мини|десно|Споменик падобранцима који су извршили атентат на Рајнхарда Хајдриха. мини|десно|Спомен-плоча на Печековој палати у знак сјећања на страдале жртве окупације.

Чехословачки отпор (, ), познат и као Други чехословачки отпор, био је покрет отпора који је почео да се образује непосредно након њемачке окупације Чехословачке и успостављањем Протектората Чешке и Моравске и Словачке Републике у марту 1939, а завршио се поразом Нацистичке Њемачке и ослобођења посљедњих дијелова Чехословачке 1945. године. Дијелио се на „домаћи” (дјеловао на подручју Протектората Чешке и Моравске и Словачке Републике прије савезничког ослобођења), „загранични” (дјеловао у иностранству). Домаћи отпор се дијели на „комунистички” (највећи дјеловање се догодило тек 1941.) и „демократска”. Загранични отпор се дијели на „источни” (1. чехословачки армијски корпус и 1. одвојена мјешовита чехословачка авиодивизија) и „западни” (Чехословачке копнене трупе на Западу и Чехословачка ескадрила у Краљевском ратном ваздухопловству), који се затим према фокусу дијеле на политичке и војне.

Међутим, поменуте подјеле се не могу узети као дефинитивне, јер су се појединци из редова комуниста укључили у отпор нацизму већ 1939, супротно званичној партијској линији, а појединци страног отпора борили су се на оба фронта. За вријеме комунистичке Чехословачке значај западног и демократског отпора је минимизиран, а његови учесници су прогањани и затварани. Насупрот томе, значај комунистичког и дијела источног отпора био је преувеличан (нпр. тврдњама да су се комунисти од почетка одупирали нацистичкој окупацији), али је 1950-их један број учесника источног отпора је такође био затворен.

Загранични отпор мини|усправно|лево|„Ваш чехословачки савезник”, пропагандни постер чехословачке владе у егзилу у Лондону. На постеру је наредник Јан Хруби, један од учесника у атентат на Хајдриха.

Од прољећа 1939. многи (посебно млади) су отишли у иностранство како би се борили против Њемачке. У Паризу је 17. октобра 1939, основан Чехословачки народни комитет, на челу са Едвардом Бенешом, који је постао представник чехословачке емиграције. Бенеш је настојао да демократске државе пониште Минхенски споразум. Послије пада Француске, преселио се у Лондон, гдје је успостављена Чехословачка влада у егзилу. На челу владе у егзилу налазио се Бенеш као предсједник, монсињор Јан Шрамек је био премијер, а основана је и државна рада, у својству законодавног тијела. Ови органи су били већ 1940. признати као привремени, а велике силе су их коначно признале 1942, док су потписи Француске и Уједињеног Краљевства на Минхенски споразум опозвани. Министарство народне одбране Чехословачке у Лондону је вршило руководеће и организационе дјелатности покрета отпора на територији под окупацијом, али је покривало и заграничне борбене јединице чехословачких војних јединица.

Комунистички загранични центар отпора налазио се у Москви. На челу покрета били су Клемент Готвалд, Рудолф Слански, Јан Шверма и Вацлав Копецки. Све до почетка инвазије Нацистичке Њемачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941, ова скупина је била прилично у егзилу, јер су Стаљин и Коминтерна сматрали да је сукоб европских држава империјалистички рат и одбијали су било какву подршку отпору против Њемачке. Од друге половине 1941, међутим, отпор је активиран, обављајући сличне задатке као и влада у Лондону, али је фокус био на чехословачким трупама у Совјетском Савезу и чехословачком домаћем комунистичком отпору против окупације.

Домаћи отпор Протекторат Чешка и Моравска

Неколико скупина отпора сматрало се дијелом домаћег отпора. Већ убрзо након Минхенског споразума, почело је образовање скупина отпора Политичке централе (-{Politické ústředí}-), који се заснивао на чињеници да ће прије или касније бити окупиран и остатак Чехословачке.

Друга скупина била је Петицијски комитет „Остаћемо вјерни”, који је био наставак Комитета за помоћ демократској Шпанији од средине 1930-их и био је наставак петицијских акција „Остаћемо вјерни” из маја 1938. у доба прве мобилизације. Организацију су чиниле истакнуте личности и симпатизери љевице из редова социјалдемократа и народних социјалиста. Бивши чехословачки војници основали су Одбрану народа у марту 1939. године. Почетком 1940, Политичке централе, „Остаћемо вјерни” и Одбрана народа стварају Централно вођство домаћег отпора, која себи поставља задатак обједињавања домаћег отпора и координације дејстава.

Основани су и Привремени револуционарни народни комитет, Рада тројице, Обавјештајна бригада, Соколска револуционарна рада и многи мањи покрети отпора од регионалног значаја. Након инвазије на Совјетски Савез у јуну 1941, активирао се и комунистички отпор, који је од августа 1939. издао илегални часопис -{Rudé právo}-. У љето 1941, успостављен је 2. илегално Централни комитет Комунистичке партије Чехословачке у селу Зикоу. У Моравској је основано обласни комитет КПЧС, које јеиздавало илегални лист -{Hlasy z podzemí}-, а од октобра 1942. -{Moravskou rovnost}-. Илегалне новине и часописи, укључујући -{Český kurýr}-, -{V boj}-, тзв. -{Detektivky}- (штампа прерушена у јефтине детективске романе) и друге, објављивале су све компоненте отпора.

Домаћи отпор је организовао и спроводио све облика отпора ка њемачкој окупационој сили, док је више пута био ослабљен интервенцијом њемачких безбједносних снага, продором агената Гестапоа или проглашењем ванредног стања и спровођењем пратећег терора. Међутим, када је Рајнхард Хајнрих постао вршилац дужности рајхспротектора у септембру 1941, ликвидирао је практично цијелу прву генерацију припадника отпора, укључујући и премијера Протектората Алојза Елијаша. Тек у зиму 1942. почеле су се образовати нове скупине припадника отпора.

Британски обавјештајци су високо цијенили обавјештајне податке из Протектората, које су им углавном обезбјеђивали бивши војни обавјештајци. У диверзантским акцијама учествовала је већина жељезничара. Многи су изгубили животе током тих активности. Отпору су се придружили и радници поште; Министарство поште је 1946. извијестило да је за вријеме окупације погубљено 116 поштанских службеника, док је 209 умрло у казненим и концентрационим логорима.

Политички циљеви демократског отпора након завршетка рата у основи су се разликовали само по степену истицања. Нико није желио повратак у парламентарну демократију Прве републике, не одбацујући Масарикова начела. Углавном се радило о идеји обнављања првобитних граница Чехословачке, влади Народног фронта без опозиције, безбједносној вези са Совјетским Савезом, протјеривању дијела колаборационистичких или свих чешких Нијемаца, љевичарске друштвене оријентације.

Комунистички дио отпора није имао свој програм, јер је идеолошки слиједио директиве Коминтерне. Такође, суочио се са проблемима помирења са споразумом Рибентроп—Молотов. Тек касније се јавља програмска концепција о припреми социјалистичке револуције у обновљеној држави.

Словачка Република

Окупацијом Чехословачке 14. марта 1939, створено је формално независна Словачка Република, али је у стварности била сателит Нацистичке Њемачке. За већину Словака, који у првим година постојања нове државе нису били у потпуности свјесни ограниченог степена њеног суверенитета, стварање словачке државе изазвало је појачан народни понос. Већинско поистовјећивање словачког друштва са новим режимом тада је обезбјеђено економском конјуктуром изазваним њемачким војним наредбама и са повезаним побољшањем друштвених услова значајног дијела мјесног становништва.

мини|лево|Припадници 11. противваздушног артиљеријског пука 1. чехословачке армије у Словачкој, који су учестовали у борби Словачког националног устанка.

Наведни разлочи су од почетка у великој мјери ослабили опозицију Хлинковог режима. Ипак, против словачке државе се полако профилишу домаћи противници. Природни непријатељи мјесног клерофашистичког режима били су словачки комунисти, евангелисти, присталце обнове Чехословачке и Јевреји.Осим њих, дио незадовољних Словака отишао је у егзил, гдје су се са словачким сународницима, често придруживали чехословачким јединицама образованим у иностранству. Отпор на подручју Словачке Републике појачао се након покретања њемачке инвазије на Совјетски Савез 1941. године. Тек тада је становништво било погођено ратним недаћама кроз систем рационализације, словачке трупе су претрпјеле знатне губитке на Источном фронту, а режим инструисан од нациста појачао је прогон свих противника и приступио депортацији Јевреја. Велики порази сила Осовине 1943. знатно су допринијели активирању отпора у Словачкој.

Групе отпора у Словачком могле су се подијелити на демократске и комунистичке. Међу најзначајнијим некомунистичким групама биле су групе Јана Урсинија, Јана Лихнера, Вавра Шробара, Јозефа Летриха и група Флора, у којој је дјеловала Кветослава Вијестова. Представници комунистичког отпора били су Карол Шмидке, Густав Хусак, Ладислав Новомески, Јулијус Дјуриш и Лудовит Бенада. Значајан корак за словачки отпор било је закључивање крајем 1943, који је подразумијевао уједињене мјесних група отпора и стварање Словачке народне раде.

Словачка народна рада, у координацији са илегалним Војним штабом, који је образован у сједишту Словачке резервне армије у Банској Бистрици око потпуковника Јана Голијана, тада је почела да припрема оружани устанак који би збацио Хлинков режим. Устаници повезани са владом у егзилу рачунали на отварање карпатских превоја у источној Словачкој пред наступајућом Црвеном армијом. Међутим, појачана активној мјесних партизана изазвала је њемачке власти да предузму прелиминарну акцију. Њемачке трупе су започеле окупацију Словачке и због тога је Словачки национални устанак морао да избије прерано. Иако је у њему учествовало 60.000 словачких војника и 18.000 партизана, а устаници су између августа и октобра 1944. накратко контролисали већи дио средишње Словачке, боље наоружане њемачке трупе су угушиле устанак, а преживјели устаници су потиснути у планине. Поред тога, разоружање источнословачких дивизија онемогућило је отварање прелаза Совјетима, а Црвена армија је заједно 1. чехословачким армијским корпусом морала да води битку на превоју Дукла прије преласка у Словачку.

Послије пропасти устанка, Хлинков режим се заједно са њемачким јединицама окренуо против мјесног становништва. У терору, спаљивању многих словачких села и убиству више од 5000 људи, учествовале су и јединице Хлинкове гарде. Дио партизана се стога повукао са словачке територије у Моравску и тако подржао све већи мјесни партизански отпор.

Партизански отпор Протекторат Чешка и Моравска

Партизански покрет у Чешкој током њемачке окупације од 1939. до 1945. постао је једна од компоненти чешког антинацистичког отпора. Као и свеопшти отпор, партизански отпор се дијели на комунистички и некомунистички. У првим годинама окупације комунистички отпор организовала је самостално Комунистичка партија Чехословачке, али је временом све више зависила од Совјетског Савеза — и материјално и политички. Насупрот њему, некомунистички отпор, који је покривао штаб отпора Централног вођства домаћег отпора, блиско је сарађивао са Лондоном и практичког га је контролисала и подржавала влада у егзилу. Иако се између ових компоненти отпора јављао одређени облик кооперације и сарадње, ипак су то биле двије одвојене и независне компоненте отпора.

Почеци отпора Врло је тешко говорити о партизанском отпору у периоду од 1939. до 1941. године. Извјештаји из канцеларије Гестапоа говорили су о повећању броја отпадника, оштећења машина, транспортних средстава и опреме, али то су били акти саботаже које су вршили обични грађани.

мини|усправно|лево|Генерал Јозеф Машин, учесник чехословачког домаћег отпора.