мини|Ексхумирана масовна гробница масакра у Виници Процене о броју смртних случајева које се могу приписати совјетском револуционару и диктатору Јосифу Стаљину увелико варирају. See also: Gellately. : "Anne Applebaum is right to insist that the statistics 'can never fully describe what happened.' They do suggest, however, the massive scope of the repression and killing." Научни консензус потврђује да архивски материјали са којих је скинута ознака тајности 1991. године садрже непобитне податке далеко супериорније од извора коришћених пре 1991. године, као што су изјаве емиграната и других доушника.

Пре распада Совјетског Савеза и архивских открића, неки историчари су процењивали да је број убијених од стране Стаљиновог режима био 20 милиона или више.. (20 million). (30–40 million). (20 million) Након што се Совјетски Савез распао, докази из совјетских архива су скинути тајност и истраживачима је дозвољено да их проучавају. Ово је садржало званичне евиденције о 799.455 погубљења (1921–1953), око 1,7 милиона смртних случајева у Гулагу, око 390.000 умрлих током присилног пресељења декулакизације, и до 400.000 смрти особа депортованих током 1940-их, Pohl cites Russian archival sources for the death toll in the special settlements from 1941–49 са укупно око 3,3 милиона званично регистрованих жртава у ове категорије. Према историчару Стивену Виткрофту, отприлике милион ових смрти је било „намерно“, док се остатак догодио због занемаривања и неодговорности. Смрт најмање 5,5 до 6,5 милиона особа у совјетској глади 1932–1933 понекад се, иако не увек, укључује у жртве Стаљиновог доба.

Догађаји мини| Пролазници и леш изгладњелог човека на улици у Харкову, 1932.

Гулаг Према званичним совјетским проценама, више од 14 милиона људи је прошло кроз Гулаг од 1929. до 1953. године, а још 7 до 8 милиона је депортовано и прогнано у удаљена подручја Совјетског Савеза.

Према студији из 1993. године о недавно декласификованим архивским совјетским подацима, укупно је 1.053.829 људи умрло у Гулагу (не укључујући радне колоније) од 1934. до 1953. године (није било архивских података за период 1919–1934). Новији архивски подаци о смрти у Гулагу, радним колонијама и затворима заједно за 1931–1953. износили су 1,713 милиона. Према историчару Мајклу Елману, недржавне процене стварног броја погинулих у Гулагу обично су веће јер су историчари попут Роберта Конквеста узели у обзир вероватноћу непоузданог вођења евиденције. Према ауторки Ен Еплбаум, била је уобичајена пракса да се пуштају затвореници који су или боловали од неизлечивих болести или били близу смрти. мини| Шефови ОГПУ- а одговорни за изградњу Беломорско-Балтичког канала били су Нафтали Френкел (крајње десно) и Матвеј Берман (предњи, други с десна), такође шеф Гулага од 1932–1939. Голфо Алексопулос, професор историје на Универзитету Јужне Флориде, верује да је најмање шест милиона људи умрло од последица заточеништва у гулазима. Ову процену оспоравају други научници, а критичари као што је Ј. Харди наводе да су докази које је Алексопулос користио индиректни и погрешно протумачени. Историчар Ден Хили тврди да процена има очигледне методолошке потешкоће.

Позивајући се на материјале пре 1991. године, аутор Џон Г. Хајденрих процењује број смртних случајева на 12 милиона.. "Another 12 million Soviet citizens died in a network of forced labor camps collectively known by the Russian acronym Gulag, many of them from the physical toil of satisfying Stalins’s relentless drive to rapidly industrialize the Soviet Union." Његова књига се првенствено не бави проценом смрти од репресивне политике у Совјетском Савезу, и изгледа да се ослањао на политичко и књижевно дело Александра Солжењицина Архипелаг Гулаг, за који историчар Стивен Г. Виткрофт објашњава да није замишљен као историјска чињеница али као изазов совјетским властима после година њихове тајности.

Према проценама заснованим на подацима из совјетских архива после 1991. године, током целог периода од 1929. до 1953. године било је око 1,6 милиона смртних случајева Провизорни историјски консензус је да је од 18 милиона људи који су прошли кроз систем гулага од 1930. до 1953. године, између 1,5 и 1,7 милиона умрло као резултат њиховог затварања.

Совјетска глад 1932-1933 десно|мини| Совјетска глад 1932–1933, са областима где су последице глади биле најтеже засенчене Неки историчари убрајају смрт од 5,7 This is the estimate of Wheatcroft and Davies. до можда 7,0 милиона људи у совјетској глади 1932–1933 и совјетској колективизацији пољопривреде међу жртвама репресије током Стаљиновог периода. Ова категоризација је контроверзна, јер се историчари разликују у погледу тога да ли је глад у Украјини настала као намерни део кампање репресије против кулака и других била ненамерна последица борба око присилне колективизације,. . Moscow, Nauka. или је првенствено била резултат природних фактора.

Судскe егзекуције Према званичним подацима било је 777.975 судских егзекуција због политичких оптужби од 1929-53, укључујући 681.692 у 1937-1938, годинама Велике чистке. Незваничне процене процењују укупан број смртних случајева у стаљинистичкој репресији 1937–38. на 700.000–1.200.000. Постојале су и операције масовног етничког чишћења против различитих мањина које су живеле у Стаљиновом СССР-у, познате као Националне операције НКВД-а, од којих је највећа била Пољска операција НКВД- а током које је истребљено преко 111.000 пољских комуниста и других Пољака.

Глад у Совјетском Савезу 1946-1947 Последња велика глад која је погодила Совјетски Савез почела је у јулу 1946. године, достигла је врхунац у фебруару–августу 1947. године, а затим је брзо ослабила, иако је још увек било неких смртних случајева од глади 1948. Економиста Мајкл Елман наводи да су руке државе могле да нахране све оне који су умрли од глади. Он тврди да да је политика совјетског режима била другачија, глади можда не би било уопште или је било много мање. Елман тврди да је глад довела до процењених 1 до 1,5 милиона живота изгубљених поред секундарних губитака становништва услед смањене плодности.

Трансфер становништва од стране Совјетског Савеза десно|мини| Румунске избеглице после совјетске окупације Бесарабије и северне Буковине 1940.

Депортација кулака Велики број кулака, без обзира на њихову националност, пресељен је у Сибир и Средњу Азију. Према подацима из совјетских архива, који су објављени 1990. године, 1.803.392 људи је послато у радне колоније и логоре 1930. и 1931. године, а 1.317.022 је стигло на одредиште. Депортације у мањим размерама настављене су и после 1931. године. Подаци из совјетских архива показују да је 2,4 милиона кулака депортовано од 1930-1934. Пријављен број кулака и њихових сродника који су умрли у радним колонијама од 1932. до 1940. године износио је 389.521.Archived 14 January 2009 at the Wayback Machine. Популарни писац историје Сајмон Сибаг Монтефјоре проценио је да је 15 милиона кулака и њихових породица депортовано до 1937; током депортације много људи је умрло, али се не зна пун број.

Присилна насеља у Совјетском Савезу 1939–1953 мини| Сахрана депортованих кримских Татара у Красновишерску, крајем 1944. Према руском историчару Павлу Пољану, 5,870 милиона људи је депортовано у присилна насеља од 1920-1952, укључујући 3,125 милиона од 1939-1952. Те етничке мањине које су сматране претњом совјетској безбедности 1939–52. биле су присилно депортоване у специјална насеља којима је управљао НКВД. Пољаци, Украјинци из западних региона, совјетски Немци, Балти и Естонци, народи са Кавказа и Крима били су примарне жртве ове политике. Подаци из совјетских архива наводе 309.521 смрт у Посебним насељима од 1941–48 и 73.454 у 1949–50. Према Полиану, овим људима није било дозвољено да се врате у своје матичне регионе све до после Стаљинове смрти, изузетак су били совјетски Немци којима није било дозвољено да се врате у област Волге у Совјетском Савезу. Према совјетским архивама, највећа стопа смртности забележена је код људи са Северног Кавказа (Чечени, Ингуши) са 144.704 умрлих, или 24,7% целокупног депортованог становништва, као и 44.125 умрлих са Крима, или стопом смртности од 19,3%.

Катињски масакр Масакр је био подстакнут предлогом шефа НКВД-а Лаврентија Берије да се погубе сви заробљени чланови пољског официрског корпуса, од 5. марта 1940, који је одобрио Политбиро Комунистичке партије Совјетског Савеза, укључујући њеног вођу Јосифа Стаљина. Број жртава се процењује на око 22.000.Kużniar-Plota, Małgorzata (30 November 2004). . Departmental Commission for the Prosecution of Crimes against the Polish Nation..

Укупан број жртава мини| Жртве масакра НКВД затвореника у Лавову мини|Меморијални зид са именима Стаљинових жртава, на полигону Бутово код Москве

Подаци пописа Пишући у часопису Славиц Ревиев, демографи Барбара Андерсон и Брајан Силвер тврдили су да ограничени подаци пописа чине немогућим прецизан број умрлих. Уместо тога, они нуде вероватан распон од 3,2 до 5,5 милиона вишка смртних случајева за цео Совјетски Савез од 1926. до 1939. године, период који обухвата колективизацију, грађански рат на селу, чистке касних 1930-их и велике епидемије тифуса и маларије. Амерички историчар Ричард Пајпс је 2001. године тврдио да се становништво смањило за 9 до 10 милиона људи од пописа од 1932. до 1939. године.. US, 2001"Censuses revealed that between 1932 and 1939—that is, after collectivization but before World War II—the population decreased by 9 to 10 million people". 17. Конгрес УЦП проценио је да је становништво СССР-а било 168 милиона 1933. године и предвидео да ће порасти на 180 милиона до 1937. године, али је попис из 1937. забележио само 162 милиона људи, што је смањење становништва. Стопа смртности била је двоструко већа од просечне у Европи у то време.

Савремене процене Неки историчари тврде да је број погинулих био око 20 милиона, цифра заснована на Конквистовој књизи Велики терор (1968), при чему се неке процене делимично ослањају на демографске губитке као што је Конквист. Британски историчар Сајмон Себаг Монтефјоре је 2003. године сугерисао да је Стаљин на крају одговоран за смрт најмање 20 милиона људи. Политиколог Рудолф Румел је 2006. године написао да су раније веће процене укупног броја жртава тачне, иако је укључио и оне које је убила влада Совјетског Савеза у другим источноевропским земљама.Regimes murdering over 10 million people. hawaii.edu У свом најновијем издању Великог терора (2007), Цонкуест је изјавио да, иако тачни бројеви можда никада неће бити познати са потпуном сигурношћу, најмање 15 милиона људи је убијено „од читавог низа терора совјетског режима“.. in Preface,: "Exact numbers may never be known with complete certainty, but the total of deaths caused by the whole range of Soviet regime's terrors can hardly be lower than some fifteen million." Према Барбари Андерсон и Брајану Силверу, историчари попут Роберта Конквеста направили су најпримитивније грешке. Они су тврдили да су ови Хладни ратници преценили стопе наталитета и потценили утицај асимилације, кроз коју су многи Украјинци преименовани у Русе на попису из 1939. године, мешајући дефицит становништва, који укључује нерођену децу, са вишком смртних случајева.

Историчари као што су Ј. Арцх Гетти, Степхен Г. Вхеатцрофт и други, инсистирају да је отварање совјетских архива потврдило ниже процене које је изнела ревизионистичка школа. Године 2011., након процене двадесетогодишњег историјског истраживања у источноевропским архивима, амерички историчар Тимоти Д. Снајдер изјавио је да је Стаљин намерно убио око 6 милиона, што се повећава на 9 милиона ако се узму у обзир предвидиве смрти које су произашле из политике. Амерички историчар Вилијам Д. Рубинштајн закључио је да је, чак и према најконзервативнијим проценама, Стаљин одговоран за смрт најмање 7 милиона људи, или око 4,2% укупне популације СССР-а.