мини| Јоаким фон Рибентроп дочекује Вјачеслава Молотова у Берлину, новембар 1940. Преговори о ступању Совјетског Савеза у Тројни пакт одржани су у октобру и новембру 1940. у вези са потенцијалним присталицом Совјетског Савеза као четврте силе Осовине током Другог светског рата. Преговори, који су вођени током ере пакта Молотов-Рибентроп, укључивали су дводневну конференцију у Берлину између совјетског министра спољних послова Вјачеслава Молотова и Адолфа Хитлера и немачког министра спољних послова Јоахима фон Рибентропа. Након разговора, обе земље су размениле писане предложене споразуме.
После дводневних преговора од 12. до 14. новембра 1940. Немачка је Совјетима представила нацрт писаног споразума о пакту Осовине који је дефинисао светске сфере утицаја четири предложене силе Осовине (Немачка, Италија, Јапан и Совјетски Савез). Хитлер, Рибентроп и Молотов покушали су да поставе немачке и совјетске сфере утицаја. Хитлер је охрабрио Молотова да погледа на југ ка Ирану и коначно Индији, да сачува немачки приступ финским ресурсима и да уклони совјетски утицај на Балкану.
Молотов је остао чврст и настојао је да уклони немачке трупе из Финске и добије луку на Балтику. Совјетске спољнополитичке калкулације биле су засноване на идеји да ће рат бити дугорочна борба, па су немачке тврдње да ће Уједињено Краљевство бити брзо поражено третиране са скептицизмом. Поред тога, Стаљин је настојао да остане утицајан у Бугарској и Југославији. Ти фактори су довели до тога да Молотов заузме чврст став.
Према студији Александра Некрича, 25. новембра 1940. Совјети су представили Стаљинов писани контрапредлог којим се прихватају пакт четири силе, али укључује совјетска права на Бугарску и светску сферу утицаја, који ће бити усредсређен на област око Ирака и Ирана. Немачка није одговорила и оставила је преговоре нерешене.
У вези са контрапредлогом, Хитлер је својим највишим војним шефовима указао на то да Стаљин „захтева све више и више“, „он је хладнокрвни уцењивач“ и да је „немачка победа постала неподношљива за Русију“ тако да „она мора да се баци на колена као што пре." Немачка је окончала Пакт Молотов-Рибентроп јуна 1941. инвазијом на Совјетски Савез.
У наредним годинама, Совјетски информациони биро је објавио књигу под називом Фалсификатори историје, коју је углавном уређивао сам Стаљин, у којој је совјетски премијер тврдио да је он једноставно тестирао свог непријатеља. Ово је постала званична верзија догађаја која је опстајала у совјетској историографији све до распада Совјетског Савеза 1991. године. Према речима совјетског дипломате Виктора Исраелиана, књига „сигурно није учинила ништа да оповргне постојање совјетско-немачке сарадње у првим годинама Другог светског рата, сарадње која је у извесној мери помогла Хитлеровом плану“.
Позадина десно|мини| Рибентроп и Стаљин на потписивању Немачко-совјетског пакта
Немачко-совјетски споразуми из 1939. и прошла непријатељства Током лета 1939, након што је водио преговоре са британско-француским савезом и са Немачком о потенцијалним војним и политичким споразумима, Совјетски Савез је изабрао Немачку, што је резултирало немачко-совјетским трговинским споразумом од 19. августа који је предвиђао трговина извесном немачком војном и цивилном опремом у замену за совјетске сировине. Четири дана касније, земље су потписале споразум Рибентроп—Молотов, који је садржао тајне протоколе којима су државе северне и источне Европе подељене на немачку и совјетску „ сферу утицаја“.Text of the Nazi-Soviet Non-Aggression Pact, executed August 23, 1939
Непосредно пре потписивања споразума, стране су се позабавиле ранијим непријатељствима, а немачки министар спољних послова Јоаким Рибентроп рекао је совјетским дипломатама да „не постоји проблем између Балтичког и Црног мора који се не може решити између нас двојице“. Дипломате из обе земље су се осврнуле на заједнички језик рекавши „постоји један заједнички елемент у идеологији Немачке, Италије и Совјетског Савеза: опозиција капиталистичким демократијама“, „ни ми ни Италија немамо ништа у заједничко са капиталистичким западом“ и „чини нам се прилично неприродним да социјалистичка држава стане на страну западних демократија“.
Немачки званичник је објаснио да је њихово претходно непријатељство према совјетском бољшевизму спласнуло са променама у Коминтерни и одрицањем Совјета од светске револуције. Један совјетски званичник окарактерисао је разговор као „изузетно важан”. Приликом потписивања, Рибентроп и Стаљин су уживали у топлим разговорима, разменили здравице и даље разговарали о својим ранијим непријатељствима између земаља 1930-их.
Рибентроп је изјавио да је Британија одувек покушавала да поремети совјетско-немачке односе, била је „слаба“ и желела да „пусти друге да се боре за њену дрску тврдњу да има светску власт“. Стаљин се сложио додајући: „Ако је Енглеска доминирала светом, то је било због глупости других земаља које су увек допуштале да буду блефиране“. Рибентроп је изјавио да Антикоминтернски пакт није био усмерен против Совјетског Савеза већ западних демократија, и „уплашио је углавном Лондонски Сити [британске финансијере] и енглеске трговце“.
лево|мини| Немачки и совјетски војници током званичног преноса Бреста под совјетску контролу испред Стаљинове слике Додао је да су се Берлинчани шалили да ће се Стаљин и сам придружити Антикоминтернанском пакту. Стаљин је предложио здравицу Хитлеру, а Стаљин и совјетски министар спољних послова Вјачеслав Молотов су више пута наздрављали немачкој нацији, пакту Молотов-Рибентроп и совјетско-немачким односима. Рибентроп је узвратио здравицом Стаљину и наздрављајући односима обе земље.
Када је Рибентроп отишао, Стаљин га је одвео у страну и изјавио да је совјетска влада врло озбиљно схватила нови пакт и да ће он „гарантовати часну реч да Совјетски Савез неће издати свог партнера“.
Односи током поделе Пољске Недељу дана након потписивања пакта Молотов-Рибентроп, подела Пољске започела је немачком инвазијом на западну Пољску.
Совјетска Коминтерна је суспендовала сву антинацистичку и антифашистичку пропаганду објашњавајући да је рат у Европи ствар напада капиталистичких држава једна на другу у империјалистичке сврхе.
Када су у Прагу у Чехословачкој избиле антинемачке демонстрације, Коминтерна је наредила Чешкој комунистичкој партији да употреби сву своју снагу да паралише „шовинистичке елементе“. Москва је убрзо приморала Француску комунистичку партију и Комунистичку партију Велике Британије да заузму антиратну позицију.
Две недеље након немачке инвазије, Совјетски Савез је извршио инвазију на источну Пољску у координацији са немачким снагама. Совјети и Немци су 21. септембра потписали формални споразум о координацији војних покрета у Пољској, укључујући „чишћење“ од диверзаната. У Лавову и Бресту одржана је заједничка немачко-совјетска парада.
Стаљин је у августу одлучио да ће ликвидирати пољску државу, а немачко-совјетски састанак у септембру се бавио будућом структуром „пољског региона“. Совјети су у септембру изјавили да морају ући у Пољску да би „заштитили“ своју етничку браћу Украјинце и Белорусе у њој од Немачке, али је Молотов касније признао немачким званичницима да је изговор био неопходан јер Совјети нису могли да нађу други изговор за своју инвазију. мини| Совјетски и немачки генерали приликом званичног преласка Бреста под совјетску контролу, 23. септембра 1939. године Три балтичке државе описане у Пакту Молотов-Рибентроп (Естонија, Летонија и Литванија) нису имале другог избора осим да потпишу „Пакт о одбрани и узајамној помоћи“, који је Совјетском Савезу дозволио да у њима стационира трупе.
Проширење сировинске и војне трговине Хитлеров притисак на немачку инвазију на Пољску 1939. године ставио је огроман притисак на немачку ратну машину, која се постепено припремала за тотални рат тек 1942. или 1943. Недостатак сировина у Немачкој значио је да је морала да тражи повећање снабдевања споља. Међутим, дошло је до британске блокаде, због чега је била све очајнија за материјалима. Једина земља која је још увек могла да снабдева Немачку нафтом, гумом, манганом, житарицама, мастима и платином који су јој били потребни био је Совјетски Савез. У међувремену, потражња Совјета за произведеном робом, као што су немачке машине, расла је, а њихова способност да увозе ту робу извана се смањила када су многе земље престале са трговинским односима након што су се Совјети придружили пакту Молотов-Рибентроп.
Сходно томе, Немачка и Совјетски Савез су 11. фебруара 1940. ушли у замршени трговински пакт, који је био преко четири пута већи од оног који су обе земље потписале у августу 1939. године. Нови трговински пакт помогао је Немачкој да заобиђе британску блокаду.
Прве године Немачка је добила стотине хиљада тона житарица, уља и других виталних сировина, које су транспортоване преко совјетских и окупираних пољских територија. Поред тога, Совјети су обезбедили Немачкој приступ Северном морском путу и за теретне бродове и за нападаче (иако је само јуриш Комет користио руту пре јуна 1941). Ово је приморало Британију да заштити морске путеве и у Атлантском и у Тихом океану.
Погоршање односа средином 1940. године лево|мини| Мапа која приказује већи део централне и источне Европе и показује границе из 1938. заједно са немачким (црним) и совјетским (црвеним) војним и политичким напретком до краја 1940.
Финска, Балтик и Румунија У новембру 1939. Совјетски Савез је извршио инвазију на Финску, што је резултирало великим губицима и уласком у привремени мировни споразум у марту 1940. којим су Совјетском Савезу додељени делови Карелије и Сале (9% финске територије). Средином јуна 1940. године, док је међународна пажња била усмерена на немачку инвазију на Француску, совјетске трупе НКВД-а су извршиле рацију на граничне прелазе у Литванији, Естонији и Летонији и замениле сваку владу просовјетским политичарима, који су тада тражили улазак за своје земље у Совјетски Савез. У јуну, Совјети су поставили ултиматум тражећи Бесарабију и Буковину од Румуније. Након што су се Совјети договорили са Немачком да ће своја потраживања у Буковини ограничити на северну Буковину, Немачка је позвала Румунију да прихвати ултиматум. Два дана након уласка Совјетског Савеза, Румунија је пристала на совјетске захтеве, а Совјетски Савез је окупирао тражене територије, а такође и регион Херца, који није био укључен у ултиматум.
Совјетска инвазија на Финску, која јој је била тајно уступљена према тајним протоколима Пакта Молотов-Рибентроп, створила је домаће проблеме за Хитлера. Немачко становништво није знало за тајне протоколе који су делили сфере утицаја. Многи Немци су се противили совјетској инвазији, а Финска је имала блиске везе са Немачком. Хитлер је морао да одврати противљење немачкој просовјетској политици чак и од присталица Нацистичке партије. Подршка совјетској инвазији постала је један од идеолошки и политички најтежих аспеката пакта које немачка влада треба да оправда.
Тајни протоколи су довели до тога да Хитлер буде у понижавајућем положају да је био приморан да у журби евакуише етничке немачке породице, Фолксдојче, иако су они вековима живели у Финској и балтичким земљама, све време да би званично одобравали инвазије. Када су три балтичке земље, које нису знале за тајне протоколе, послале писма протестујући против совјетских инвазија у Берлин, Рибентроп их је вратио.
У августу је Молотов рекао Немцима да би са променом владе могли да затворе своје балтичке конзулате до 1. септембра Совјетске анексије у Румунији изазвале су додатно напрезање. Немачка је у тајним протоколима дала Бесарабију Совјетима, али не и Буковину. Немачка је желела 100.000 тона житарица за које је претходно уговорила са Бесарабијом, гаранције за безбедност немачке имовине, гаранције за 125.000 фолксдојчеа у Бесарабији и Буковини и уверавање да ће железничке шине са румунском нафтом остати на миру.
Све већа зависност Немачке од сировина