Архитектуром Шпаније сматра се све што тренутно постоји на територији Шпаније, као и оно што је изграђено од стране шпанских архитеката у свету. Захваљујући географској распрострањености и богатој историји, шпанска архитектура је имала мноштво утицаја и остварења.
Чак и пре насеља описаних у римским изворима (насеља Ибера, Келтибера, Кантабријаца...) на Пиринејском полуострву постоје архитектонски облици који су слични са облицима осталих медитеранских култура, као и са облицима северне Европе.
Развој архитектуре дошао је са Римљанима, који су за собом оставили неке од својих најимпресивнијих споменика у Хиспанији. Долазак Вандала, Свева и Визигота проузроковао је значајан пад у односу на технике које су користили Римљани, али је такође допринело у стварању строжије везе градње у складу са религијским правилима, што се дешавало на читавом Западу. Муслиманска инвазија 711. године је проузроковала радикалне промене на полуострву наредних осам векова и значајно унапредила културу и агрикултуру. Кордоба, главни град династије Омејада и Гранада, главни град династије Насрид, били су културни центри изузетног значаја.Gómez Moreno, Manuel. Iglesias mozárabes, Madrid, 1917
У хришћанским краљевствима постепено су се развијали аутентични стилови, прво изоловани од европских утицаја, а касније интегрисани у велике европске токове романике и готике, који су достигли огромну заступљеност, са религијским и световним примерима широм територије. Истовремено се, у 12. и 13. веку развијао и мудехарски стил, који је представљао спој европске структуре и арапске декоративности.
Крајем 15. века, пре колонизације Хиспанске Америке, у Шпанији се експериментише са ренесансном архитектуром, развијеном од стране локалних уметника (Педро Маћука, Хуан Баутиста де Толедо, Хуан де Ерера, Андрес де Ванделвира...) Шпански барок одликује пре свега Ћугригереска, који се издваја од каснијих међународних утицај и даје развој неких од најважнијх дела у Шпанско-америчком царству. Колонијални стил, који се одржао кроз векове, и данас има огроман утицај у Куби, Мексику, Централној Америци и јужноамеричком Пацифику. Неокласицизам је достигао врхунац у раду Хуана де Виљануеве и његових следбеника.
Деветнаести век је имао два аспекта: нови инжењерски напори да се формира нови језик и да се уврсте гвожђе и стакло у структуре, као и академска струја која је у фокусу имала историзам и еклектизам, а касније и регионализам. Настанак модернизма у академске токове створио је личности као што је Антонио Гауди у архитектури двадесетог века.
Шпанија доживљава техничку револуцију у оквиру савремене архитектуре и Шпанске архитекте као што су Рафаел Монео, Сантијаго Калатрава и Рикардо Бофиљ постају међународни утицаји.
Због уметничке важности многих шпанских архитектонских структура, укључујући читаве делове градова, они су проглашени за места светске баштине. Земља је на петом месту по броју места које је Унеско прогласио светском баштином, престижу само Италија, Кина, Немачка и Француска.Descripciones de Ibn Arabi, Ibn Bashkuwal, Al-Maqqari y cronistas contemporáneos.
Праисторија
Мегалитска архитектура Током каменог доба долмен је био најраспрострањенији мегалит на Иберијском полуострву. Испрва, били су у облику неправилног круга или трапеза, сачињени од великог камења забоденог у земљу и камења постављених на њих, који су представљали кров. Како се типологија развијала, у ходнику се појавио улаз назван дромос, који се постепено унапређивао све док није био широк као одаја. У најразвијенијем периоду, уобичајени су били засвођени плафони и лажне куполе. Комплекс Антекера садржи највеће долмене у Европи. Пећина Менга је најочуванија, дубока 25 метара, висока 4 метра и изграђена од 32 мегалита. Данас, унутра је откривен бунар чије порекло није познато.
У бронзаном добу најбоље очувани примери су на Балеарским острвима, где се јављају три типа конструкција: таула, долмен Т-облика, талајот и навета. Талајоти су били одбрамбене куле које су понекад имале централни стуб. Навете су биле конструкције од крупног камена и по облику су били слични труповима бродова.
Иберијска и келтска архитектура Кастењска култура, која је настала на северу и централном делу полуострва била је директно или индиректно повезана са келтским народима, развила је карактеристичне конструкције које су се звале кастри. То су градови ограђени зидинама, обично се налазе на врху брда или планине. Ова утврђења су се налазила широм кантабријског региона, а нарочито у долини Дуеро и у Галисији. Значајни примери су Лас Коготас И Улака у (Авили) и Кастро де Санта Трега (Понтеведра).
Куће у утврђењима су дугачке око 3,5 до 5 метара и већински кружне, неке и правоугаоне, направљене од камена са сламнатим крововима, са централним стубом. Улице у насељима су углавном биле правилне, што указује на неку врсту централне организације.
Римска епоха
Урбани развој Римско освајање Хиспаније, започето 218. п. н. е. значило је скоро потпуну романизацију Пиринејског полуострва. Римска култура се дубоко усадила у тадашње становништво: древни војни логори и иберска, феничанска и грчка насеља претворена су у велике градове, који су били повезани сложеном мрежом путева. Развој изградње подразумева неке споменике чији се квалитет може упоредити са онима у главном граду, Риму.
Грађевине Грађевинарство је представљено импресивним конструкцијама као што су аквадукт Сеговија или аквадукт Милагрос у Мериди, мостови попут оних у Алкантари преко Тежа, мостовима Кордобе преко Гвадалкивира или Мериде преко Гвадијане.
Изграђени су и светионици, као што је онај који се још увек користи у Ла Коруњи, Херкулесова кула. Цивилне конструкције су посебно развијане за време цара Трајана (98. – 117. н.е.).
Верска архитектура се такође ширила по целом полуострву што се може видети у храмовима Кордобе, Вича, Мериде (Дајана и Марте) и Талавера ла Вијеха, између осталих.
Архитектура Ал-Андалуса
Кордопски калифат Муслиманско освајање Хиспаније од стране трупа Мусе ибн Нусаира и Тарика ибн Зијада, као и пад династије Омејада у Дамаску, довели су до именовања Абд ал-Рахмана I за независног принца, јединог преживелог наследника који је побегао од Абасида. Емират са главним градом у Кордоби. Град ће постати културна престоница Запада од 750. до 1009. године.
Архитектура изграђена у Ал-Андалусу под Омајадима настала је од оне у Дамаску, са локалним естетским додацима: потковасти лук, карактеристичан за хиспано-арапску архитектуру, преузет је од Визигота.
Најважнија грађевина Омајада у Кордоби била је Велика џамија у Кордоби, коју су градили Абдурахман I, Абдурахман II, Алхакен II и Алмансор.
Таифе Са нестанком калифата, територија је подељена на мала краљевства која се зову таифе. Њихову политичку слабост пратио је културни конзервативизам, који је, заједно са напретком хришћанских краљевстава, навео таифе да се држе престижа који је одликовао структуру и облик кордопског стила.
Неки величанствени примери Таифаске архитектуре су преживели до данас, као што је палата Аљаферија у Сарагоси или мала џамија Баб-Мардум у Толеду, касније претворена у један од првих примера архитектуре мудехарског стила.V.V.A.A. (2003). Románico, pág.110. Feierabend. .
Архитектура мудехарског стила Архитектура коју су створили муслимани који су остали на хришћанској територији, а који се нису преобратили назива се мудехарским стилом. Развијала се углавном од 12. до 16. века са јаким утицајима арапског укуса и уметности, али прилагођена укусу хришћанских господара. Из тог разлога, Мудехар стил одликују технике и уметнички језик које се често комбинују са другим стиловима у зависности од историјских прилика. Према томе, можемо разликованти романски, готички и ренесансни мудехар.
Мудехар стил је симбиоза техника и начина разумевања архитектуре, резултат коегзистенције муслиманске, јеврејске и хришћанске културе. Као архитектонски стил настао је у 12. веку. Обично се сматра да је стил рођен у Сахагуну. Проширио се на остатак Краљевине Леон, Толедо, један од најстаријих и најважнијих културних центара, Авилу, Сеговију, а касније и на Гранаду и Севиљу. У Толеду морамо истаћи синагоге Санта Марија ла Бланка и Ел Трансито, обе мудехарског стила, али не и хришћанске.ж
Карактерише га употреба цигле као главног материјала. Он није развио сопствене структуре, за разлику од готике или романике, већ обнавља западњачке стилове кроз муслиманску перспективу. Геометријски карактер, карактеристичан за ислам, појављује се у аксесоарној уметности, користећи јефтине материјале - плочице, циглу, дрво, гипс, метале - обрађиване на разрађен начин, наглашавајући касетирани плафон.
Романичка архитекрура Романичка архитектура је начин градње у оквиру стила познатог као романичка уметност развијена у Европи, са својим карактеристикама и посебном еволуцијом током више од два века, од почетка 11. века до средине 13. века. Та иста архитектура у Шпанији добија своје особености, дозвољавајући да буде под утицајем како моде која долази из иностранства преко Италије и Француске, тако и традиције и древних уметничких ресурса на Иберијском полуострву.
Док се каролиншка реформа могла осетити у западној хришћанској Европи у 8. веку, хришћанска Шпанија је остала везана за традиционалну хиспано-римску и готску културу, без утицаја европских културних покрета, све до доласка романике.
Романичка архитектура се проширила у Шпанији у северној половини, достигавши реку Тахо, у јеку Реконкисте и поновног насељавања, посебно после освајања Толеда (1085) које је обезбедило мир северно од Дуера и у великој мери погодовало његовом развоју. Рано се развила, прво кроз каталонске земље у жупанијама Хиспанског марша, где је развио први романички стил и проширио се на остале уз помоћ Пута за Сантијаго и бенедиктинских манастира. Посебно је оставио трага на верским објектима (катедрале, цркве, манастири, манастири, испоснице...) који су боље или лошије очувани они који су стигли у 21. век, али су у овом стилу грађени и грађански споменици који одговарају свом времену, иако су од ових потоњи знатно мање очувани (мостови, палате) и војни (зидови попут оних у Авили, замкови Педраса и Сепулведа и куле). Такав грађевински напор може се схватити само као последица снаге друштва хришћанских краљевстава, способног чак да извуче ресурсе (исплату парија) из подељених краљевстава Таифа.
Романика се развила у раном 10. и 11. веку. Био је то веома примитиван стил, карактерисан дебелим зидовима, недостатком скулптуре и присуством ритмичке орнаментике са луковима, типичан у групи романичких цркава у долини Бои.
Прва каталонска романика била је под великим утицајем каролиншке и муслиманске уметности са Пиринејског полуострва, а узор је био оснивање бенедиктинског манастира Сан Педро де Рода (878—1022). Зграде обично имају један или више засвођених бродова, одвојених стубовима; Понекад имају конструкцију тријема и увек се споља могу видети украси слепих лукова, углова и лесена (вертикалних пруга). Посебно су лепе одговарајуће куле; Понекад су причвршћени за зграду, а понекад су самостојећи, квадратног или изузетно цилиндричног плана попут Санта Колома Андоре. Ова прва ломбардска романика такође се проширила широм арагонских земаља на чије су мале сеоске цркве у исто време утицале хиспанске традиције.
Потпуно афирмисана романичка архитектура стигла је Путем за Сантијаго. Био је то истински интернационални стил, са моделом, опатијом из Клунија, и језиком заједничким остатку Европе. Појављују се типичне ходочасничке цркве - засноване на Сан Сернину од Тулуза - са три или пет бродова, трансептом, амбулантом, апсидиолима, галеријом, бачвастим сводовима и препоном, а постоји и смена стубова. Са "клиновима“ као украсним мотивима и куполама у трансепту. Узор шпанске романике из 12. века била је катедрала у Хаки (1077—1130), модел који се ширио са неким варијацијама широм поново освојених области како су хришћанска краљевства напредовала ка југу.