Филозофија вештачке интелигенције је грана филозофије ума и филозофије рачунарства која истражује вештачку интелигенцију и њене импликације на знање и разумевање интелигенције, етике, свести, епистемологије, и слободне воље. Штавише, ова технологија се бави стварањем вештачких животиња или вештачких људи (или, барем, вештачких створења; видети вештачки живот), па је дисциплина од значајног интереса за филозофе. Ови фактори су допринели појави филозофије вештачке интелигенције.

Филозофија вештачке интелигенције покушава да одговори на питања као што су:(Russell & Norvig, 2003, p. 947) дефинишу филозофију ВИ као састављену од прва два питања, и додатног питања о етици вештачке интелигенције. (Fearn, 2005, p. 55) пише: „У тренутној литератури, филозофија има две главне улоге: да утврди да ли би такве машине биле свесне и, друго, да предвиди да ли су такве машине уопште могуће.” Последње питање се наслања на прва два.

Може ли машина деловати интелигентно? Може ли решити било који проблем који би човек решио размишљањем? Да ли су људска интелигенција и машинска интелигенција исте? Да ли је људски мозак у основи рачунар? Може ли машина имати ум, ментална стања и свест у истом смислу као и људско биће? Може ли осећати како ствари стоје? (тј. има ли квалије?) Питања попут ових одражавају различита интересовања истраживача ВИ, когнитивних научника и филозофа. Научни одговори на ова питања зависе од дефиниције „интелигенције” и „свести” и од тога о којим тачно „машинама” се расправља.

Важне пропозиције у филозофији ВИ укључују неке од следећих:

Тјурингова „љубазна конвенција”: Ако се машина понаша једнако интелигентно као људско биће, онда је интелигентна колико и људско биће.Ово је парафраза суштинске поенте Тјуринговог теста. (Turing, 1950), (Haugeland, 1985, pp. 6–9), (Crevier, 1993, p. 24), (Russell & Norvig, 2003, pp. 2–3, 948). Дартмутски предлог: „Сваки аспект учења или било која друга карактеристика интелигенције може се у принципу тако прецизно описати да се може направити машина која ће га симулирати.”(McCarthy, Minsky, Rochester, & Shannon, 1955). Ова тврдња је штампана у програму за Дартмутску конференцију 1956. године, која се нашироко сматра „рођењем ВИ”. Такође видети (Crevier, 1993, p. 28). Хипотеза физичког система симбола Алена Њуела и Херберта А. Сајмона: „Физички систем симбола поседује неопходна и довољна средства за опште интелигентно деловање.”(Newell & Simon, 1976) и (Russell & Norvig, 2003, p. 18). Хипотеза јаке ВИ Џона Серла: „Адекватно програмиран рачунар са правим улазима и излазима тиме би имао ум у потпуно истом смислу у којем људска бића имају умове.”Ова верзија је из (Searle, 1999), а цитирана је и у (Dennett, 1991, p. 435). Серлова оригинална формулација била је „Адекватно програмиран рачунар заиста јесте ум, у смислу да се за рачунаре са одговарајућим програмима може дословно рећи да разумеју и имају друга когнитивна стања.” (Searle, 1980, p. 1). Јаку ВИ слично дефинишу и (Russell & Norvig, 2003, p. 947): „Тврдњу да би машине могле деловати интелигентно (или, можда боље, деловати као да су интелигентне) филозофи називају хипотезом 'слабе ВИ', док се тврдња да машине које то чине заправо размишљају (уместо да само симулирају размишљање) назива хипотезом 'јаке ВИ'.” Хобсов механизам: „Јер 'разум' ... није ништа друго до 'рачунање', односно сабирање и одузимање, последица општих имена договорених за 'означавање' и 'представљање' наших мисли...”(Hobbes, 1651, chpt. 5)

Машинска интелигенција У истраживањима ВИ, питања о „интелигенцији” се баве понашањем машина, а генерално се не баве концептом мисли.Видети (Russell & Norvig, 2003, p. 3), где праве разлику између деловања на рационалан начин и бити рационалан, те дефинишу ВИ као проучавање овог првог.

Дефиниције интелигенције Тјурингов тест

мини|upright|„Стандардна интерпретација” Тјуринговог теста(Saygin, 2000)

Године 1949, информатичар Алан Тјуринг свео је проблем дефинисања интелигенције на једноставно питање о конверзацији. Он сугерише да, уколико машина може да одговори на било које питање које јој се постави, користећи исте речи које би користила и обична особа, онда ту машину можемо назвати интелигентном.(Turing, 1950) и видети (Russell & Norvig, 2003, p. 948), где његов рад називају „чувеним” и пишу „Тјуринг је испитао широк спектар могућих примедби на могућност интелигентних машина, укључујући готово све оне које су изнесене у пола века откако се његов рад појавио.” Модерна верзија његовог експерименталног дизајна користила би интернетску собу за ћаскање, где је један од учесника стварна особа, а други је рачунарски програм. Програм пролази тест ако нико не може да примети који од два учесника је човек. Тјуринг примећује да нико (осим филозофа) никада не поставља питање „могу ли људи да размишљају?” Он пише „уместо да се непрестано расправљамо око ове тачке, уобичајено је имати љубазну конвенцију да свако размишља”.(Turing, 1950), под „Аргумент на основу свести”. Тјурингов тест проширује ову љубазну конвенцију на машине, предлажући да, ако се машина понаша једнако интелигентно као човек, онда је интелигентна колико и човек.

Једна од критика Тјуринговог теста јесте да он само мери „људскост” понашања машине, а не „интелигенцију” понашања. Пошто људско понашање и интелигентно понашање нису у потпуности иста ствар, тест не успева да измери интелигенцију. Стјуарт Џ. Расел и Питер Норвиг пишу да „текстови из аеронаутичког инжењерства не дефинишу циљ свог поља као 'прављење машина које лете тако тачно попут голубова да могу да преваре друге голубове'”.(Russell & Norvig, 2003, p. 3).

Интелигенција као постизање циљева мини|upright=1.2|Једноставни рефлексни агент Истраживања ВИ у двадесет првом веку дефинишу интелигенцију у смислу понашања усмереног ка циљу. Она посматрају интелигенцију као скуп проблема које се од машине очекује да реши – што више проблема може да реши и што су њена решења боља, то је програм интелигентнији. Оснивач ВИ, Џон Макарти, дефинисао је интелигенцију као „рачунски део способности за постизање циљева у свету”.(McCarthy, 1999)

Стјуарт Џ. Расел и Питер Норвиг формализовали су ову дефиницију користећи апстрактне интелигентне агенте. „Агент” је нешто што перципира и делује у окружењу. „Мера перформанси” дефинише шта се сматра успехом за агента.(Russell & Norvig, 2003, pp. 4–5, 32, 35, 36 and 56).  „Ако агент делује тако да максимизује очекивану вредност мере перформанси на основу прошлог искуства и знања, онда је интелигентан.”Расел и Норвиг би преферирали реч „рационалан” уместо „интелигентан”.

Овакве дефиниције покушавају да ухвате суштину интелигенције. Њихова предност је што, за разлику од Тјуринговог теста, оне не тестирају и неинтелигентне људске особине као што је прављење грешака при куцању.  Њихов недостатак је то што могу да не успеју да направе разлику између „ствари које размишљају” и „ствари које не размишљају”. По овој дефиницији, чак и термостат има рудиментарну интелигенцију.(Russell & Norvig, 2003, pp. 48–52) сматрају термостат једноставним обликом интелигентног агента, познатим као рефлексни агент. За дубљу обраду улоге термостата у филозофији видети (Chalmers, 1996, pp. 293–301) „4. Is Experience Ubiquitous?” подсекције What is it like to be a thermostat?, Whither panpsychism?, и Constraining the double-aspect principle.

Аргументи да машина може показати општу интелигенцију

Мозак се може симулирати

thumbtime=2|мини|upright=1.3|Скенирање нормалног одраслог људског мозга помоћу магнетне резонанце Хјуберт Драјфус описује овај аргумент као тврдњу да „ако нервни систем поштује законе физике и хемије, што имамо сваког разлога да претпоставимо да је тако, онда бисмо ... морали бити у могућности да репродукујемо понашање нервног система помоћу неког физичког уређаја”.(Dreyfus, 1972, p. 106) Овај аргумент, први пут представљен још 1943. године(McCulloch & Pitts, 1943) и живописно описан од стране Ханса Моравеца 1988. године,(Moravec, 1988) сада се повезује са футуристом Рејем Курцвајлом, који процењује да ће рачунарска снага бити довољна за потпуну симулацију мозга до 2029. године.(Kurzweil, 2005, p. 262). Такође видети (Russell & Norvig, 2003, p. 957) и (Crevier, 1993, pp. 271, 279). Најекстремнији облик овог аргумента (сценарио замене мозга) изнео је Кларк Глимур средином 1970-их, а дотакли су га се Зенон Пилишин и Џон Серл 1980. године. Симулација таламокортикалног модела величине људског мозга (1011 неурона) у нереалном времену изведена је 2005. године, а било је потребно 50 дана да се симулира 1 секунда мождане динамике на кластеру од 27 процесора.

Чак се и најоштрији критичари ВИ (попут Хјуберта Драјфуса и Џона Серла) слажу да је симулација мозга теоријски могућа.Хјуберт Драјфус пише: „Генерално, прихватањем основних претпоставки да је нервни систем део физичког света и да се сви физички процеси могу описати математичким формализмом који се, заузврат, може манипулисати дигиталним рачунаром, може се доћи до снажне тврдње да се понашање које произилази из људске 'обраде информација', било да се директно може формализовати или не, увек може индиректно репродуковати на дигиталној машини.” (Dreyfus, 1972, pp. 194–5).Џон Серл пише: „Може ли машина коју је направио човек да размишља? Под претпоставком да је могуће вештачки произвести машину са нервним системом, ... одговор на питање изгледа очигледно да ... Може ли дигитални рачунар да размишља? Ако под 'дигиталним рачунаром' подразумевате било шта што има ниво описа где се може тачно описати као инстанцирање рачунарског програма, онда је опет одговор, наравно, да, пошто смо ми инстанцирања било ког броја рачунарских програма, и можемо да размишљамо.” (Searle, 1980, p. 11). Међутим, Серл истиче да се, у принципу, било шта може симулирати рачунаром; стога, довођење дефиниције до тачке пуцања доводи до закључка да се било који процес технички може сматрати „рачунањем”. „Оно што смо желели да знамо јесте шта разликује ум од термостата и јетре,” пише он.(Searle, 1980, p. 7) Стога би само симулирање функционисања живог мозга само по себи представљало признање незнања у вези са интелигенцијом и природом ума, слично покушају да се направи млазни путнички авион прецизним копирањем живе птице, перо по перо, без икаквог теоријског разумевања аеронаутичког инжењерства.(Yudkowsky, 2008)

Људско размишљање је обрада симбола

Године 1963., Ален Њуел и Херберт А. Сајмон предложили су да је „манипулација симболима” суштина и људске и машинске интелигенције. Они су написали:  „Физички систем симбола поседује неопходна и довољна средства за опште интелигентно деловање.” Ова тврдња је веома снажна: она имплицира како то да је људско размишљање врста манипулације симболима (јер је систем симбола неопходан за интелигенцију), тако и да машине могу бити интелигентне (јер је систем симбола довољан за интелигенцију).Серл пише: „Свиђа ми се директност ове тврдње.” (Searle, 1980, p. 4). Другу верзију овог става описао је филозоф Хјуберт Драјфус, који га је назвао „психолошком претпоставком”: „Ум се може посматрати као уређај који оперише битовима информација према формалним правилима.”(Dreyfus, 1979, p. 156). „Симболи” о којима су расправљали Њуел, Сајмон и Драјфус били су слични речима и на високом нивоусимболи који директно кореспондирају са објектима у свету, као што су <dog> и <tail>. Већина програма ВИ написаних између 1956. и 1990. користила је ову врсту симбола. Модерна ВИ, заснована на статистици и математичкој оптимизацији, не користи „обраду симбола” високог нивоа о којој су расправљали Њуел и Сајмон.

Аргументи против обраде симбола Ови аргументи показују да се људско размишљање не састоји (искључиво) од манипулације симболима високог нивоа. Они не показују да је вештачка интелигенција немогућа, већ само да је потребно више од пуке обраде симбола.

Геделови антимеханистички аргументи