Јон Изагире Инсаусти ( или по кастиљанској ортографији; Ормаистеги, 4. фебруар 1989) шпански је бициклиста који тренутно вози за -{UCI}- ворлд тур тим Кофидис. Три пута је освојио Гран при Мигел Индураин, док је по једном освојио Тур де Полоње и Вуелту ал Паис Баско. Два пута је освојио првенство Шпаније у вожњи на хронометар и једном у друмској вожњи, док је освојио бронзану медаљу на Свјетском првенству у екипном хронометру са тимом Мовистар. Остварио је двије етапне побједе на Тур де Франсу и по једну на Ђиро д’Италији и Вуелта а Еспањи.
Његов старији брат Горка Изагире је такође професионални бициклиста.
Каријера Почетак каријере
Рођен је у Ормаистеги, у Баскији, а његов отац Хозе Рамон Изагире био је професионални бициклиста, док је и његов старији брат Горка такође професионални бициклиста. Током јуниорске каријере такмичио се и на друму и у циклокросу, а освојио је првенство Шпаније у циклокросу за возаче до 23 године 2009. Професионалну каријеру почео је у Орбеи 2010. гдје је провео једну сезону, након чега је прешао у Еускалтел—еускади, са којим је прве године завршио класик Пруеба Вилафранка Ордизијако на четвртом мјесту, након што је био у петочланом бијегу који је дошао на циљ испред групе.
Године 2012. остварио је прву побједу у каријери, побиједивши на хронометру на Вуелти а Астуријас у априлу, шест секунди испред Бењата Инчаустија. У мају је возио своју прву гранд тур трку — Ђиро д’Италију. На етапи 16 је био у бијегу, одакле је напао на -{km}- до циља и побиједио је 16 секунди испред Алесандра де Маркија, а послије етапе је изјавио да су му сузе наишле када је прешао линију циља и да је то награда за све одрицање које подноси. Године 2013. завршио је првенство Шпаније у друмској вожњи на другом мјесту, двије секунде иза Хесуса Ераде, док је Тур даун андер завршио на четвртом мјесту. У јулу је возио Тур де Франс по први пут, гдје је радио за Наира Кинтану и Алехандра Валвердеа и завршио је на 69 мјесту у генералном пласману.
2014—2016.
мини|десно|Изагире на Тур де Франсу 2014.
Након расфориња тима Еускалтел на крају 2013. заједно са братом Горком прешао је у Мовистар. Током сезоне 2014. завршио је Вуелта а Андалузија рута дел сол трку на четвртом мјесту, 33 секунде иза Валвердеа и освојио је првенство Шпаније у друмској вожњи, дошавши на циљ заједно са Валвердеом који му је препустио побједу. У јулу је возио Тур де Франс, гдје је радио за Валвердеа и завршио је на 41 мјесту у генералном пласману, док је Валверде завршио на четвртом.
На почетку 2015. завршио је Волта ао Алгарве на десетом мјесту, два минута и 20 секунди иза Герента Томаса, након чега је класик Гран при Мигел Индураин завршио на другом мјесту, изгубивши у спринту од Анхела Вициоса. У априлу је возио Вуелту ал Паис Баско, гдје је хронометар на последњој етапи завршио на трећем мјесту, пет секунди иза Тома Димулена, захваљујући чему је трку завршио на трећем мјесту у генералном пласману, 29 секунди иза Хоакима Родригеза. У мају је возио Ђиро д’Италију, коју је његов сувозач Андреј Амадор завршио на четвртом мјесту. У јулу је возио Пруеба Вилафранка Ордизијако, гдје је био у бијегу са Анхелом Мадрацом и Аметсом Чуруком, а у спринту је завршио на другом мјесту, иза Мадраца. У августу је возио Тур де Полоње, гдје је био на шестом мјесту пред хронометар на последњој етапи, који је завршио преко минут испред лидера Серхиа Енаа и освојио је трку двије секунде испред Барта де Клерка.
Године 2016. завршио је Вуелта а ла комунидад Валенсијана трку на четвртом мјесту, након чега је завршио Волта ао Алгарве трку на другом мјесту, 19 секунди иза Томаса. У марту је возио Париз—Ницу, гдје је пролог на отварању завршио на петом мјесту, шест секунди иза Мајкла Метјуза.} На последњој, седмој етапи, Алберто Контадор је нападао више пута а на последњем успону се издвојио заједно са Тимом Веленсом и Ричијем Портом и завршили су пет секунди испред групе, док је Изагире завршио на десетом мјесту и трку је завршио на петом мјесту у генералном пласману, 37 секунди иза Томаса. Дана 2. априла освојио је Гран при Мигел Индураин класик, гдје је побиједио Енаа у спринту, остваривши прву побједу у сезони. Крајем априла возио је Тур де Романди, гдје је побиједио на прологу на отварању шест секунди испред Димулена и узео је прву лидерску мајицу. До краја је изгубио вријеме и завршио је на трећем мјесту у генералном пласману, 23 секунде иза Кинтане и пет секунди иза Тиба Пиноа. У јуну је возио Тур де Свис, гдје је побиједио на хронометру на осмој етапи, 19 секунди испред Мигела Анхела Лопеза, док је последњу етапу завршио на трећем мјесту и трку је завршио на другом мјесту у генералном пласману, 12 секунди иза Лопеза. Четири дана касније освојио је првенство Шпаније у вожњи на хронометар по први пут, 22 секунде испред Хонатана Кастровијеха. У јулу је возио Тур де Франс, гдје је радио за Кинтану, а на етапи 20 је био у бијегу, одакле је напао на спусту са последњег успона и побиједио је 19 секунди испред Харлинсона Пантана. У генералном пласману завршио је на 47 мјесту, док је Кинтана завршио на трећем. У августу је учествовао на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру, гдје друмску трку није завршио, а хронометар је завршио на осмом мјесту, два минута иза Фабијана Канчеларе. У финишу сезоне возио је Енеко тур, који је завршио на осмом мјесту у генералном пласману, минут и 19 секунди иза Никија Терпстре.
2017—2018.
мини|лево|Изагире на Париз—Ници 2017.
Године 2017. прешао је у новоформирани тим Бахреин—мерида. У марту је завршио Париз—Ницу на седмом мјесту у генералном пласману, након чега је Вуелту ал Паис Баско завршио на трећем мјесту, 21 секунду иза Валвердеа и четири секунде иза Контадора, завршивши хронометар на последњој, шестој етапи, на трећем мјесту, 15 секунди иза Приможа Роглича. Средином априла возио је арденске класике, завршивши Амстел голд рејс на седмом мјесту, 14 секунди иза Филипа Жилбера, а Лијеж—Бастоњ—Лијеж је завршио на петом мјесту, у групи која је дошла на циљ три секунде иза Валвердеа и Данијела Мартина. Сезону је наставио на Тур де Романди трци, гдје је хронометар на последњој, петој етапи, завршио на четвртом мјесту, 34 секунде иза Роглича и завршио је на петом мјесту у генералном пласману, минут иза Порта. У јуну је возио Тур де Свис, гдје је седму етапу завршио на другом мјесту, 22 секунде иза Симона Шпилака и дошао је на осмо мјесто у генералном пласману. Хронометар на последњој, деветој етапи, завршио је на четвртом мјесту, 51 секунду иза Роана Дениса и трку је завршио на шестом мјесту у генералном пласману, скоро четири минута иза Шпилака. У јулу је био лидер тима на Тур де Франсу, али је пао на хронометру на првој етапи и морао је да напусти Тур. Касније је утврђено да је доживио лумбални прелом, због чега је завршио сезону.
На почетку 2018. Горка Изагире је такође прешао у тим Бахреин—мерида. У марту је возио Париз—Ницу, гдје је хронометар на четвртој етапи завршио на петом мјесту, 27 секунде иза Ваута Пулса и дошао је на седмо мјесто у генералном пласману, 42 секунди иза Луиса Леона Санчеза. На седмој етапи, чији је циљ био на успону, Сајмон Јејтс је напао на 4 -{km}- до циља, што је Изагире пратио. Они су стекли 15 секунди предности, а затим је Јејтс поново напао и остварио соло побједу, осам секунди испред Дилана Тунса који је достигао и одспринтао Изагиреа. Захваљујући другом мјесту на етапи, дошао је на друго мјесто у генералном пласману, 11 секунди иза Јејтса и секунду испред брата Горке. На последњој, осмој етапи, на 90 -{km}- до циља напали су Давид де ла Круз, Јакоб Фуглсанг, Омар Фраиле и Хесус Ерада, који су достигнути прије врха првог успона, који је Јејтс прешао на трећем мјесту и узео једну секунду бонификације. На спусту су у бијег отишли Жилијен Алафилип, Фуглсанг и Фраиле, али је Фуглсанг пао, док су из групе напали Марк Солер и Де ла Круз на 47 -{km}- до циља. Они су достигли Алафилипа, који није могао да их прати, а затим и Фраилеа и Солер је узео три секунде бонификације на другом пролазном циљу. Почетком последњег успона Изагире је напао, што је пратило неколико возача; браћа Изагире су затим пали, након чега их је Јејтс достигао, а затим су заједно достигли групу у којој су били и остали фаворити и завршили су 38 секунди иза Де ла Круза и 35 секунди иза Солера. Солер је другим мјестом освојио трку, док је Изагире завршио на четвртом мјесту, 16 секунди иза и двије секунде иза трећепласираног Горке. Почетком априла возио је Вуелту ал Паис Баско, гдје је последње двије етапе завршио на трећем мјесту и трку је завршио на трећем мјесту у генералном пласману, минут и 40 секунди иза Роглича. У јулу је возио Тур де Франс, гдје је на десетој етапи био у бијегу, али није могао да прати Алафилипа у финишу и завршио је на другом мјесту, минут и по иза. У бијегу је био и на етапи 15, коју је опет завршио на другом мјесту, изгубивши у спринту од Магнуса Корт Нилсена. Тур је завршио на 22 мјесту у генералном пласману. Крајем августа возио је Вуелта а Еспању по први пут у каријери. Трка је стартовала хронометром дугим 8 -{km}-, који је завршио на деветом мјесту, 22 секунди иза Роана Дениса. На другој етапи Лауренс де Плус је напао у последњем километру, Валверде и Михал Квјатковски су га пратили а затим престигли; Валверде је побиједио у спринту, док је Изагире завршио у групи осам секунди иза. На четвртој етапи, Сајмон Јејтс је напао на 4 -{km}- до врха последњег успона, што није нико пратио у почетку, а затим је за њим кренуо Емануел Букман. Изагире је етапу завршио у великој групи која је на циљ дошла преко 20 секунди иза и пао је на шесто мјесто у генералном пласману. На деветој етапи, одвојио се у финишу заједно са Кинтаном, Ригобертом Ураном, Вилком Келдерманом и Лопезом и завршио је три секунде испред Јејтса, који је преузео лидерску мајицу а Изагире је дошао на пето мјесто у генералном пласману, 17 секунди иза. До краја трке је губио вријеме на брдским етапама и завршио је на деветом мјесту у генералном пласману, 11 минута иза Јејтса. Сезону је завршио на Ђиро ди Ломбардији, коју је завршио на шестом мјесту, у групи која је дошла на циљ 43 секунде иза Пиноа.
2019—2021.
мини|десно|Изагире слави побједу на Париз—Ници 2019.