мини| Бродови фабричке флоте „Советска Украјина“ привезују се у луци Одеса током сезоне лова на китове 1959–1960. Руским китоловом су се бавили домородачки народи у региону Чукотке у Русији од пре најмање 4.000 година од стране домородаца Јупика и Чука, али комерцијални китолов није почео све до средине 19. века, када су компаније са седиштем у Финској (тада део Империал Русија) послала бродове у Пацифик. Тек 1932. године савремени пелагични китолов је почео да се развија куповином америчког теретног брода који је преименован у Алеут, који је био једини совјетски фабрички брод до Другог светског рата. После рата, са потребом за јачом совјетском економијом и брзом индустријализацијом земље током 1940-их и 1950-их, совјетски китолов је узео маха и постао истински глобална индустрија. Први совјетски китоловци стигли су до Антарктика током сезоне 1946–47 са бродом фабриком Слава (од Немаца узет као ратна награда), а затим су доживјели брзу експанзију током касних 1950-их у којој је додато 5 нових флота у року од 4- године: Совјетска Украјина 1959., Јуриј Долгорукиј 1960. и Совјетска Русија 1961. за Антарктик, и коначно две велике флоте ( Дални Восток и Владивосток ) 1963. за северни Пацифик. Тако је до раних 1960-их совјетски китолов заиста постао глобална индустрија, оперишући у сваком океану осим у северном Атлантику и предузимајући путовања која су могла да трају и по седам месеци. Од 1964. до 1973. године, Совјетски Савез је сматран највећом китоловском нацијом на свету.

Због имплементације Међународног посматрачког програма Међународне комисије за китолов из 1973. године и накнадних квота за ограничења улова већине врста китова исте године, совјетски китолов је почео полако да опада током овог периода и од 1978. до 1980. 3 од 4 преостале флоте за китолов су повучене, углавном због забране свих пелагичних китова осим малих китова на Антарктику и због интервенције група против китоловца (флота Далнии Восток је била прва која је била узнемиравана директном акцијом против китоловца групе 1975. године). После 1980. остала је само флота Советске Украјине, која је у водама Антарктика узимала само мале китове. Упркос снажним напорима совјетске владе да обезбеди адекватна средства за ову флоту да настави китолов, међународни мораторијум на китолов који је издао ИВЦ 1982. године, у комбинацији са високим трошковима одржавања ове флоте, довео је до престанка целокупног совјетског китоловца након 1986. 87 сезона лова на китове; СССР је укинуо китолов 22. маја те године. Тренутно китолов у Русији практикују искључиво народи Чукотке на руском Далеком истоку, који годишње узимају 136 сивих китова према годишњој квоти коју обезбеђује ИВЦ, а такође узимају и повременог гренландског кита.

Године 1993. Алексеј Јаблоков, бивши научник на совјетској флоти за китолов и у то време саветник руског председника Бориса Јељцина за екологију и здравље, открио је да је СССР починио масовне фалсификовање података о китолову током периода 1948–1973. убио скоро 180.000 китова које нису пријавили, углавном зато што су такви улови обухватали заштићене врсте или су игнорисали квоте или прописе у вези са законском величином, женке са теладима или улов изван легалних ловишта. Фалсификовани подаци су донекле исправљени касних 1990-их, али тек 2008., убрзо након објављивања мемоара бившег биолога китова Алфреда Берзина Истина о совјетском китолову, откривени су потпуни, исправљени подаци за регион Антарктика и северног Пацифика ( Подаци о северном Пацифику су били скоро потпуно непознати до 2000-их). Према Чарлсу Хомансу, писцу часописа Пацифиц Стандард, совјетски програм лова на китове представљао је „најбесмисленији еколошки злочин 20. века“.

Историја

Абориџински китолов Први записи о китолову абориџина у руском далекоисточном региону Чукотке датирају пре најмање 4.000 година, када су ловци Ескими са Аљаске прешли регион Беринговог мореуза у регион Чукотке у далекој североисточној Азији. Главни циљ раних китоловаца био је првенствено гренландски кит, јер је давао месо отпорно на кварење у огромним количинама, довољним да се цело село нахрани током дуге, оштре зиме. Сиви китови су такође узети у одређеним количинама, мада ни приближно у толикој количини као што је тренутно. Ловци су користили мале чамце налик на кајаке (умиакс) и харпунивали китове коштаним или дрвеним харпунима причвршћеним за пловке од туљане коже, како би осигурали да се положај кита може пратити. Једном када се кит уморио, био је погођен копљем (обично направљеним од рогова) и убијен. Довучено до обале, село га је исекло и поделило према томе колико су сви допринели лову, али је цело село добило нешто. Китове кости су коришћене за уоквиривање склоништа и рафтера за чамце због своје снаге и издржљивости. Сиви кит у почетку није био много тражен због своје мање величине и меса – које је у арктичкој клими трулило много брже од меса гренландског кита – али све се то променило његовом модернизацијом у совјетско време. десно|мини| Кости китова на обалама Чукотке 1980-их Током совјетске ере, посебно после Другог светског рата, староседеоци Чукотке су добијали савремену опрему за обраду китова, а ако то није било довољно, модеран брод за хватање китова Зевездни, који је повећао улов на око 130-200 китова. годишње са не више од 30 годишње, што је остало норма за остатак совјетске ере. Међутим, није све било предодређено за егзистенцију. Капетан Пол Вотсон из Друштва за заштиту морских овчара покренуо је експедицију у Лорен на Чукотки 1981. и открио да су многи китови убијени у „лову за преживљавање“ заправо коришћени за храну за куне и да су их прерађивали Руси који нису абориџини. Није познато колико је њих убијено због хране од нерца, али је можда чинило већину или можда сав улов током шпица.

Тренутно аутохтони китоловци са полуострва Чукотка узимали су у просеку 120 сивих китова годишње, нешто мање него у совјетско доба, са модерним оружјем и дрвеним чамцима. Неколико лукоглава се такође узима случајно. Процењује се да ниво улова представља минималну претњу за опстанак и популације сивих и гренландских китова. Од 2022. године постоји потпуна забрана индустријског и приобалног риболова китова на целој територији Руске Федерације.

Лов на китове на отвореном 1850. основана је руско-финска китоловска компанија. Опремио је пет китоловаца ( Суоми, Турку, Ајан, Графер Берг и Амур ). Послани су у северни Пацифик, где су углавном деловали у Охотском мору, али су такође хватали китове у Јапанском мору и Аљаском заливу. Компанија је добро радила прве две године, али један од њених бродова је уништен током Кримског рата. Престала је са радом 1863., Government Printing Office,.,. Друга компанија, са седиштем у Хелсингфорсу, послала је бриг Сторфурстен Константин (1857-1861), који је такође крстарио Охотским морем, као и крај Доње Калифорније.. Spain, Owl Publishing,.

Шездесетих година 18. века изграђене су две китоловке у заливу Тугур у западном Охотском мору. Прву је изградила Руско-америчка компанија 1862. године у заливу Мамга. Са две шкуне ловио је китове од 1863. до 1865. године. Продала је своју станицу Оту Вилхелму Линдхолму, који је изградио још једну станицу у Тугуру у јужном делу залива Тугур 1863. Убрзо је напустио потоњу станицу, користећи ону у Мамги до средине 1870-их.

Модерни китолов Аким Григоревич Дидимов је први применио модерне методе у Русији. Дао је изградити брод за хватање у Норвешкој и китоловску станицу близу Владивостока. Први кит је ухваћен у новембру 1889. године, а до краја 1890. године ухватили су седамдесет три. Брод за хватање је тада изгубљен свим рукама. Хајнрих Хуговић Кејзерлинг је купио Дидимовљеву станицу и, користећи два брода за хватање норвешке производње, хватало се у просеку 110 китова годишње између 1895. и 1903. године. Године 1903. претворио је половни пароброд у плутајући фабрички брод, који је те године прерадио деведесет осам китова. Приликом избијања руско-јапанског рата следеће године Јапанци су заробили фабрички брод, хватаче и посаду., Berkeley,.

Совјетски китолов: 1932–1946 Одлука совјетске владе да започне комерцијални китолов донета је почетком 1930-их, током масовне индустријализације Јосифа Стаљина, као део нове серије петогодишњих планова. За почетак, амерички теретни брод по имену Глен Риџ (11.000 тона) је купило акционарско друштво са Камчатке и претворено у фабрички брод по имену Алеут током 1931. и прве половине 1932. године. У јулу 1932. године, након што је конверзија завршена, брод и његови бродови за хватање кренули су на своје прво путовање у матичну луку Владивосток. Схвативши да неће стићи кући на време за сезону лова на китове (која је у то време већ била половична), уместо тога су одлучили да предузму „пробни китолов“ код острва Ревиљагигедо, а током путовања од Ревиљагигедоса до Хаваја убили су 21. китови. Прва пуна сезона лова на китове почела је 1933. године, а први убијени кит, уљешура, ухваћен је 28. маја 1933. године. Највећи део лова на китове у предратним данима одвијао се око полуострва Камчатка, Курилских острва, Охотског мора, Чукотског мора и Беринговог мора. Пре Другог светског рата, годишњи улов китова алеутске флоте ретко је прелазио 1.000; међутим, таква убиства су заиста морала да испуне годишње циљеве производње, а неиспуњавање циљева за другу петогодишњи план довело је до капетана А. Дудника (који је, иронично, само годину дана раније одликован Орденом Лењина за своје перформансе као капетан) смењен са положаја 1937. и ухапшен под оптужбом да је био јапански агент који покушава да прода флоту Јапану, упркос томе што за то нема доказа.

Након рата, проширење флоте за китолов у северном Пацифику је предузето куповином неколико америчких миноловаца из рата, који су претворени у хватаче и обрађени на неколико Курилских острва, користећи старе китоловске станице које су изградили Јапанци. током периода јапанске власти над острвима. Као и алеутска флота, хватачи са Курилских станица били су релативно скромни у поређењу са китоловом који ће се десити касније; међутим, чамци за хватање били су изузетно ефикасни у хватању китова, толико да су се залихе китова брзо исцрпљивале. Совјетски научник Б. Зенкович је још 1951. коментарисао опадање залиха китова око Курила. Године 1955, истакнути совјетски биолог китова СК Клумов писао је централном министарству рибарства жалећи се на то како квоте петогодишњег плана не одражавају стварно стање залиха китова око Курила, и предложио је рационалнији приступ лову на китове и рекао План квоте би требало да одражавају стање залиха китова, а не сирову домаћу производњу, али је нажалост игнорисана његова забринутост. Заиста, крајем 1950-их Курилске копнене станице (и у великој мери и Алеути) почеле су све више да узимају китове премале величине, посебно уљешуре, због велике жеље да испуне циљеве производње, упркос брзом исцрпљивању подручја од китова. До краја њиховог оперативног периода, већину улова у региону Курила чинили су китови мале величине. Прва обалска станица која је затворена била је станица на острву Шикотан 1955. године, а убрзо након тога затворене су и станице на острву Итуруп. Најсевернија станица, на острву Парамушир, била је последња станица која је затворена; затворена је 1964. Алеутска флота је наставила са радом до 1967. године, када је коначно пензионисана након 35 година службе.

Антарктички китолов и брза експанзија (1946–1963)