Словачко-мађарски рат или Мали рат (, ), био је рат који се водио од 23. марта до 31. марта 1939. између Словачке Републике и Мађарске у источној Словачкој.
Позадина После Минхенског споразума, који је ослабио Чехословачку на западу, мађарске снаге су остале у стању претње на словачкој граници. Они су наводно имали артиљеријску муницију за само 36 сати операција и очигледно су били умешани у блеф, али их је Немачка охрабрила, која би морала да је војно подржи да је много већа и боље опремљена чехословачка војска одлучила да се бори. Чехословачка војска је изградила 2.000 малих бетонских углова дуж границе где год није било веће речне препреке.
Средином 1938. његово министарство је наоружало Раздерану гарду, која је почела да се инфилтрира у јужну Словачку и Карпатску Украјину. Ситуација је сада била на ивици отвореног рата. Са немачке и италијанске тачке гледишта, то би било преурањено и зато су извршили притисак на чехословачку владу да прихвати њихову заједничку арбитражу у Бечу. Дана 2. новембра 1938. донето је углавном у корист Мађарске и обавезао Чехословачку да уступи Мађарској 11.833 км2 јужног дела Словачке, који је био претежно насељен Мађарима (према попису из 1910.). Подела је такође коштала Кошице, други по величини град у Словачкој, а главни град Братиславу је оставила подложним даљем притиску Мађарске.
Прва бечка арбитража није у потпуности задовољила Мађарску, која је извела 22 гранична сукоба између 2. новембра 1938. и 12. јануара 1939. године.
У марту 1939. нова криза погодила је политичку сцену Чехословачке. Председник Емил Хаха разрешио је словачку владу Јозефа Тиса и именовао новог словачког премијера Карола Сидора. Словачка је прогласила независност и затражила да Немачка пружи заштиту од Мађарске, чије су снаге, навео је Рибентроп, окупљајући се на граници, заузеле још више земље. Увече 13. марта 1939. Тисо и Фердинанд Ђурчански су се у Берлину састали са Хитлером, Рибентропом и генералима Валтером фон Браухичем и Вилхелмом Кајтелом. У међувремену, свесна немачког положаја, Мађарска се припремала за акцију на суседној русинској граници. Током поподнева и ноћи 14. марта, Словачки парламент је прогласио независност од Чехословачке. Хаха је Хитлера позвао у Берлин 14. марта 1939. године. Био је приморан до 1:30 наредног дана, након чега су му предочене две опције. Унија са Немачком као протекторатом са номиналном аутономијом или ратом. Хаха је прво одбио, али након што су нацисти запретили да ће бомбардовати Праг у 4 сата ујутро, доживео је срчани удар. Са медицинским особљем поред себе, Хаха је потписао документ којим се оно што је преостало од Чехословачке уједињује са Немачком формирајући Протекторат Чешке и Моравске и обавестио Праг о својој одлуци. Отишао је возом тог дана у Праг, али су Немци намерно успорили воз како би били сигурни да је Хитлер стигао у Праг пре Хахе.
Словачка је била изненађена када је Мађарска признала своју нову државу већ 15. марта. Међутим, Мађарска није била задовољна границом са Словачком и, према словачким изворима, слаби елементи њиховог 20. пешадијског пука и гранична стража одбили су покушај Мађара да заузму брдо 212.9 насупрот Ужгороду. У овом и накнадном гранатирању и бомбардовању пограничних села Њижње Њемецке и Вишње Њемецке, Словачка је тврдила да је претрпела 13 мртвих и одмах је поднела петицију Немачкој, позивајући се на Хитлерово обећање о заштити.
Мађарско министарство спољних послова је 17. марта саопштило Немачкој да Мађарска жели да преговара са Словацима око источне словачке границе под изговором да је постојећа линија само унутрашња чехословачка административна подела, а не призната међународна граница, и да је зато потребно сада дефинисати да је Карпатска Украјина припала Мађарској. Приложена је мапа њиховог предлога која је померила границу за око 10 километара западно од Ужгорода, иза Собранце, а затим је ишла скоро на север до пољске границе.
Мађарска тврдња се делимично ослањала на попис из 1910. године, који је навео да су Мађари и Рутени, а не Словаци, чинили већину у североисточној Словачкој. Поред демографског питања, Мађарска је имала још једну сврху на уму: заштиту Ужгорода и кључне пруге за Пољску уз реку Уж, која је била у видокругу садашње словачке границе. Стога је одлучила да помери границу назад на безбедну удаљеност иза западног слива долине Уж.
Немачка је Мађарској и Словачкој ставила до знања да ће пристати на такву ревизију границе. Дана 18. марта словачки лидери, у Бечу на потписивању Уговора о заштити, били су приморани да то прихвате, а Братислава је наредила словачким цивилним и војним властима да се повуку. Сви остали потенцијални мађарски захтеви требало је да буду незаконити у Словачкој.
Мађарска је била свесна да је Словачка 18. марта потписала споразум којим се гарантују границе Словачке и да ће он ступити на снагу када га Немачка потпише. Стога је одлучила да одмах делује како би искористила неорганизовану словачку војску, која се још није у потпуности консолидовала. Тако су мађарске снаге у западној Карпатској Украјини почеле да напредују са реке Уж у источну Словачку у зору 23. марта, неких шест сати пре него што је Рибентроп потписао Уговор о заштити у Берлину.
Рат
Копнени рат У зору 23. марта 1939. Мађарска је изненада напала Словачку са Карпатске Украјине, са упутствима да се „настави што даље на запад“. Мађарска је напала Словачку без објаве рата, ухвативши словачку војску неспремну јер су многи словачки војници били у транзиту из чешке области и још нису стигли до својих словачких јединица. Чешки војници су напуштали нову Словачку, али су многи од њих након мађарског напада одлучили да остану у својим бившим јединицама у Словачкој.
На северу, насупрот Стакчина, мајор Матејка је окупио пешадијски батаљон и две артиљеријске батерије. На југу, око Михаловца, Штефан Хашик, резервни официр и локални секретар Словачке народне партије, окупио је групу од око четири пешадијска батаљона и неколико артиљеријских батерија. Даље на запад, на фронту Кошице – Прешов (на коме је Мађарска држала пешадијску бригаду) мајор Шивица је окупио трећу словачку концентрацију. Иза, једна коњичка група и неколико тенкова су бачени заједно на Мартин, а артиљеријски одреди су се спремали код Банске Бистрице, Тренчина и Братиславе. Међутим, немачко мешање је пореметило или паралисало њихово кретање, посебно у В корпусу. Словачка одбрана је била везана, пошто су мађарске анексије претходне јесени пребациле једину железничку линију за Михаловце и Хумење у Мађарску, чиме су одложена сва словачка појачања.
Мађарске трупе брзо су напредовале у источну Словачку, што је изненадило и Словачку и Немачку. Упркос конфузији изазваној ужурбаном мобилизацијом и акутним недостатком официра, словачке снаге у Михаловцу су се удружиле довољно да покушају да изврше контранапад до следећег дана. То је углавном било због чешког мајора Кубичека, који је преузео команду од Хашика и почео да се боље сналази у ситуацији. Пошто су били базирани на широко доступном цивилном камиону, убрзо су пронађени резервни делови за поправку пет саботираних ОА-30 оклопних аутомобила у Прешову, а у Михаловце су стигли 24. марта у 05:30. Њихове чешке посаде заменили су тимови словачких сигналиста из других техничких оружаних снага. Одмах су упућени у извиђање Будковца, једно 15 километара јужно од Михаловца, али није могао да нађе никакав траг о Мађарима.
Словаци су одлучили да крену у контранапад према истоку, где се знало да је најнапреднија мађарска испостава око 10 километара далеко код Завадке Оклопна возила која су се кретала на путу су гађала Мађаре са фронта, док је словачка пешадија радила око њихових бокова. Убрзо су натерали много бројније Мађаре да се повуку од Завадке ка њиховој главној линији на реци Окна, непосредно испред Њижне Рибњице.
Оклопна возила су наставили низ пут мало поред Завадке, док се словачка пешадија раширила и почела да се распореди на фронту неких 4 километара са обе њихове стране, између села Убреж и Вишње Ревиштија. Пешадија је први пут дошла под ватру мађарске артиљерије приликом заузимања Убрежа, северно од пута. У 23:00 почео је општи напад на главну мађарску линију код Нижње Рибњице. Мађарски одговор је био жесток и ефикасан. Словаци су напредовали преко отвореног терена на километар од реке Окне када су почели да пуцају из мађарске пољске и противтенковске артиљерије.
Један оклопни аутомобил је погођен у мотор и морао је да буде повучен, а други је избачен на сред пута противоклопним топом калибра 37 мм. Пешадија, која није била упозната са својим новим официрима, прво је пала на земљу, а затим почела да се повлачи, што је убрзо прерасло у панику која се за неке није могла зауставити пре Михаловца, 15 километара назад. Оклопна возила су својим митраљезима покривала пешадију у повлачењу да би спречили сваку могућу мађарску потеру.
Касно 24. марта, још четири оклопна аутомобила ОА-30 и три лака тенка Панцер 35 и један противтенковски топ од 37 мм стигли су у Михаловце из Мартина да би нашли потпуну забуну. Почетком 25. марта кренули су на исток, понекад заустављајући пешадију у повлачењу пуцајући преко њихових глава, чиме су обезбедили поновну окупацију свуда до старе линије Убреж – Вишње Ревиштија, коју Мађари нису заузели. Међутим, противтенковска секција је грешком прошла поред нокаутираних оклопних аутомобила и налетела право на мађарску линију, где је заробљена.
До сада су елементи 41. пешадијског пука и батерија 202. брдског артиљеријског пука почели да стижу до Михаловца, а Кубичек је за подне планирао велики контранапад, који ће предводити тек пристигли тенкови и оклопна возила. Међутим, немачки притисак је довео до прекида ватре пре него што је могао да уђе.
Дана 26. марта почели су да пристижу остатак 202. брдског артиљеријског пука и делови 7. и 17. пешадијског пука. Сада је било око 15.000 словачких војника у Михаловцу и око њега, али чак и са овим појачањима, други контранапад није имао много боље изгледе за успех од првог, јер су бројнији и кохезивнији Мађари били добро укопани и имали су више него довољно 37 мм противтенковских топова да се ефикасно носе са три модерна лака тенка која су представљала једину малу предност коју су поседовали Словаци.
Ваздушни рат
Словачко ваздухопловство После поделе Чехословачке подељено је и шест пукова бившег чехословачког ваздухопловства. Језгро овог ваздухопловства на словачкој територији чинио је 3. ваздухопловни пук Милана Растислава Штефањика, који је био под контролом словачког Министарства одбране. Међутим, официри, искусни пилоти и ваздухопловни стручњаци били су углавном Чеси.
Пре 14. марта, Словачко ваздухопловство () имало је око 1.400 припадника. После поделе, Словачкој је остало само 824 припадника. Повратне посаде из окупираног Протектората Чешке и Моравске само су полако појачавале новонастало Словачко ваздухопловство. Тактичка ситуација је била најкритичнија у источној Словачкој, на аеродрому Спишка Нова Вес. Две борбене ескадриле на том аеродрому имале су само девет пилота, а у седишту аеродрома била су само три официра. Такође, ситуација је постајала све критичнија како су се мађарски напади повећавали. Многи пилоти који су летели заједно су тада били из различитих делова Словачке и нису имали времена да заједно тренирају, што их је довело у изразито неповољан положај у односу на припремљене и комплетне мађарске ескадриле.
Најбољи словачки борбени авион тог времена био је чешки Авија Б-534.
Окупација аеродрома Спишка Нова Вес 22. марта 1939: Ескадрима Авиони Посада 49. (ловци), део II/3 крила 10 × Авија Б-534 5 пилота 12. (патроле), део II/3 крила 5 × Аеро Ап.32, 5 × Летов Ш-328 9 пилота, 6 стражара 13. (патроле), део II/3 крила 10 × Летов Ш-328 45. (ловци), део III/3 крила 10 × Авија Б-534 7 пилота