Московска хелсиншка група (позната и као Московска хелсиншка група за посматрање, ) је била једна од водећих руских организација за људска права. Првобитно је основан 1976. да надгледа совјетско поштовање Хелсиншког споразума и да извештава Запад о совјетским кршењима људских права.Био је принудно укинут раних 1980-их, али је поново оживео 1989. и наставио да ради у Русији.
Током 1970-их, Московска хелсиншка група инспирисала је формирање сличних група у другим земљама Варшавског пакта и група за подршку на Западу. У оквиру бившег Совјетског Савеза Хелсинки Ватцх групе су основане у Украјини, Литванији, Грузији и Јерменији, као иу Сједињеним Државама ( Хелсинки Ватцх, касније Human Rights Watch). Сличне иницијативе су се појавиле у земљама као што је Чехословачка, са Повељом 77. На крају су хелсиншке групе за праћење инспирисане Московском хелсиншком групом формирале Међународну хелсиншку федерацију.
Крајем децембра 2022. Министарство правде Русије је поднело судски налог за распуштање организације. Дана 25. јануара 2023. године, током руске инвазије на Украјину, Московски градски суд је пресудио да Московска хелсиншка група мора бити распуштена, позивајући се на активности групе изван њеног региона, Москве."Moscow Helsinki Group Ordered To Shut Down As Campaign Against Civil Society Continues", Radio Free Europe / Radio Liberty, 25 January 2023
Оснивање и циљеви Совјетски Савез је 1. августа 1975. постао једна од 35 земаља које су потписале Хелсиншки споразум током Конференције о европској безбедности и сарадњи у Хелсинкију у Финској. Иако је Совјетски Савез потписао споразум првенствено због спољнополитичких разлога, на крају је прихватио текст који садржи одредбе о људским правима без преседана. Такозвана „трећа корпа” споразума обавезала је потписнике да „поштују људска права и основне слободе, укључујући слободу мисли, савести, вероисповести или уверења”. Потписници су потврдили и "право појединца да зна и поступа по својим правима и дужностима у овој области".
„Јавна група за промоцију испуњења Хелсиншког споразума у СССР-у“ била је идеја физичара Јурија Орлова, заснована на претходном искуству неслагања старог деценију и по. Искористивши међународни публицитет Хелсиншког споразума и контакте са западним новинарима, Орлов је 12. маја 1976. године на конференцији за штампу одржаној у стану Андреја Сахарова најавио формирање Московске хелсиншке групе.
Новоотворена Московска хелсиншка група требало је да надгледа совјетско поштовање одредби Хелсиншког завршног акта о људским правима. Група је у свом оснивачком саопштењу најавила свој циљ да обавести шефове држава потписница, као и светску јавност „о случајевима директног кршења” Хелсиншког споразума.“Ob obrazovanii obshchestvennoy gruppy sodeystviya vypolneniyu khel’sinkskikh soglasheniy v SSSR – The Formation of the Public Group to Promote Observance of the Helsinki Agreements in the USSR” of the Moscow Helsinki Group, reprinted in Dokumenty Moskovskoy Khel’sinkskoy gruppy, 1976–1982, eds. G. V. Kuzovkin and D. I. Zubarev (Moscow, 2006) Најавила је да ће примати информације о кршењу ових чланова од грађана и састављати документе о њима.
Осим Јурија Орлова, оснивачи Групе били су Анатолиј Шчарански, Људмила Алексејева, Александар Корчак, Малва Ланда, Виталиј Рубин, Јелена Бонер, Александар Гинзбург, Анатолиј Марченко, Петро Григоренко и Михаил Бернштам. Десет других људи, укључујући Софију Калистратову, Наума Меимана, Јурија Мњуха, Виктора Некипелова, Татјану Осипову, , Владимир Слепак, Леонард Терновски и Јуриј Јарим-Агајев придружили су се групи касније.
Састав Московске хелсиншке групе био је смишљен покушај да се окупи разноврстан скуп водећих дисидената и радио је као мост између активиста за људска права, оних који су фокусирани на права одбијача и националних мањина или на верска и економска питања, као и како између радника и интелектуалаца.
Активности лево|мини|187x187п| Јуриј Орлов, оснивач Московске хелсиншке групе, 1986. Западне радио станице као што су Глас Америке и Радио Слобода помогле су у ширењу вести о стварању Московске хелсиншке групе, што је довело до релативно широке свести широм Совјетског Савеза. Совјетски грађани који су сазнали за постојање групе прослеђивали су писане жалбе члановима, или су у многим случајевима нашли члана групе лично да пријави случај злостављања из прве руке када су били у Москви. Чланови Хелсиншке групе су такође путовали по целом Совјетском Савезу да би спровели истраживање о усклађености са Завршним актом из Хелсинкија.
Након провере притужбе, када је то могуће, Група би издавала извештаје о уоченим прекршајима. Извештаји су обично укључивали преглед конкретног случаја, након чега је уследила расправа о кршењу људских права релевантним за Хелсиншки и друге међународне споразуме, као и совјетски устав и закон. Документи су затворени позивом на акцију од стране држава потписница.
Хелсиншка група би затим водила међународну кампању тако што би извештаје о кршењу правила преносила за објављивање у иностранству, позивајући на интервенцију друге државе потписнице. Стратегија Групе је била да направи тридесет пет копија сваког документа и пошаље их препорученом поштом у тридесет четири московске амбасаде повезане са КЕБС-ом и директно Леониду Брежњеву. Чланови Московске Хелсиншке групе такође су се састали са страним дописницима како би дошли до публике изван Совјетског Савеза. Западни новинари, посебно они који су били послани у московске бирое или раде за Глас Америке или Радио Слобода, такође су ширили информације и били су од суштинског значаја за развој шире мреже у Хелсинкију. КЕБС је превео све документе које је примио и проследио их другим државама КЕБС-а и заинтересованим групама. Жалбе Групе би такође биле прослеђене на разматрање на међународним састанцима у Хелсинкију, укључујући састанак у Београду 1977. и састанак у Мадриду 1980. године.
Поред тога, документи и жалбе су дистрибуирани путем самиздата. Многи документи који су доспели на Запад поново су објављивани у периодици као што су Цахиерс ду Самиздат и Самиздат Буллетин .
мини| Чланице Московске Хелсиншке групе Јулија Вишњевска, Људмила Алексејева, Дина Каминскаја и Кронид Љубарски у Минхену, 1978. Током времена, документи Групе су се фокусирали на широк спектар питања, укључујући национално самоопредељење, право на избор места становања, емиграцију и право на повратак, слободу вероисповести, право на праћење људских права, право на правично суђење, права политичких затвореника и злоупотреба психијатрије.
За шест година свог постојања у Совјетском Савезу, Московска хелсиншка група саставила је укупно 195 таквих извештаја. У периоду од 12. маја 1976. до 6. септембра 1982. године, када су последња три члана који нису били у затвору објавили да Група обуставља рад, Група је такође саставила бројне апеле државама потписницама, синдикатима у Сједињеним Државама, Канади, Европи и светској јавности.
Радна комисија за психијатрију у политичке сврхе У јануару 1977, Александар Подрабинек је заједно са 47-годишњим самообразованим радником Феликсом Серебровим, тридесетогодишњим компјутерским програмером Вјачеславом Бахмином и Ирином Куплун основао Радну комисију за истраживање употребе психијатрије у политичке сврхе . Комисија је била формално повезана са и конституисана као изданак Московске Хелсиншке групе. Састављена је од пет отворених чланова и неколико анонимних, укључујући и неколико психијатара који су, у великој опасности за себе, спроводили сопствена независна испитивања случајева наводног психијатријског злостављања.
Чланови Радне комисије су били подвргнути различитим роковима и врстама казни. Александар Подрабинек је осуђен на пет година унутрашњег изгнанства, Ирина Гривнина на пет година унутрашњег изгнанства, Вјачеслав Бахмин на три године у радном логору, др Леонард Терновски на три године рада, др Анатолиј Корјагин на осам година затвора и рада логор и четворогодишње унутрашње изгнанство, др Александар Волошановић је послат у добровољно изгнанство.
Прогон Члановима Московске хелсиншке групе претио је КГБ, затварани, прогнани или присиљени да емигрирају. Шеф КГБ-а Јуриј Андропов је 1977. године рекао: „Појавила се потреба да се једном заувек окончају акције Орлова, колеге Хелсиншког посматрача Александра Гинзбурга и других, на основу постојећег закона.
Прва хапшења чланова Московске хелсиншке групе извршиле су совјетске власти почетком 1977. године. Они су уследили након експлозије у московском метроу 8. јануара, након што је совјетска штампа повезала дисиденте са нападом. После напада, Андреј Сахаров је оптужио КГБ за намерни покушај дискредитације дисидената како би се олакшао њихов прогон. Московска и Украјинска хелсиншка група и руска секција Амнести интернешенела објавиле су заједничко саопштење у којем негирају било какво учешће у нападу и наглашавају своју приврженост принципу ненасилног протеста.
Током наредне године, један број чланова је осуђен на логоре, затворен у психијатријске установе и послат у унутрашње изгнанство унутар СССР-а: Јуриј Орлов - осуђен 18. маја 1978. на седам година у логорима строгог режима, након чега је уследило пет година унутрашњег изгнанства због " антисовјетске агитације и пропаганде " (члан 70 Кривичног закона РСФСР); Владимир Слепак - осуђен 21. јуна 1978. на пет година унутрашњег прогонства због "злонамерног хулиганизма" (члан 206); Анатолиј Шчарански – осуђен 14. јула 1978. на три године затвора и 10 година у логорима строгог режима због „антисовјетске агитације и пропаганде” (члан 70) и „издаје” (члан 64-а). Октобра 1981. осуђен је на повратак у затвор на још три године; Малва Ланда - осуђена 26. марта 1980. на пет година унутрашњег изгнанства због "антисовјетских измишљотина" (члан 190-1); Виктор Некипелов - осуђен 13. јуна 1980. на седам година рада у логорима и пет година унутрашњег изгнанства због "антисовјетске агитације и пропаганде" (члан 70); Леонард Терновски (такође члан Психијатријске радне групе) - осуђен 30. децембра 1980. на три године у логорима обичног режима због "антисовјетских измишљотина" (члан 190-1); Феликс Серебров (такође члан Психијатријске радне групе) - осуђен 21. јула 1981. на четири године логора строгог режима плус пет година изгнанства због "антисовјетске агитације и пропаганде" (члан 70). Раније осуђен 1977. године на годину дана у логорима; Татјана Осипова - осуђена 2. априла 1981. на пет година у логорима обичног режима и пет година унутрашњег изгнанства због "антисовјетске агитације и пропаганде" (члан 70); Анатолиј Марченко - осуђен 4. септембра 1981. на десет година у логорима специјалног режима плус пет година унутрашњег изгнанства због "антисовјетске агитације и пропаганде" (члан 70); Иван Коваљов је 2. априла 1982. осуђен на пет година логора строгог режима плус пет година унутрашњег изгнанства због „антисовјетске агитације и пропаганде” (члан 70).
Совјетске власти су подстицале друге активисте да емигрирају. Људмила Алексејева је напустила Совјетски Савез у фебруару 1977. Емигрирали су оснивачи Московске хелсиншке групе - Михаил Бернштам, Александар Корчак и Виталиј Рубин. Петру Григоренку је одузето совјетско држављанство у новембру 1977. док је тражио лечење у иностранству.
До раних 1980-их, чланови Московске хелсиншке групе били су раштркани између затвора, логора и егзила у СССР-у, док су остали живели у иностранству. Крајем 1981. на слободи су остали само Елена Бонер, Софија Калистратова и Наум Мејман. Елена Бонер је званично објавила распуштање Московске Хелсиншке групе 8. септембра 1982.
Према речима Сергеја Григорјанца, Елена Бонер је најавила распуштање Хелсиншке групе не само због директне претње хапшењем 75-годишње Софије Калистратове, против које је већ покренут судски поступак, већ и због тога што је Хелсиншка група постала канал за емиграцију оних који су желели да оду у иностранство и, у неким случајевима, очигледно, за продор у иностранство агената КГБ-а који усвајају имиџ „дисидената“.
Хелсиншка мрежа