Димитрије Мита Петровић (Београд, 6. септембар 1852 — Београд, 9. април 1911) био је српски књижевник, сликар, просветни и научни радник. Такође је био председник српске Пореске управе, народни посланик и страствени колекционар и сакупљач историјске грађе о нашем народу са краја 18. и прве половине 19. века. Отац сликарке Надежде Петровић и песника Растка Петровића.

Биографија Димитрије Мита Петровић рођен је 6. септембра 1852. у Београду, у имућној породици трговца Хаџи Максима Петровића и Марте Чалманчетове, као најмлађе од шесторо деце. Његов отац, хаџи-Максим Петровић, родом из Рађевине, био је имућан винарски трговац на Палилули. Мајка, Марта Чалманац, била је родом из Земуна. Након завршене основне школе, три године је приватно учио сликање код тада чувеног сликара Стевана Тодоровића, завршивши за то време два разреда гимназије и један (трећи) разред такозване реалке у Београду.

Школске 1869/70, са свега 17 година, запослио се учитељ цртања и лепог писања у тек отвореној гимназији у Чачку, чиме је постао први учитељ цртања у овој гимназији. Ту је упознао Милеву Зорић, наставнице књижевности и историје у истој школи и сестричину Светозара Милетића, са којом се венчао 1870. Као војник Чачанске бригаде I класе учествовао је у Српско-турским ратовима 1876-1878. године. У чачанској гимназији брачни пар Петровић остаје до 1879, када прелазе као наставници у Краљево. Године 1884. напустио је просветну службу и вратио се у Београд, где се запослио у министарству финансија. Као један од првих чланова Радикалне странке, Димитрије се посветио политици и напредовао до председника Пореске управе. Године 1898/99. изабран је за посланика Народне скупштине која је заседала у Нишу. Године 1903. пензионисан је по налогу краља Александра Обреновића из политичких разлога, пошто је одбио да као историчар доказује високо порекло краљице Драге. Након пензионисања посветио се писању историје Кнежевине Србије од 1815. до 1842, као и успомена из ратова са Турцима 1876-1878. Умро је у Београду 9. априла 1911. Супруга Милева умрла је годину дана касније.

Породица Милеве Зорић Надеждин деда по мајци Павле Зорић (1826-1880) се око 1850. оженио Драгињом Драгом Милетић (1832-1872), сестром Светозара Милетића (1826-1901) и Ђорђа Милетића (1833-1909) најпре српског, а затим бугарског националног активисте. Њихов трећи брат Павле постао је лекар и живео је у Крајови. Светозарева ћерка Милица Милетић (1859-1944) била је српска новинака и политичарка, жена српског политичара и новинара Јаше Томића (1856-1922). Ђорђев син Љубомир Милетић (1863 – 1937) живео је са оцем у Софији, постао је угледни бугарски лингвиста, био је један од оснивача Универзитета у Софији, члан и председник Бугарске академије наука, васпитач бугарског престолонаследника Бориса III и сарадник ВМРО-а.

Павле и Драгиња Зорић добили су четворо деце: Милеву (1852-1912), Светозара (1853-1931) који је постао универзитетски професор и бавио се сликарством, Цвету (1858-1864) и Христину (1860-1935). Породица Зорић се 1855. из Титела  преселила у Београд, где су се школовала њихова деца.

Породица Петровић мини|Ћерке Мите и Милеве Петровић|250x250piksel Димитрије и Милева Петровић имали су тринаесторо деце. Четворо је преминуло у раном детињству. Остала деца су одрастала окружена књигама и часописима на свим језицима, немачком, енглеском, турском, француском. У сталним сусретима са тадашњим угледним и ученим Србима израстали су у свестране личности. Поред Надежде и Растка, Љубица је словила за школовану врсну виолинисткињу, док су Милица (удато Мишковић) и Анђа биле списатељице и песникиње. Породица је у Београду живела у Ратарској улици бр. 32, у кући која је страдала током бомбардовања Београда у Другом светском рату. Драгутин (1871-1874); Надежда (1873-1915), студирала сликарство у Минхену и Паризу, професорка Више женске школе у Београду. Умрла као добровољна болничарка у Ваљеву; Милица Мишковић (1876-1967), песникиња; Владимир (1880-1915), борио се као добровољац у Балканским ратовима, погинуо при повлачењу преко Албаније у Васјату, као коњички капетан; Зорка – Зора (1882-1949), посветила се одгајању Драге и Растка после смрти родитеља; Јелена – Јела (1883-1943), студирала музику; Љубица Луковић-Петровић (1885-1979), студирала музику у Минхену, Прагу и Паризу. Као последњи члан породице поклонила је очеве рукописе Архиву Србије 1977. године. У њеној кући налази се Меморијални музеј Надежде и Растка Петровића; Николај (1886-1898); Ангелина – Анђа (1888-1914), вршила дужност секретара свога оца, дописивала се са Лавом Толстојем током анексионе кризе 1908; Славко (1890-1898); Драгица – Драга (1895-1915), студенткиња медицине, умрла у Немачкој током рата; Светозар (1896-1896); Растко (1898-1949), завршио права у Паризу, песник. Дела Мите Петровића Димитрије Мита Петровић остао је упамћен као писац историјских дела попут Финансија и установа обновљене Србије и Ратних бележака. Објављивао је у часописима као што су Јавор и Стражилово. Збирка његових докумената чува се у Државном архиву Србије.

Обимно дело Финансије и установе обновљене Србије до 1842 у осам књига са око 9.000 рукописних страница, писано од 1879. до 1897. Објављене су само прве три књиге (у државној штампарији у Београду 1897, 1898. и 1899. године, уз поновљено издање прве књиге 1901), док су преосталих пет остале у рукопису. Рукописи су пропали у бомбардовању Београда 6. априла 1941, када је срушена породична кућа Петровића у Ратарској улици број 32.

Његово најважније дело јесу Ратне белешке са Јавора и Топлице 1876, 1877. и 1878. Ово дело је важан примарни извор за Српско-турске ратове 1876-1878, у којима је Мита Петровић учествовао као борац српске народне војске у инжињерији Чачанске бригаде I класе. Дело је после пишчеве смрти остало у рукописуː прва свеска објављена је тек 1955. године, а друга 1979. године.

У тексту Знаменита Београђанка Надежда Петровић као национална радница Марија Илић Агапова пише да је Димитријева жена Милева била нећака славног борца за национална права у Хабзбуршкој монархији Светозара Милетића (чији је споменик у Новом Саду направио породични пријатељ Иван Мештровић). На основу тога се може закључити да је Милевин дух обликован у окружењу прожетом националним надахнућем, због чега је управо она била та која је подстицала Миту Петровића на прикупљање историјских списа од националне важности. Сви прикупљени документи касније су послужили Мити Петровићу као извор за писање, а испоставиће се да је то био главни покретач и за стваралаштво Анђе Петровић.

Референце

Литература

Категорија:Српски историчари Категорија:Рођени 1852. Категорија:Умрли 1911. Категорија:Историчари из Београда