десно|мини| Минијатура са мадридских Скилица која приказује крунисање Василија II као савладара од стране његовог оца, цара Романа II и патријарха Полиевкта, у присуству свештенства (десно) и дворских великодостојника (лево). Крунисање ( или ) је био примарни симболички чин ступања на престо византијског цара, цара - савладара или царице. Заснован је на ранијим римским традицијама избора од стране Сената или акламације војске, церемонија је временом еволуирала од релативно једноставног ad hoc догађаја до сложеног ритуала.

У V–VI. веку крунисање се постепено стандардизује, а нови цар се појављује пред народом и војском на цариградском хиподрому, где је крунисан и проглашен царем. У исто време, присуство свештенства а посебно цариградског патријарха, заузели су важно место у церемонији која је раније била чисто војна или цивилна церемонија. Од раног VII. века па надаље, церемонија крунисања се обично одвијала у цркви, углавном у Аја Софији (храм Божанске Премудрости), патријаршијској катедрали у Константинопољу. Повезаност церемоније крунисања са Цариградом и Аја Софијом постала је толико блиска да су чак и цареви који су били проглашени и крунисани ван престонице као војни побуњеници или узурпатори, обично понављали своје крунисање у престоници када су освојили власт.

Ритуал је стандардизован до краја VIII. столећа, а касније се мало мењао. То је укључивало одавање почасти Сенату, процесију у Аја Софију и поделу милостиње народу. Одржана је посебна церемонија крунисања, за коју се цар или царица која ће бити крунисана у цркви пресвлачити у крунидбену хаљину. Чин крунисања вршио је патријарх, осим када је владајући цар крунисао савладара или његову жену. Било пре или после чина крунисања, цареви су добили акламацију достојанственика, трупа и народа. Главна промена у церемонији била је додавање помазања почетком 13. века, вероватно под западноевропским утицајем, иако научници то оспоравају; и оживљавање касноантичке праксе ношења цара на штиту 1250-их. Византијски ритуал крунисања утицао је на друге православне државе, посебно на Русију, и честа је тема византијске уметности, где су владари приказани како своју круну добијају директно од Христа, Богородице или анђела.

Историја византијског церемонијала крунисања

Теорија и пракса царских ступања на власт У Римском царству ступање на престо никада није било формално регулисано. У теорији, актуелно још од Августовог времена и касније формализовано у аспектима византијске церемоније крунисања, функција римског цара је била изборна, а цара су бирали римски народ, Сенат и војска. Циљ је био да се изабере „најбољи човек“, али реалност империјалних ступања на трон ретко се уклапала у идеализовану теорију; као резултат тога, неправилна ступања на престо су ретроактивно оправдана као манифестација божанске наклоности.

Идеју о избору „најбољег човека“ посебно је заступао Сенат, а континуирана републиканска традиција сенаторске аристократије захтевала је да Сенат у Риму изабере новог цара. Основа римске царске власти, међутим, била је врховна команда над војском, оличена у титули , првобитно дат тријумфалним генералима Републике. Као такве, цареве је често бирала војска у провинцијама, а Сенат је био лишен сваке улоге у том процесу. Међутим, и даље је била потребна сагласност Сената као питање форме, а многи цареви који су били проглашени у провинцијама посетили су Рим како би примили сагласност Сената.

Већ од најранијих дана Римског царства, за време принципата, неколико владајућих царева је могло да одреди своје наследнике, обично блиске рођаке по крви или по усвојењу, али принцип династичког наслеђа никада није био садржан у закону. Пут је увек био отворен за узурпаторе да успешно преузму трон, под условом да их прогласе обични људи или војска, што је сигнализирало њихов пристанак. Чињеница да је узурпатор — обично војни официр — могао успешно да се постави на престо и да буде прихваћен као легитимни цар навела је модерне историчаре да описују владу каснијег Римског царства као „апсолутизам ублажен правом револуције“, по речима византолога Петра Чараниса.

Овај образац се наставио у Источном Римском или Византијском царству. Током раног византијског периода (324–610) из редова војске је било 12 царева, док је само девет долазило из владарске царске породице. Ово је почело да се мења током друштвених трансформација такозваног „византијског мрачног доба“ од VII. до VIII. века, које је унапредило принцип династичке легитимности, што је илустровано стварањем веома престижног епитета (у пурпуру рођен), за децу рођену од владајућих царева. Династичко наслеђивање је постајало све чешћа, све док није потпуно преовладало под династијама Комнина и Палеолога из касновизантијског доба.

Церемоније избора и акламације у Римском царству Због нерегуларне природе царских ступања на трон, током Римског царства није креиран типски церемонијал. Једини стални део било каквог царског приступања била је акламација од стране Сената, народа и војске, што је сигнализирало сагласност владавини; за време принципата, овај ритуални чин пристанка се често понављао једном годишње, полагањем завета () цару на годишњицу () његовог приступања. Током векова чин акламације је постајао све више формализован и скриптован, али је остао кључни симбол народног пристанка, а самим тим и легитимитета цара.

За време принципата, осим самог чина избора или акламације, церемонија приступања је укључивала само доделу уобичајених царских инсигнија, углавном генералског огртача ( или ) царске љубичасте боје, која је подржала традицију тријумфалног . Од цара Клаудија ( ), након крунисања, уведено је давање поклона војницима, било као награда за њихову лојалност, или директан мито за њихову подршку. Од времена цара Константина I Великог ( ), пратећи древну блискоисточну традицију, дијадема је усвојена као знак отворене монархијске моћи коју је царска функција преузела током Домината. Међутим, за разлику од древних блискоисточних монархија, чини се да у овом тренутку није усвојена никаква церемонија крунисања. Током Домината, церемонија ступања на трон () цара победника понекад се користио као симбол царског приступања, иако је то била прилика која се славила и током царске владавине.

Први доказ о церемонији крунисања забележен је током акламације цара Јулијана 361. године: војници су подигли новог цара на штит, прогласили га за Августа, и крунисали га торком на врату заставоноше уместо дијадеме, пошто је није имао. Обичај подизања на штиту, позајмљен од германских народа, остао је чест за војне узурпаторе све до цара Фоке ( ), али је након тога изашао из употребе. Формализованија верзија исте процедуре примењена је за крунисање цара Валентинијана I у Анкири 364. године. Пошто су га изабрале вође војске, Валентинијан је подигао суд пред окупљеним трупама, био је обучен у царске одежде и носио је дијадему, а војници су га прогласили за -а. Затим се обратио војницима, обећавајући им новчану награду. Сличан поступак је уследио 367. године, када је цар Валентинијан I крунисао свог сина Грацијана за цара - савладара.

Рани период, V.–VI век десно|мини| Мозаик цара Јустинијана I у крунидбеној хаљини, базилика Светог Виталија, Равена Следећа забележена церемонија крунисања је била церемонија Лава I Трачанина, 457. године. Крунисања царева: Лава I, Лава II (473), Анастасија I Дикора (491), Јустина I (518) и Јустинијана I (525) описана су у De Ceremoniis из 10. века од стране цара Константина VII Порфирогенита ( ), преписан из ранијег дела приписаног службенику из VI. века Петру патрицију; provides brief translations of these ceremonies in English. поред тога, церемонија крунисања цара Јустина II (565. године) је прилично детаљно описана у Кориповој похвалној песми De laudibus Iustini minoris, ("О похвалама Јустина Млађег").

Када је биран цар за упражњени престо, избор новог владара пао је на више дворске службенике (као што је и ) и Сенат, који се састојао од највиших достојанственика и бивших званичника, који су носили чин . Године 491. након смрти цара Зенона званичници су пренели своја овлашћења на владајућу царицу-удавицу, Аријадну, која је изабрала Анастасија I. Са њеним избором морали су да се сагласе војници дворских пукова, а на крају је акламацијом цариградског становништва одобрен његов избор на јавној церемонији крунисања на цариградском хиподрому. Док су цареве подигнуте на упражњени престо на тај начин бирали Сенат и војска, уз сагласност народа, цареве - савладаре је бирао владајући цар, и иако је Сенат можда консултован, избор је на крају био на владајућем суверену. Иако је ово у ствари био династички избор, право новог цара на престо није произашло из његовог рођења, већ вољом његовог претходника.

Крунисање цара Лава I Крунисање Лава I одржано је у цариградском , изван градских зидина. Крунисање је било скоро идентично церемонији крунисања цара Валентинијана I: Лав је успоставио суд и огрнут је официрским торком а заставе су подигнуте, војници су Лава прогласили за Богом крунисаног -а; обукао је царски огртач и дијадему, и узео копље и штит; чиновници су долазили да се поклоне () према свом чину; а чиновник се обратио трупама у име новог цара, обећавајући им уобичајени новчани дар. За разлику од чисто војног случаја Валентинијанове акламације, крунисање Лава I било је цивилно питање: Сенат је ратификовао његову номинацију, а нови цар је добио круну. Цариградски патријарх Анатолије је био присутан, али није играо никакву улогу у поступку, за разлику од његових наследника. Јулијаново крунисање торком, првобитно ad hoc неопходност, сада је институционализовано као плански избор, који је уследио и у каснијим крунисањем. Након крунисања, цар Лав I се вратио у град, где је посетио патријаршијску катедралу Аја Софија (храм Божанске Премудрости). Ту је положио своју круну на олтар, а када је изашао из цркве, патријарх му је ставио круну на главу.

Церемонијал V–VI век После цара Лава I, церемоније описане у изворима одвијале су се на Хиподрому, осим цара Јустинијана I, који је крунисан у Делфакс сали Велике палате. Имали су велике сличности:

Долазак на хиподром Након што Сенат потврди избор, нови цар је преко наткривеног пролаза, у друштву патријарха и других високих достојанственика, кренуо од Велике палате директно до царске ложе () на суседном хиподрому. У случају крунисања цара - савладара (Лав II и Јустинијан I), цар је тада позвао и да доведе новог цара - савладара. Када је то учињено, нови савладар је седео са леве стране владајућег цара, а патријарх с његове десне. Нови цар - савладар је био обучен у белу тунику до колена () са златним , опасан златом и драгуљима опточеним појасом ( ); љубичасте чарапе и гамаше (); и гримизне царске бускине (), везене златом и украшене розетама.

Подизање на штит десно|мини|235x235п| Анахронистички приказ крунисања подизањем на штит, са мадридских Скилица. Окруњена фигура требало би да је Михаило I Рангабе, иако постоји одређена дебата у вези са идентитетом две фигуре, јер изгледа да је сцена извучена из изгубљеног оригиналног извора. Предложено је да слика приказује крунисање ко-цара (лево) од стране старијег цара (десно). Цареви који су приступили упражњеном престолу били су подигнути на штит и крунисани торксом од стране , након чега су подигнуте војне заставе и проглашени су за цара. Подизање на штит није коришћено приликом крунисања цара Лава I, већ је извршено за узурпатора Ипатија током устанка Ника. Поред тога, овај ритуал се појавио током наследне кризе након Анастасијеве смрти, а пре него што се Јустин I појавио као споредни кандидат. Царски телохранитељ Екскубитор подигао је трибуна по имену Јован на штит, али му се супротставила фракција Плавих и каменовала га; исто тако, трупе су покушале да подигну свог кандидата, , на трон и прогласили га за столом у палати, пре него што су их напали Екскубитори и њихов кандидат је убијен.

Крунисање са дијадемом