуша обнова преговора, како би се извукло око 4.000 рањеника из околине Прозора. Након више од месец дана константних борби рачунало се да ће и немачка страна бити заинтересована за примирје док трају преговори. Немачки историчари Ладислаус Хори и Мартин Бросат су закључили да је у овом критичном тренутку Тито био забринут да ће до краја рата истрошеност његових партизанских снага бити толика да ће Михаиловићеви четници бити јачи. Они заступају став да је Тито био вољан да уговори примирје са Немцима како би уништио четнике. Титов циљ је био да привидним уступцима увери Немце да партизани неће дејствовати северно од демаркационе линије, па би Оперативна група дивизија ослобођена немачког притиска могла да нападне четнике у италијанској зони на левој обали Неретве и пробије се према Србији. Да би заварали Немце партизани су зауставили своју противнапад од Горњег Вакуфа.
Штрекеру је понуђено да напише писмо за генерала Хорстенауа о партизанској понуди за размени заробљеника и започињању преговора, што је Штрекер одмах прихватио због шанси да он буде ослобођен у тој размени. То писмо је 5. марта стигло у штаб 717. дивизије у Бугојно, одакле је прослеђено у штаб команданта немачких трупа у Хрватској генералу Рудолфу Литерсу у Славонски Брод, а он је даље проследио писмо генералу Хорстенау у Загреб. Хорстенау је што због размене заробљеника, што због жеље да оствари контакт са партизанским Врховним штабом, 9. марта обавестио Литерса да организује састанак са партизанском делегацијом. Литерс је за датум и место састанка са партизанском делегацијом одредио 12. март у штабу 717. дивизије у Бугојну.