мини|Епикуров кип, 2. или 3. век п. н. е. Епикурејство је систем филозофије који је створио Епикур, последњи антички филозоф. Епикур је основао школу у једном од атинских вртова, која је врло брзо добила име Епикуров врт, а епикурејци „филозофи из врта“. Епикур филозофију схвата као делатност која истраживањима и размишљањима помаже у остваривању среће у животу. Етика је врхунац филозофирања, а логика и физика су само средства да се пронађе смисао живота. Две основне карактеристике Епикурове филозофије су атомизам и хедонизам.
Историја Епикурејска физика је произашла из Демокритовог атомистичког система који потиче из 5. века п. н. е.
У Митилени, главном граду острва Лезбос, а затим у Лампсаку, Епикур је учио и стекао следбенике. У Атини је Епикур за своју школу купио имање звано „Врт“, касније име Епикурове школе. Међу њеним члановима били су Хермарх, Идоменеј, Колотес, Пољаен и Метродор. Епикур је нагласио пријатељство као важан састојак среће, а чини се да је школа била умерено аскетска заједница која је одбацила политичко средиште атинске филозофије. По атинским мерилима били су прилично космополити, укључујући жене и робове. Активности заједнице су имале одређени значај, посебно поштовање Еикаса, месечног друштвеног окупљања. Неки чланови су такође били вегетаријанци јер, према витким доказима, Епикур није јео месо, иако није забрањено јести месо.The Hidden History of Greco-Roman Vegetarianism
Популарност школе је расла и постала је, заједно са стоицизмом, платонизмом, перипатетизмом и пиронизмом, једном од доминантних школа хеленистичке филозофије, која је снажно трајала кроз касније Римско царство.. XLIII:. Други главни извор информација је римски политичар и филозоф Цицерон, иако је био изузетно критичан, осуђујући Епикурејце као необуздане хедонисте, лишене осећаја за врлину и дужност и криве због повлачења из јавног живота. Други древни извор је Диоген из Ојноанде, који је саставио велики натпис у Ојноанди у Ликији.
Дешифровани карбонизовани свици добијени из библиотеке у вили папируса у Херкуланеју садрже велики број дела Филодема, покојног хеленистичког Епикуреја и самог Епикура, што сведочи о трајној популарности школе. Диоген извештава о клеветничким причама, које су дистрибуирали Епикурови противници. Са растућом доминацијом неоплатонизма и перипатетизма, а касније и хришћанства, епикурејство је опало. До краја трећег века не, било је мало трагова о његовом постојању. Ранохришћански писац Лактанције критикује Епикура у неколико тачака у свим његовим Божанским институтима. У Божанској комедији Дантеа Алигијерија епикурејци су приказани као јеретици који пате у шестом кругу пакла. У ствари, чини се да Епикур представља крајњу јерес.Trans. Robert Pinsky, The Inferno of Dante, n. 11. Реч јеретика у талмудској литератури је „Апикорос“ (אפיקורוס).
У 17. веку, француски фрањевачки свештеник, научник и филозоф Пјер Гасенди написао је две књиге снажно оживљавајући епикурејство. Убрзо након тога, и под очигледним утицајем Гасендија, Валтер Чарлетон је објавио неколико дела о епикурејству на енглеском језику. Напади хришћана наставили су се, најјаче од стране платоничара из Кембриџа.
У раном модерном периоду научници су усвојили атомистичке теорије, док су материјалистички филозофи прихватили Епикурову хедонистичку етику и поновили своје примедбе на природну телеологију.
Филозофија Једине ствари које постоје су тела и простор и једно и друго у бесконачном броју. Простор чини апсолутно празно, које омогућава кретање, док је тело састављено од недељивих честица, „атома“. Атоме је даље могуће мерити преко скупова апсолутних минимума, крајњих јединица величине. Атоми су у сталном кретању, константне брзине и пошто се налазе у празном простору, не постоји ништа што би их успорило. Стабилност је свеобухватно својство једињења, која формирају велике групе атома преко сложених шаблона комплексних кретања. Кретање се састоји од три принципа: тежине, колизија и минималног случајног покрета или заокрета, који иницира нове шаблоне кретања и онемогућава детерминизам.
Атоми као посебне јединице, поседују само примарна својства, облик, величину и тежину. Сва друга секундарна својства, као што је на примјер боја, настају изван атомских једињења. Будући да зависе један од другог, није их могуће додати на списак самопостојећих ствари, али то не значи да нису стварни. Наш свијет, као небројени други свјетови, је случајно створено једињење, ограниченог трајања. Не постоји неки божији ум иза њега. На богове треба гледати као на идеална бића, моделе епикурејског начина живота и према томе удаљене од наших интересовања.
Основна тврдња епикурејске теорије сазнања (канонике) је да су сви опажаји репрезентативно (не пропозиционално) истинити. У парадигматичном случају призора, танке траке атома се константно изливају из посматраних тијела и наше очи механички региструју оне које до њих доспијевају повезујући их у једну цјелину, али не и интепретирајући. Ти примарни визуелни подаци имају неоспорну вриједност. Али закључци који из њих произлазе о природи спољашњих објеката подразумијевају расуђивање, и ту стижемо до мјеста гдје се могу десити грешке. Према томе, опажаји служе као један од три критеријума, заједно са осјећањима, критеријумом о вриједностима и природно стеченим општим концепцијама (prolēpseis).
На бази евиденције опажаја, поседујемо способност да закључујемо о природи микроскопских и далеких феномена. Небески феномен, на пример, се не може сматрати божијом творевином и искуство нам нуди мноштво адекватних модела преко којих долазимо до природног објашњења. Основе које су противне конзистентности директно посматраног феномена, називају се ouk antimarturēsis, недостатак контраевиденције. Парадоксално, када више алтернативних објашњења истог феномена прође тест, сва морају бити прихваћена као истинита. У овом случају када се примјене фундаментални принципи физике, само једна теорија пролази тест.
У епикурејској етици, уживање се сматра добром и нашим животним циљем, којем су подређене све друге вредности. Бол је једино зло, а међустања не постоје.
Етика Епикурејство заснива своју етику на хедонистичком скупу вредности. У најосновнијем смислу, епикурејци виде задовољство као сврху живота. Као доказ за то, епикурејци кажу да изгледа да нам природа заповеда да избегавамо бол, и истичу да све животиње настоје да избегавају бол што је више могуће. Епикурејци су врло прецизно разумели шта је највеће задовољство, а фокус њихове етике био је на избегавању бола, а не на тражењу задовољства.O'Keefe, Tim . ..
Епикурејство је делило задовољство у две широке категорије: ужици тела и ужици ума.
Телесна задовољства: Ова задовољства укључују сензације тела, попут чина једења укусне хране или боравка у комфорном стању без болова, а постоје само у садашњости. Уживања у телу могу се доживети само у тренутку, што значи да постоје само док их човек доживљава.O'Keefe, Tim . .. Задовољства ума: Ова задовољства укључују менталне процесе и стања; осећања радости, недостатак страха и пријатна сећања су сви примери ужитака ума. Ова уживања ума не постоје само у садашњости, већ и у прошлости и будућности, јер сећање на прошло пријатно искуство или очекивање неке потенцијално угодне будућности могу бити пријатна искуства. Због овога се сматрају да су умска задовољства већа од телесних.
Епикурејци су даље поделили сваку од ових врста задовољстава у две категорије: кинетичко задовољство и катастематско задовољство.O'Keefe, Tim . ..
Кинетичко задовољство: Кинетичко задовољство описује физичка или ментална задовољства која укључују радњу или промену.. Једење укусне хране, као и испуњавање жеља и уклањање бола, што се само сматра пријатним чином, примери су кинетичког задовољства у физичком смислу. Према Епикуру, осећања радости била би пример менталног кинетичког задовољства. Катастематско задовољство: Катастематско задовољство описује задовољство које човек осећа док је у стању без бола. Попут кинетичких задовољстава, катастематска задовољства могу бити и физичка, попут стања нежедности, или ментална, попут ослобађања од стања страха. Потпуно физичко катастематско задовољство назива се апониа, а потпуно ментално катастематско задовољство назива се атаракиа.
Из овог схватања, епикурејци су закључили да је највеће задовољство које је човек могао постићи било потпуно уклањање свих болова, како телесних, тако и менталних.O'Keefe, Tim . .. Крајњи циљ тадашње епикурејске етике био је достизање стања апоније и атараксије. Да би то учинио, епикурејац је морао да контролише своје жеље, јер се сама жеља сматрала болном. Не само да ће контрола нечијих жеља довести до апоније, јер ће ретко патити због тога што неће бити физички задовољни, већ ће и контрола својих жеља помоћи да се постигне атараксија, јер човек неће бити забринут због нелагоде, јер би ионако имао толико мало жеља.O'Keefe, Tim . ..
Епикур разликује три врсте жеља: природне и нужне, природне али не и неопходне, и оне које нису ни природне ни неопходне.O'Keefe, Tim . ..
Природно и неопходно: Ове жеље су ограничене жеље које су урођене у свим људима; део је људске природе да их има. Они су неопходни из једног од три разлога: неопходни за срећу, неопходни за ослобађање од телесне нелагодности и неопходни за живот. Одећа би спадала у прве две категорије, док би нешто попут хране припадало трећој.
Природно, али не и неопходно: Ове жеље су урођене људима, али их није потребно испунити ради њихове среће или опстанка. Жеља да се једе укусна храна када је гладан пример је природне, али не и нужне жеље. Главни проблем ових жеља је тај што оне не успевају да знатно повећају човекову срећу, а истовремено захтевају напор да би их људи постигли и желе због лажног уверења да су заправо неопходне. Из тог разлога их треба избегавати.
Није природно ни неопходно: Ове жеље нису урођене људима нити су потребне за срећу или здравље; заиста, они су такође неограничени и никада се не могу испунити. Жеље за богатством или славом спадале би у ову категорију, а такве жеље треба избегавати, јер ће на крају донети само нелагоду.O'Keefe, Tim . ..
Ако неко следи само природне и неопходне жеље, тада би, према Епикуру, могао да достигне апонију и атараксију, а самим тим и највиши облик среће.
Епикур је такође био рани мислилац који је развио појам правде као друштвеног уговора. Правду је дефинисао као споразум који су људи склопили да не наносе штету једни другима.O'Keefe, Tim . .. Смисао живота у друштву са законима и казнама је заштитити се од штете како би неко могао тражити срећу.O'Keefe, Tim . .. Због тога закони који не доприносе унапређењу људске среће нису праведни. Дао је своју јединствену верзију етике узајамности, која се разликује од других формулација наглашавајући минимализовање штете и максимизирање среће за себе и друге:„Немогуће је живети пријатним животом, а да се не живи мудро и добро и праведно, а немогуће је живети мудро и добро и праведно, а да се не живи пријатан живот.“"Epicurus Principal Doctrines 5 and 31 transl. by Robert Drew Hicks". 1925.
(„праведно“ значи спречавање „да особа оштети или да јој неко нанесе штету“) Епикурејство је укључивало релативно потпун приказ теорије друштвеног уговора, а делом покушава да се позабави питањима друштва описаног у Платоновој "Држави". Теорија друштвеног уговора коју је успоставио епикурејство заснива се на међусобном договору, а не на божанској одредби.
Политика